Aaa… Ima još! Uzvratila je Jovana Nogić u trenutku kada su joj navijači vratili flomaster koji prethodno ona vratila u publiku. Pre svega goga, potpisala je jedan dres naše reprezentacije. Dres koji će biti vredna uspomena nekom od tih mališana.
I tako je posle svake utakmice. Klinci su bez prestanka navijačkim rekvizitima „gađali” naše reprezentativke u prolazu sa terena u svlačionicu. Bilo je tu lopti, maskota, majica, još dresova, plakata… Bilo šta na šta je mogao da se stavi potpis. I sve dok i poslednja stvar nije potpisana, naše reprezentativke nisu odlazile u svlačionicu.
To je bio njihov način da uzvrate za sjajnu podršku.
– Znam kako im je. Nekad sam i ja tako – pričala nam je Jovana, ne dižući glavu dok je iznova i iznova potpisivala sve što bio joj palo pod ruku.
Da! Nekad je ona „tako”. A sada je ona „ta” čiji se potpis traži. I ne krije…
– Super je osećaj! Hvala ovim divnim ljudima na podršci. Značilo nam je. Uvek su nam bili vetar u leđa. Naš šesti igrač.
Jedna stvar je jasna – nije teško bodriti naše košarkašice. Zbog velike želje koju uvek emituju, zbog borbenosti, požrtvovanosti… Čak i kada greše, a bilo je i takvih utakmica. I biće ih. Ali, njih nije moguće ne voleti. Sada to znaju i ljudi na nekom skroz drugom kraju sveta.
A posebno je bila zarazna njihova velika želja za pobedom. Čak i utakmici u kojoj nije bilo nekog preteranog rezultatskog značaja. Osim što je pobeda u sportu „aksiom”. Ili – kako Jovana ocenila…
– To je taj srpski inat!
I još…
– To je pitanje ponosa!
Posle svega – naše košarkašice zaista imaju na šta da budu ponosne. Kako su – svaka posebno – rasle od prvog dana kada su se okupile, kako su kao tim rasle kroz takmičenje po grupama. Kako su nagovestile lepe dane i u budućnosti. Da ta drastična smena generacija u našem timu ipak ne mora da bude bolna.
– Stvarno zadovoljna igrom, saigračicama. Posebno smo u toj utakmici protiv Francuske ispoštovale plan…
Osim što su rasle kako je takmičenje odmicalo, jasno se videlo i da su sve opuštenije na terenu. Da se oslobađaju tog pritiska koji ih je u pojednim trenucima baš sputavao… Dok se sasvim nisu oslobodile i zaigrale…
– Recimo, ta utakmica protiv Francuske je bila prva u kojoj smo i mogle skroz opušteno da igramo, jer smo već imale obezbeđeno četvrtfinale. Odmah je lakše.
Ne samo to…
– Konačno smo se opustile. Nismo samo gledale gde je Ivon, pa da dodamo njoj da ona rešava. Sve smo bile uključene u utakmicu, fokusirane. Mnogo smo lepo igrale. Baš imam osećaj da smo se oslobodile, da se više nismo toliko oslanjale na Ivon, Tinu, Necu, Sašu… Takva utakmica na nam je baš bila bitna. I pred četvrtfinale, ali i za dalje.
Jer – pred ovim timom je još mnogo važnih mečeva.
SAD kao sudbina
Kada vi budete ovo čitali, znaćete i rezultat utakmice Srbije i SAD. Ali – činjenica je da smo na svim velikim takmičenjima u prethodnoj deceniji igrali sa Amerikankama.
Na Svetskom prvenstvu u Turskoj 2014, već u grupi. I bila je to jedna skroz dobra utakmica, u kojoj smo više od 30 minuta imali priključak, ali u kojoj su Amerikanke u finišu ipak došle do ubedljive pobede – 94:74.
Najjači tim sveta nas je sačekao i u grupi na Olimpijskim igrama u Riju. Tada su bile baš ubedljive – 110:84.
Na Olimijskim igrama, prošle godine u Tokiju, sa SAD smo igrali u polufinalu, kada je bilo 79:59.
