– Не би требало бити медицинског приступа знаковном језику. Језик је основно људско право, а знаковни језик је исто језик. – изјавио је професор доктор Кристијан Ратман.
Предавање „Значај знаковног језика и квалификованих тумача за знаковни језик“, које су одржали професорка докторка Лорејн Лејсон и професор доктор Кристијан Ратман, одржано је у четвртак, 25. маја, на Филолошком факултету у Београду, у организацији Асоцијације тумача српског знаковног језика (АТСЗЈ), а у сарадњи са Европским форумом тумача знаковног језика (ЕФСЛИ) и Филолошким факултетом.
Професорка др Лорен Лејсон, директорка Центра за студије о Глувима на Тринити колеџу у Даблину и професор др Кристијан Ратман, професор Катедре за студије о Глувима и превођењу са знаковног језика и на знаковни језик на Хумболтовом универзитету у Берлину, као европски експерти за знаковни језик и предавачи овогодишње ЕФСЛИ школе за тумаче знаковног језика (од 26. до 28. маја у Београду) на предавању отвореном за јавност на Филолошком факултету упознали су све заинтересоване о важности знаковног језика.
– 90 одсто глувих су рођени у чујућим прородицама, где родитељи не знају знаковни језик. Како да их социјализују? Можда неки родитељи науче знаковни језик и помогну деци у социјализацији, а ако то не ураде деца ће развити фрустрације, отежану комуникацију са околином, што све доводи до проблема у даљем животу. Нема разлике између родитеља који су чујући и који су глуви, а као и чујућа деца и глувој деци треба дати исту бригу, али ту постоји разлика, јер је глува деца не добијају. Многи родитељи мисле да прво требају некако савладати говорни језик, па онда знаковни, али ту греше. Прво треба знаковни да савладају до шесте године, јер се тако развија мозак и усвајају га брже, а касније је све теже. Треба им пре шесте године дати ту могућност и развити им самопоуздање, тиме побољшати социјалне односе, вештине владања писаним језиком, капацитет учења. Треба им омогућити приступ здравом учењу језика, у супротном, истраживања су то доказала, глува деца ће бити социјално отуђена и депресивна, што води даљим проблемима. Такође, треба родитељима омогућити приступ тачним информацијама. Можда доктори, учитељи и други кажу родитељима, који су чујући, „дајте да и деца чују“. Ово је лажна информација. Често видим глуву децу да се око 18 године удаље од чујућих родитеља и када уђу у друштво родитељи зажале што им нису пружили боље услове у детињству. Зато родитељи заслужују више информација. У различитим земљама образовање је различито организовано за глуве, али требало би да учитељи „течно“ знају знаковни језик, да има довољно тумача, да постоји индивидуални рад тренера тумача са тумачима. Академска заједница се треба укључити. Тада деца имају исте шансе у друштву. А учити их само говорни језик, а не и знаковни, учиниће да дете не буде оспособљено за даљи самостални живот у заједници. Знаковни језик је битан за социјалне везе, здравље и психичко и физичко, образовање, за живот. Рано излагање деце знаковном језику је изузетно битно и обавезно, а читање са усана и невербални говор нису довољни, јер је са знаковним језиком све могуће за глуво дете. – рекао је професор доктор Кристијан Ратман, који то доказује и својим примером, као глуви предавач на Универзитету, и додао је да је знаковни језик у правом смислу језик, јер поседује морфологију, синтагму, граматику и семантичку структуру, а није га измислио појединац, већ је настајао у заједници Глувих.
Народна скупштина Републике Србије усвојила је Закон о употреби знаковног језика 28. априла 2015. године, којим је уређено право на учење знаковног језика, право на употребу тумача знаковног језика, као и мере за подстицање примене знаковног језика, али се од доношења овог закона у пракси није даље макло и још није организовано школовање тумача за знаковни језик, већ су то најчешће деца глувих родитеља.
На тај проблем је скренула пажњу у свом обраћању и професорка докторка Лорен Лејсон, која је чујућа и рођена је у чујућој породици, али је у својој родној Ирској још као дете видела са којим све проблемима се сусрећу глуве особе из њене непосредне околине и водила је дугогодишњу борбу за оснивање Центра за студије о Глувима и покретање стручног оспособљавања тумача за знаковни језик на Тринити колеџу у Даблину.
– Око 72 милиона глувих људи у свету су корисници знаковног језика, али само 17 одсто глуве деце има приступ образовању у ХХI веку, а од тог броја само 3 одсто има приступ образовању на знаковном језику. То је травестија у ХХI веку и то је нешто на чему сви заједно требамо радити да се промени, зато што тиме помажемо тој особи, породици и целокупној заједници. И у Европском парламенту имамо два посланика који су глуви и корисници су знаковног језика, један је из Мађарске, а други из Белгије. – рекла је професорка докторка Лејсон, и додала да је донета Резолуција у децембру 2016. године о знаковном језику и тумачима и да УН Конвенција за људска права говори о заштити језика, као и још неколико Резолуција, које су донете како би знаковни језик био препознат као језик, али је сада даље на самим државама да даље уреде то питање свака за себе.
Препознавање знаковног језика, као језика јесте битно, али није довољно, јер је потребно радити на оспособљавању генерација редовном обуком, на што бољем оспособљавању тумача и отварању света и културе Глувих да их чујући што боље упознају и прихвате као људе са потенцијалом, који доносе богатство своје културе, и који имају иста права на школовање као и сви други на било ком језику да комуницирају, као и пружање подршке заједници Глувих да представљају себе и покажу сав свој потенцијал.
У Ирској, пре скоро 30 година није постојала могућност обуке за тумача знаковног језика, али је упорном борбом професорке Лејсон и њених сарадника покренут програм прво у трајању од две године, а затим уз помоћ владе програм је продужен на четири године. Тренутно програм за тумача знаковног језика траје три године и наставља се даљим усавршавањем за посебне области у којима ће тумач бити ангажован.
– Мислим да је ово први пут да Универзитет има овако бројну публику која расправља о значају знаковног језика, на овом Факултету. Надам се да је ово први корак и надам се да ћемо видети да људи гледају другачије на нас и у овој кући језика. – рекла је Вера Јовановић, председница Асоцијације тумача српског знаковног језика.
Снежана Недић
