Svetlana, da li i dalje pomažete ugroženom stanovništvu, ili ste zbog aktuelne situacije u Srbiji prekinuli s humanitarnim radom?
-Tačno je da sam uradila par akcija za građane Grocke ali i šire, konkretno za selo Kajtasovo u Banatu. To selo je nerazvijeno, zaista ima puno porodica i dece koje žive sa ograničenim materijalnim mogućnostima, ispod proseka u zemlji, pa čak i bez primanja. Ovo je drugi put da sam poslala pomoć. U pitanju je pun kombi sa sokovima, hlebom, slatkim pecivom, obućom i odećom.. Zahvaljujem se Opštini Bela Crkva što je poslala svoj kombi.
Odakle stižu donacije, odnosno donatori?
-Donacije stižu najviše od Banke hrane i sa njima imamo odličnu saradnju. Takođe, svaki dan se pecivo deli iz „Pekare As“ porodicama u Grockoj, a voće i povrće se deli iz „Maksija“. Ima zaista dosta aktivnosti, a danas sam konačno sa velikim ljudima, tačnije nas osmoro, potpisala ugovor o volontiranju pri opštini Grocka i sa našim vozilima delimo pomoć ljudima kojima je potrebna. I prošla donacija je bila usmerena ka Opštini Grocka, tačnije Kriznom štabu da je prosledi tamo gde je najpotrebnija.
Ti si volonter u ovom poslu, koliko dugo?
-13 godina već, tačnije od 2007. godine.
Tvoj stav o „Kovidu 19“ i situaciji kod nas?
Da vam kažem jedno. Ovih dana od početka vanrednog stanja, obilazim penzionere, pomažem svima kome je pomoć neophodna, išla sam da pomognem jednom deki koji je bio otpušten iz bolnice, onkološki pacijent. Ostala sam bez teksta jer čovek koji je nekada bio direktor jedne poznate firme u Jugoslaviji, koji ima decu unuke i praunuke bude sam u Grockoj, da niko iz komšiluka nije otišao da obiđe čoveka da založi vatru, da mu prinese čašu vode. Na žalost deka je umro. Pitam se kakvi smo to ljudi postali sada? Dok neko gura petoro kolica iz „Maksija“, drugi nemaju da naprave ručak… Ja sam iskreno u moj rad i borbu sa Kovidom 19 krenula svesno, jer nemam čega da se bojim. Pitaju me, zar se ne bojim? Smrti? Bolesti? Što to ne pitaju svoje pretke kada ih i ako ih sretnu jednom? Oni se kao nisu bojali Albanije i bitki? Jesu, samo lud čovek se ne boji ali oni su imali srca.
Svako normalan se boji jer se upušta u nešto nepoznato i taj strah je opravdan i dobro je dok ga ima, jer će tako preduzeti mere.
Kako smo radili prema prirodi, prema životinjama, prema ljudima, ništa ovo nije čudno, sad je došlo vreme kad se odvaja žito od kukolja, sad je vreme da pokažemo od kakvog smo materijala pravljeni i zato sam se odlučila da konkretno nešto uradim.
Kako tvoja mama reaguje na sve to, ona spada u rizične grupe?
-Moja mama, živa nam i zdrava bila, svaki dan kada krenem, kada me vidi sa maskom, rukavicama, kaže „Sa srećom sine“. Ja se ne plašim u onom smislu da idem u paranoju. Plašim se naravno, ali imam toliko veliku veru u Boga i moj smisao života je ispunjen.
Kako misliš „smisao života“?
-Ljudi misle da je smisao života oženi se, pravi decu, stekni deci,unucima, praunucima.. Da se jadna deca ne muče,menjaj partnere, zajebi svakog, kupi kuću, stan, pa još jednu kuću, pa lokal. Glupost. Smisao života je da taj život koji si dobio na nepoznato vreme provedeš na nabolji mogući način, da poštuješ prvo roditelje dok su živi jer su te oni doneli na ovaj svet. Treba da budeš srećan sa njima, da imaš ljude oko sebe sa kojima si zadovoljan, da voliš prirodu, životinje, da umeš da se nasmeješ svakom danu, da se ne stidiš, da zaplačeš kada te nešto boli, da pomogneš svakome u nevolji… i da prihvatiš karte koje ti život da, ali da odigraš uvek najbolje što možeš sa njima.
Da li je tačan podatak da si postala ambasador?
-Da, postala sam ambasador pri svetskoj organizaciji Ambasadora dobre volje i predstavnik sam iz Srbije. Nisam jedina ali sad ne bih o tome.
Zašto?
Zato što sam potrebna svojoj zemlji.
Imaš li nešto da kažeš za kraj?
Ostajte živo i zdravo, čuvajte se međusobno i volite. Pazite jedni na druge, ljubi vas vaša pepeljuga 21. veka.
