Miodrag Milošević, iz Umčara, na akcijama proveo 115 meseci, po čemu je rekorder zemlje koje više nema. Naše su građevine različite od drugih. U njih je ugrađeno manje betona, a više ljubavi, prijateljstva i mnogo mladosti..
NEMA radne akcije na kojoj Miodrag Rule Milošević (61) iz Umčara nije bio. Nema ni akcije posle koje na njegovim grudima nije zablistala bar jedna udarnička značka. A, kući se vraćao i sa 14. Kad sve sabere, Rule je, od 1963. do 1990. godine, na radnim akcijama radio 115 meseci, a udarnik je bio – 104 puta! Među jugoslovenskim akcijašima nema mu premca.
Presrećan što smo “rešili da napišemo koji red o njemu”, Rule nas je raširenih ruku, sa iskrenim osmehom sačekao ispred kapije svoje kuće u Umčarima. Na glavi mu kapa-titovka, ukrašena petokrakom, a na prsluku desetak udarničkih znački, ordenje, medalje, bedževi sa radnih akcija…
– U junu će se navršiti 52 godine otkako sam sa osam i po godina otišao na prvu Omladinsku radnu akciju – priča Rule dok mu pogled veselo leti, a u očima, plavim kao nebo, tinja neki neverovatan žar. – Ovde u Umčarima, nedaleko od naše stare kuće, gradila se deonica auto-puta “Bratstvo-jedinstvo”. Niko me nije zvao, niko me nije poveo za ruku. Otišao sam sam. Glavna pozivnica bili su mi veseli žamor brigadira, smeh i neprekidna, vesela pesma koja je odzvanjala Umčarima i okolinom. Eh, kako je to lepo zvučalo.
Kad je došao, priseća se Rule, lepo su ga drugovi obukli, vodili računa da dobro jede, da ga “lopata ne obori”. Najpre je bio vodonoša, nekoliko dana kasnije unapređen je u “važnog nosača dokumenata”, a pred kraj akcije dobio je i lopatu.
– E, s njom sam zaslužio i prvu udarničku značku. Ne možete ni da zamislite koliko sam se “pravio važan”. Kako sam se šepurio po Umčarima. Mislio sam da ceo svet zna za mene. Značku s grudi nisam skidao i nikom nisam dao da je dodirne, čak ni majci i braći – veselo priča naš apsolutni udarnik.
Taman se, veli, završila smena, a njega preplavila tuga zbog rastanka s drugovima, kad je krajem jula 1963. razoran zemljotres pogodio Skoplje. Kao pravi brigadir krenuo je u Makedoniju.
– Skoplje je izgledalo sablasno. Odmah su nam podeljeni radni zadaci, a meni su zapali kolica i lopata, oboje mnogo veći od mene, ali ne i od mog srca. Radio sam, prvi put osetio krvave žuljeve i nisam mario. Tu je “pala” i druga udarnička značka – s osmehom pripoveda Rule.
Iscrpljenog posle ORA u Skoplju, drugovi ga nisu pozvali u treću smenu na Savu u Zagrebu. Ali, mali-veliki udarnik krišom se pridružio akcijašima sa Zvezdare i osvanuo u Zagrebu. Sava mu je te 1963. donela i treću udarničku značku.
Ređale se potom godine i akcije. Od Triglava do Vardara, od Jadrana do Đerdapa. “Kačile” se značke udarničke na Ruletova prsa, dok su brigadirski srca, ruke i lopate složno gradili, kako veli, “najlepšu zemlju na svetu”.
– Podizali smo zemlju, osavremenjivali, uređivali. Radovali smo se svakom kilometru puta, svakom mostu, svakom komadu zemlje otetom od bara i šikara. Niko nije ni pomišljao da mu se plati za rad. Najveća plata bio je poziv na akciju i mesto u brigadirskoj četi. Za sebične među nama nije bilo mesta. Ponosom nas je ispunjavao svaki metar uređenog nasipa, svaki tunel, a o pruzi Beograd-Bar da ne govorim. Čujem da su je Britanci uvrstili među 10 najspektakularnijih železničkih pravaca u svetu. Kad sam to pre neki dan pročitao, srce je od ponosa htelo da mi pukne. Od sreće sam i zaplakao. Da me sad pozovu, ponovo bih odleteo na akciju – zbori Rule dok se onaj žar u njegovim očima polako pretvara u suzu.
Zaćuta nakratko naš sagovornik, počeša se po kosi, zagladi sede brkove, pa obrisa suze sa lica na kom nema gotovo nijedne bore. Vide se samo one što ih zovu smejalice.
– Akcije su mi peglale bore i zaveštale reumu. Bilo je i nezgoda, poput one u Medveđi 1978, kad me je otkačena žica dalekovoda “pomazila” po ruci. Plakao sam tri-četiri dana, i onda nastavio da radim. Vremena za kukanje nije bilo. Jer, naše su građevine različite od drugih. U njih je ugrađeno manje betona, a više ljubavi, prijateljstva i mnogo mladosti – priča dok pokazuje pregršt već pomalo izbledelih fotografija.
U polumračnoj prostoriji nedovršene kuće, Rule živi sa svojim uspomenama. Na zidu okačena tri velika Titova postera, jedan Če Gevarin, uramljene izbledele novinske reportaže sa velikih akcija. Na stolu fotografije, sačuvane udarničke značke. U koferima spakovane kasete sa brigadirskim pesmama i filmovima o Titu…
– Kad nam je stara kuća izgorela, odnela je mnogo mojih akcijaških uspomena i većinu udarničkih znački. Na njenom temelju, tik do kuća moje braće, počeo sam da gradim novu, ali nisam uspeo da je završim. U invalidsku penziju otišao sam iz GSP 1989. godine, pa primam samo 17.000 dinara. Zato sam i naučio da zujim okolo, da zaradim koji dinar preko. Čuvam šatre po vašarima, parkinge, “redarim” na snimanju nekih emisija. Išao sam jednom peške iz Kumrovca za Beograd. Nisam se posebno pripremao. Samo sam sebi rekao: “Cepaj, Katalinski!” – veli Rule i mladalački poskakuje dok nam pevuši svoju pesmu koju su nekad glasno pojali jugoslovenski akcijaši: “Bratstvo i jedinstvo, Titove su misli, a brigade rade sve to da izgrade.”
Raspad Jugoslavije ga je, kaže, “načisto uništio”. Video je da je krenulo po zlu u Ptuju 1990, kad su brigadire iz Grocke domaćini gađali kamenjem.
– Mene nisu dirali, ali su mi napisali bedž: “Slobodan si” – seća se Rule. – Otad je svima krenulo naopako. Ubijali smo se i rušili sve što smo nekada zajedno gradili. Narod se, širom moje Juge, prozlio. Prositničario. Danas za džabe niko ništa ne radi. Svi hoće da se “ugrade”, da naplate i najmanju sitnicu oko koje se i ne potrude. Nema poleta, želje da se gradi za opštu stvar, za boljitak društva. A, i da se okupimo, kome bismo pevali? Kome bismo klicali? Sve je sad stranačko, a meni je to strano. Ej, zemljo moja, voli li te iko?
Ova pitanja bez odgovora nakratko su oneraspoložila Ruleta. Ali, osmeh mu se brzo vratio na lice. Pričao bi nam još mnogo veselijih detalja i podviga.
– Dođite opet, da nastavimo gde smo stali – govori nam Rule i ogrće se jednom iz kolekcije svojih trobojki sa petokrakom. Na kapiji dugo stoji i jednom rukom maše dok je druga stisnuta u pesnicu prislonjena na slepoočnicu. Brigadirski pozdrav za rastanak.
PET PUTA SA TITOM
Sa drugom Titom susreo sam se pet puta. Prvi put rukovali smo se u Skoplju 1963. Kad me pitao koliko imam godina, odgovorio sam: “Devet, a imaću i 29”. Šta sam hteo da kažem, nemam pojma! Ubila me trema. Potom smo se rukovali u Zagrebu, na Neretvi i Sutjesci. Poslednji put u Ljubljani, februara 1980. u njegovoj sobi u Kliničkom centru. Mnogo nas je voleo, i mi brigadiri njega. Od 1980. svake godine, 4. maja i 29. novembra, idem da mu se poklonim u Kući cveća. I tako će biti dok me noge nose – priča naš sagovornik.
BELI HLEB I RULE
Osnovnu školu završio sam u Umčarima, a doškolovavao sam se na akcijama. Sve što znam naučio sam na akcijama, koje su trajale i po osam meseci. Prvi put sam se lepo obukao na akciji, prvi beli hleb umesto proje pojeo sam sa brigadirima, prvi i jedini nadimak dali su mi akcijaši. Na Ibarskoj magistrali 1965. godine, zbog rundave kose i brkova nazvali su me Rule. Prvi Orden rada sa srebrnim, a potom i sa zlatnim vencem, dobio sam na akciji 1975. godine. Eto, šta da vam kažem, osim: Ruletov život jednako je omladinska radna akcija – priča Miodrag Milošević.
Jelena Matijević, Novosti
