Хвала вам што ми је пружена прилика да вам се обратим. На почетку желим да истакнем да верујем да ће овај суд донети праведну одлуку и једину исправну одлуку , осудити оптужене за дело које им се ставља на терет и које су учинили. Желим да замолим суд и све присутне да се на тренутак поистовете са мном: да замислите ноћ у којој су спокојно отишли на починак , мирне савети, јер не дугујете ником ништа, ником се нисте замерили, никоме одмогли , живите скромно.
Из тог мирног сна буди вас ломљава стакла , устајете буновни , несвесни било какве опасности, погледате са терасе, видите кола која се удаљавају и ватру која захвата вашу кућу и шири се све више . Искрено се надам да тај страх нико од вас никада неће осетити. Грозничаво покушавате да пробудите мужа, придижете га са муком , он је омамљен димом и још увек несвесан опасности. Уплакани , уплашени стојите у спаваћици и посматрате како пламен прождире све што имате а ви сте немоћни да било шта урадите. Око вас се шири мирис паљевине. Одједанпут схватате да сте бескућник . Одједном немате ниједну своју ствар , одједном морате да будете на терету других , носите туђу гардеробу, спавате у туђој кући. При том сте стари и немоћни и немате снаге ни времена да кренете од ничега, да више не можете да стекнете као што сте стицали у младости.
Али нису материјалне ствари те које недостају : Недостају вам још више успомене које су везане за те ствари. Недостају вам фотографије које више никад нећете погледати, које вас никад више неће подсетити на неке давне и срећне тренутке , на детињство, младост, рађање детета , недостају вам синовљева писма из војске , цртежи које су вам унуци нацртали за ваш рођендан или 8 март… То су вредности које сте изгубили и које се не могу измерити никаквим новцем. Баш као и спокој и миран сан које сте имали , а које сте изгубили заувек. Помислите само како су сада дуге ноћи , како су тешке те ноћи у којима немате сна , проведете их будни , ослушкујући сваки шум , кораке , скачете из кревета када чујете звуке аутомобила или нечији глас, дрхтите када залаје комшијин пас. Због свега тога здравље вам је озбиљно нарушено , принуђени сте идете од лекара до лекара , одједном пијете гомилу лекова , први пут у животу морате да потражите помоћ психијатра да покушате да одагнате страх и ноћне море.
На крају желим да поновим : Не желим да се ико од вас икада нађе у овој или сличној ситуацији. Не желим то ни оптуженима ни њиховим породицама. Али мислим да свако мора да одговара за оно што је учинио , како се овакве ствари не би никад поновиле не само мојој породици , већ како се не би догодиле ником више.
ХВАЛА!!!
ЕЖИ, Насловна фотографија: Марко Рисовић
