Na brdovitom Balkanu je štošta moguće, pa i da ljudima iznad glava postave dalekovode. Da je šala, bila bi loša, ali nažalost nije.
Iako su još pre desetak godina dobili građevinske i upotrebne dozvole, građani jednog dela Ritopeka u beogradskoj opštini Grocka, prinuđeni su da žive u strahu od dalekovoda koji im je postavljen iznad glava, takođe sa svim validnim dozvolama i u skladu sa predviđenom procedurom.
Na brdovitom Balkanu je štošta moguće, pa i da ljudima iznad glava postave dalekovode. Da je šala, bila bi loša, ali nažalost nije. Premda je nešto poput toga u svetu nepojmljivo, kod nas je eto moguće i to nije nikakav presedan, niti jedan izdvojen primer ljudske nepromišljenosti. Samo na teritoriji Beograda, više od 26 posto dalekovoda nalazi se u neposrednoj blizini kuća, čime je ugrožen i sam elektroenergetski sistem, ali i ono mnogo važnije, ljudski životi.
Žice prete deci
Verovatno da ne postoji dovoljno mala mera kojom bi se dao izračunati stepen zainteresovanosti za svoj posao onih koji su odlučivali o izdavanju građevinskih dozvola i za kuće i za dalekovode, ali kakve to sad ima veze. Pa neće oni tu da žive, nego neko koga i ne poznaju. Neće njihovoj deci pretiti opasnost.
Da ironija bude veća, u Srbiji se godinama zidalo bez ikakvih dozvola i dan-danas se to čini, ali junaci ove priče u Ritopeku i delovima Vinče jedni su od retkih u tom kraju koji te dozvole imaju. Neki su ih pribavili još pre desetak godina u redovnoj proceduri, neki tek nedavno u postupku legalizacije, ali imaju i još uvek su im validne. Pa ipak, tih petnaestak domaćinstava koji u proseku broje po pet članova, među kojima i sitne dece, sada žive život pod visokim naponom.
„Sve svoje obaveze prema opštini smo ispunili. Poštujući zakonom predviđenu proceduru, izvadili smo i građevinske i upotrebne dozvole, a pogledajte šta nas je sada snašlo. Šta ćemo tek da radimo kad dođe zima pa kad nam se sa ovih žica nad glavama nadviju ledenice? Kako ćemo da odvedemo decu do škole i kako uopšte da ih pustimo da izađu iz kuća“, prićali su meštani za medije.
A da je zaista tako, potvrdili su i nadležni u opštini Grocka. Kažu, kad su dozvole izdavane, glavni kriterijum da li se na nekoj parceli može graditi ili ne bio je generalni plan grada, a u njemu tada nije bilo govora o ovome, niti se znalo da će baš tuda proći trasa dalekovoda.
Uzalud protestovali, tretirali ih kao zlikovce
Protestovali su meštani Radmilovca (Vinče) i Ritopeka zbog izgradnje dalekovoda. Tada ih niko od opštinskih čelnika Grocke nije posetio, niti im je odgovarao na pitanje. Građani su, posle više neodgovaranja nadležni, rešili da protest radikalizuju, te su blokirali put na ulasku u vinčansku deponiju. Za tih pet dana blokade, nazivani su svakakvim imenima i stavljan im je epitet da zbog njih preti zaraza po Beogradu, jer nema gde da se odloži smeće. Nakon višednevnih protesta, policija ih je nasilno uklonila sa blokada. Od predstavnika opštine Grocka, niko nije reagovao.
Dana 12.05.2014. policija je prekinula miran protest građana Vinče i đubre je prošlo. Goloruki građani, žene i deca suprotstavili su se kordonu policije sa molbom da ih neko čuje od nadležnih, da im neko objasni zašto će iznad njihove škole od 2500. đaka i njihovih kuća proći dalekovod izuzetno visokog nivoa štetnog zračenja, zašto in niko o tome nije obavestio kad su naseljavali ovo područje, legalizovali kuće, plaćali poreze i planirali budućnost sa decom…Niko im se nije obratio. Niko od novinara nije bio prisutan da zabeleži ovo dešavanje. Cenzurisani izveštaji javnost su već danima obaveštavali samo o šačici ljudi koja drži Beograd taocima… a zapravo su žrtve upravo Beogradska deca Vinče i Radmilovca.
Kako su ih sprečili u blokadi deponije u Vinči, pokušali su meštani da protestuju u svom kraju, ali i to je bilo uzalud. Kordoni policije dobili su naredbu da ako treba i uhapse onog ko se pobuni što će u njegovom dvorištu „nići“ stub za dalekovod.
Sve je po zakonu
I dok strujne žice zlokobno zuje i prete deci i odraslima koji tu legalno stanuju, prvo sledeće što zdrav razum sugeriše, je doći do onoga ko ih je tu postavio. Sa druge strane, međutim i u Elektrodistribuciji imaju spreman odgovor na pitanje otkud im tako genijalna ideja da ljudima tik iznad glava postavljaju i grade dalekovode.
Jednostavno, i oni za to imaju sve neophodne dozvole i kažu da su poštovali sve važeće procedure. Osim toga, uveravaju u EDB-u, da je faktor bezbednosti u ovom slučaju, znatno veći nego što je uobičajeno i nego što to nalažu pravila u Evropskoj uniji i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.
Umesto neophodnih 50, faktor bezbednosti je 125, tako da građani koji žive u blizini ovih dalekovoda, navodno ne bi trebalo da brinu za svoje zdravlje, što je potvrdilo i nadležno ministarstvo davanjem saglasnosti na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu. Isuviše slaba uteha za ljude koji tamo žive, reklo bi se.
Dakle, sve je po propisima, samo što tu neko nije normalan. Prvo što nekome pada na pamet je da neko ko je ove dozvole davao, prethodno uopšte nije izlazio na teren, jer da jeste, video bi da je tu niklo čitavo naselje i da tu žive ljudi te ih valjda ne bi trebalo pokrivati strujom. Ili je možda neko bio toliko bezobrazan, da je takvu sitnicu namerno prenebregao, pa uprkos svemu odlučio da tuda ipak “protera autobus”.
Raseljavanje jedino rešenje
Ako u vreme kada su izdavane dozvole za gradnju kuća na tim parcelama u generalnom planu grada zaista nije bilo trase dalekovoda, onda se postavlja pitanje na koji se zakon pozivao taj ko je dozvolio da im se iznad glava pusti struja.
Ali, time će se baviti nadležni sud jer je on jedina nada za rešenje životnog problema ovih ljudi. U svakom slučaju, jasno je da stvar nije bezazlena i da propust koji je ovde napravio neko od nadležnih, neće biti baš lako rešiti, a neće biti ni jeftino.
S jedne strane, šanse da se dalekovod premesti su ravne šansama da Srbija osvoji prvo mesto na evropskom fudbalskom prvenstvu na koje se nije plasirala, a sa druge, stanovnici ovih kuća ne mogu rešiti svoj problem tako što će ih nekome prodati jer nikome ne bi palo na pamet da ih kupi sa ovakvom falinkom. Čini se da je raseljenje jedino rešenje, a to će bogami da košta.
Građani su se organizovali, stigli su i do Strazbura, a što se odnosa nadležnih prema njima tiče, i stari i novi su u fazonu Šurde: „A i to me zabole!“
Priredio:
Željko Matorčević/Arhiva/Aldžazira
