Pri kraju je uređenje Gročanske čaršije. Postavljene su i poslednje kocke u obnovljenoj kaldrmi i očekuje se da će uskoro biti završeni i svi fini radovi kako bi čaršija, posle nekoliko meseci obnove, ponovo sinula. Dane na uređenju ove ulice proveli su majstori „kockari”.
Ovim zanatom postavljanja kocki u poslednje vreme bavi se sve manje majstora. U Građevinskoj školi u Beogradu koja jedina školuje taj kadar, već deset godina nije upisan nijedan učenik za zvanje takozvanog podopolagača, a i „Beograd put” ima samo jednog jedinog školovanog majstora koji se bavi ovim poslom.
Sreća je da još ima entuzijasta kojima je posao uklapanja kocki ne samo zanimanje, već i ljubav. Među njima je osmočlana ekipa koja od aprila vraća izgled Gročanskoj čaršiji. Ovaj tim zaljubljenika čine momci iz Kraljeva, Vladičinog Hana i Novog Brda. Mnogi od njih su poreklom sa Kosova i Metohije.
Posao nije lak, što je izgleda i razlog zašto je sve manje zainteresovanih. Uglavnom se radi u klečećem stavu. Od mokrog peska i dugog čučanja, stradaju kolena, a od pogrbljenog položaja bole i kičma i noge.
– Možda je teže psihički nego fizički. Nijedna kocka nije istih dimenzija, razlikuju se u veličini čak i po nekoliko centimetara, a moraju da se uklapaju tako da na kraju završenog posla sve izgleda skladno i nijedna ne štrči – objašnjava Srećko Simić, dvadesetšestogodišnji majstor i podizvođač radova.
Pre slaganja kocki potrebno je uraditi pripremu terena, zbog čega posao i traje duže.
– Prvo se nasipa grubi tucanik, a preko njega sitniji. Onda se sve to fino „ispegla” valjkom i tek preko toga se postavlja pesak koji mora da bude što čvršći da bi vremenom kocke nalegle. One se postavljaju uz pomoć drvenih modli. Pošto sve ide sporo, „projektovao” sam metalnu konstrukciju koja nam je olakšala i ubrzala rad. Jer, kocka se postavlja tradicionalno polukružno pošto se tako osigurava čvrstina podloge – kaže Simić.
Ova vrsta podloge je, kako kažu saobraćajni stručnjaci, „večna”. Trpi ekstremne temperature i teret, pa i dan-danas u prestonici još ima veoma prometnih ulica koje su pokrivene kockom.
Posao je dosta zahtevan i pipav. Za dan se drvenim šablonom može postaviti samo tridesetak kvadrata, a ovim metalnim majstori su uspeli da postignu i svojevrstan rekord – granitnim kockama za jedan dan popunili su 85 kvadrata.
Srećko Simić se postavljanjem kocke bavi od 17. godine.
– Završio sam Saobraćajnu školu, ali nikad ništa nisam radio u toj struci. Otac se godinama bavio postavljanjem kocke. U početku sam hteo samo da mu pomažem, ali malo-pomalo, usavršavao sam se i zavoleo ovo što radim. Od oca sam naučio da budem korektan, tačan, da poštujem rokove i, što je najbitnije, da budem pošten. Volim da se osvrnem kada završim i pogledam ono što sam uradio. Tada sam ispunjen jer znam da je iza mene ostalo delo – priča Srećko.
Majstorsku ekipu osim Srećka, njegovog oca Svetozara i brata od strica Veselinka čine Čedomir Zuvić, Miljan Stojanović, Zoran Đekić, Saša Batakov i Miodrag Perić.
Jedan od najtežih poslova koji je ovaj „kockarski” tim uradio jeste izgradnja potpornog zida u Ćupriji, kod mosta na Moravi. Tu su uradili oko 4.000 kvadrata, a ploče koje su postavljali bile su teške i po 60 kilograma.
