Srećna Nova godina po julijanskom kalendaru, kada se proslavlja i praznik Obrezanja Gospoda Isusa Hrista.
U novoj godini prvog dana, a 14. januaru po gregorijanskom kalendaru, sećamo se ispunjenja Zakona našeg Gospoda, koji je osam dana po svom rođenju bio obrezan, kako je tada Zakon nalagao, jer: „Nemojte misliti da sam ja došao da narušim zakon ili proroke; nisam ja došao da rušim nego da ispunim.“ (Jevanđelje po Mateju 5:17). I ispunio je Isus Hristos Zakon, koji vladaše u Izrailju doš od Avrama, kada su ga doneli u hram i tada mu dadoše ime Isus, kako je i blagovestio arhangel Gavrilo Presvetoj Bogomajci.
Obrezanje beše po Starom zavetu način pročišćenja od praroditeljskog greha, ustanovljeno kao oznaka krštenja i očišćenja, ali se tako ovaj greh nije mogao očistiti. Isus Hristos je obrezanjem pokazao svoju dvostruku prirodu, jer je pokazao da je došao u telu čoveka, a ne da se samo privremeno preobrazio, već da nije privid i da jeste pravo telo ljudsko. Ispunio je Zakon, koji beše dao, a onda ga je zamenio krštenjem vodom i Duhom Svetim.
– Obrezanje je bilo samo praobraz istinskog očišćenja, a ne samo istinsko očišćenje, koje Gospod naš izvrši, uzevši greh i prikovavši ga na krst, a mesto starozavetnog obrezanja ustanovivši krštenje vodom i Duhom. I beše tada obrezanje kao neka kazna za prvobitni greh, i kao znak njegov, jer je obrezivano novorođenče, po rečima Davida, začeto u bezakonjima, i u gresima rodi ga mati njegova (Ps. 50, 7). I od obrezanja ostajaše ožiljak na telu detinjem. A Gospod naš beše bezgrešan, jer se u svemu upodobi nama osim greha. Kao što ona bakarna zmija, koju Mojsije načini u pustinji, beše zmija po izgledu, ali bez zmijinog otrova (4 Mojs. 21, 9), tako i Hristos beše istiniti čovek, ali bez čovečanskog greha, i natprirodno se rodi od bezgrešne i bezmužne Majke. I ne beše potrebno Njemu, kao bezgrešnome i kao samome Zakonodavcu, da pretrpi, Zakonom propisano, obrezanje one grehovne rane. Ali pošto je bio došao da uzme na sebe grehe celoga sveta, i kao što kaže apostol: Onaj koji ne znađaše greha nas radi učini se grehom (2 Kor. 5, 21). On dakle, iako bezgrešan, trpi obrezanje kao grešnik. – Izvor: Žitija svetih, Prepodobni Justin Ćelijski
Takođe, prvi dan julijanske Nove godine, koju još po starom kalendaru slave osim srpske i antiohijska, jerusalimska, ruska, gruzijska i japanska, posvećen je Svetom Vasiliju Velikom (grč. Βασίλειος ὁ Μέγας, oko 329 – 379), poznatomi kao Vasilije iz Cezareje, jer je bio teolog i episkop Cezareje, odnosno Kezareje u Kapadokiji u Maloj Aziji i kojeg smatraju osnivačem opštežiteljne monaške tradicije u istočnom hrišćanstvu.
Vasilijeva porodica je bila hrišćanska i jedan deda mu je bio mučenik iz doba progona, dok mu je ujak bio episkop. Rodio se za vreme vladavine cara Konstantina Velikog, a roditelji Vasilije i Emilija bili su iz uglednih porodica u Cezareji. Mlad je otišao na školovanje u Atinu, gde je učio filosofiju, gramatiku, retoriku, astrologiju, fiziku, medicinu i ostale prirodne nauke, kod poznatog učitelja Evula, a među školskim drugovima bili su i Grigorije, koji je kasnije postao episkom u Nazijanzu, zatim patrijarh u Carigradu i nazvan Bogoslov, Julijan, kasnije car i otpadnik od Boga i Livanije sofist.
Posle noćnog bdenja provedenog u razmišljanju neka božanska svetlost je Vasiliju iznenada obasjala srce i javila se želja u njemu da proučava Sveto Pismo, ali kako su ga u Atini učili retorici, odlučio je da ode u Egipat i da tamokod arhimandrita Porfirija izmoli knjige i upozna se sa božanskom dogmom. Proveo je godinu dana u Egiptu i kada je spoznao veru istinitu, otišao je u Jerusalim da vidi sveta mesta i čuda koja su se tamo dešavala, a potom se vratio u Atinu da nađe svoga učitelja Evula, kako bi ga priveo pravoj veri i time mu uzvratio za njegov trud što ga je podučavao. Razgovarao je tri dana sa svojim učiteljem Evulom i na svako njegovo pitanje Vasilije je imao odgovor u kojem je bilo odmah dato rešenje i Evula spozna pravu veru, te su sve razdelili sirotinji i kupili su bele haljine kako bi otišli u Jerusalim i tamo se krstili. Putovali su preko Antiohije, gde su i drugima pričali o veri i mnoge upoznali sa istinitom rečju, a kada su stigli u Jerusalim obićli su sva sveta mesta i tada se javiše mesnom episkopu Maksimu III (patrijarh jerusalimski od 333. Ddo 348. godine) i zamolili su ga da ih krsti u reci Jordan. Episkom Maksim je prihvatio da ih krsti i kada su bili na reci Jordan i dok je krstio Vasilija munja ognjena siđe na njih i iz nje izlete golub, koji siđe u Jordan, uzmuti vodu i uzlete na nebo, a zatim je krstio i Evula i pomazao ih mirom i pričestio Svetim tajnama.
Proveo je Vasilije godinu dana u Jerusalimu, a zatim je otputovao u Antiohiju, gde ga je arhiepiskop Meletije proizveo u đakona i gde je napisao tumečenje Priča. Ubrzo Vasilije i Evula krenuše svojoj domovini Kapadokiji, gde ih primi arhiepiskop kesarijski Leontije, koji je u Vasiliju video svog naslednika, ali posle Leontija dođe za arhiepiskopa Ermogen, koji ga je rukopoložio za prezvitera, a nakon njega Jevsevije, jer se Vasilije izbegavajući položaj sakrio i kasnije otišao u pustinju Pont, gde mu se kasnije pridružio i drug Grigorije, kasnije Sveti Grigorije Bogoslov. U pustinji su se oko njih sakupili mnogi monasi i naučeni Svetim Duhom napisali su ustav monaškog života, a Vasilijeva majka, sada udovica, im je pomagala.
Ali počeli su iznutra da izjedaju crkvu jeresi i Grigorije ode ocu svome u Nijazanzu da mu pomogne u borbi protiv jeresi, dok je arhiepiskom kesarijski Jevsevije pisao Vasiliju da dođe i pomogne u borbi protiv Arijeve jeresi, koja je tada uzele maha, i Vasilije ode i poče pisati puno i rečju svedočiti o pravoj veri, kako bi se očistila od jeresi. Nakon upokojenja arhiepiskoma Jevsevija izabrali su Vasilija za novog arhiepiskopa Kesarije, iako nije hteo ipak je prihvatio dužnost .
Sveti Vasilije Veliki je poznat kao autor mnogih dela, a važnija su: „Protiv Evnomija“ u pet knjiga, od kojih je prve tri on pisao, „O Svetom Duhu“ u 30 poglavlja, „Moralna pravila“ zbirka od 80 pravila ili kraćih uputstava nameljenih svim hrišćanima, „Monaška pravila“ u dve knjige – prva „Velika pravila“ sa 55 poglavlja, koja govori o opštim načelima monaškog života u opštežiću i druga „Mala pravila“ kojih im 313, „Sveta Liturgija“ koja nosi njegovo ime, „Omilije na šestodnev“, „Omilije na Psalme“.
– Doprinos Svetog Vasilija Velikog ne ogleda se samo u bogoslovlju Crkve, slobodno možemo reći da ono prožima sve aspekte crkvenog postojanja. On je sebe ugradio u asketskoj misli što nam potvrđuju njegova monaška pravila. Sveti Vasilije je uz pomoć Svetog Grigorija Bogoslova sastavio jedan zbornik Origenovih učenja, koji je poznat pod nazivom Dobrotoljublje. Slobodno možemo reći da njegova Sveta Liturgija predstavlja i njegovo najveće i najznačajnije delo. Kroz tekst svoje Liturgije, konkretno kroz anaforu, on pretače molitvu sa svojim dogmatskim učenjem, te tak srž anafore Svetog Vasilija Velikog i jeste njegova dogmatska misao. – piše Branislav Ilić, teolog, i dodaje – Naime, on veoma kratko i koncizno formuliše učenje o Bogu: jedna priroda – tri Ipostasi (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Tri božanske Ipostasi (Ličnosti) jesu Otac, Sin i Duh Sveti. Oni su jednaki po božanstvu i zajednička im je božanska priroda, božanski život i prirodne energije kojima se projavljuju u svetu. Ličnost Boga Oca je „Početak“, „Uzrok“ i „Izvor“ božanstva Sina i Duha. „Bog je jedan jer je On i Otac“, poučava sveti Vasilije. On je centar i sveza jedinstva božanskih Ipostasi. Kroz to jedinstvo u Ocu drži se i jedinstvo sve Trojice u jednoj, nedeljivoj božanskoj suštini. Boga poznajemo u Njegovim javljanjima svetu, a suština Njegova uvek ostaje nedostupna i nepoznata.
Liturgija Svetog Vasilija Velikog služi se svega 10 puta u godini i to: na Badnji dan, na Obrezanje Gospodnje, kada se praznije i Sveti Vasilije Veliki, a slavi i Nova godina, na Krstovdan uoči Bogojavljenja, prve, druge, treće, četvrte i pete nedelje Svete Četrdesetnice (Časnog posta), na Veliki četvrtak i na Veliku subotu. Ukoliko bi Božić ili Bogojavljanje bili u nedelju ili ponedeljak na Badnji dan i na Krstovdan služi se Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog, a na sam praznik Liturgija Svetog Vasilija Velikog. Poredak Liturgije je skoro istikao i Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog, a razlika je što su neke molitve u Kanonu Evharistije, koje sveštenik čita, duže.
Tropar Obrezaniju, glas 1: Na prestolje ognjezračnjem vo višnjih sjedjaj, so Ocem beznačalnim i boženstvenim Tvoim Duhom, blagovolil jesi roditisja na zemlji, ot otrokovici neiskusommužnija Tvojeja Matere Isuse; sego radi i obrjezan bil jesi jako čelovjek osmodnevnij: slava preblagomu Tvojemu sovjetu, slava smotreniju Tvojemu, slava snishoždeniju Tvojemu, jedine Čelovjekoljubče.
(Tropar Obrezanju, glas 1: Isuse, koji sediš na prestolu svetlom kao oganj, među Anđelima, sa bespočetnim Ocem i Tvojim Božanskim Duhom, blagoizvoleo si da se rodiš na Zemlji od neudate devojke, majke Tvoje. Zbog toga si i obrezan bio kao osmodnevno dete. Slava Tvojoj dobroj odluci, slava Tvome promislu, slava Tvome snishođenju, Jedini Čovekoljupče!)
Kondak Obrezanju, glas 3: Gospod svih trpi obrezanje i ljudska sagrešenja, kao Dobar, obrezuje. Danas daje spasenje svetu. Raduje se među nebeskim silama Tvorčev jerarh, svetlonosni Vasilije Hristov, poznavalac božanskih tajni.
Tropar Svetom Vasiliju Velikom, glas 1: Vo vsю zemlю izыde veщanie Tvoe, яko priemšuю slovo Tvoe, imže bogolepno naučil esi, estestvo suщih uяsnil esi, čelovečeskiя obыčai ukrasil esi, carskoe svящenie Otče Prepodobne: moli Hrista Boga spasitsя dušam našim.
(Tropar Svetog Vasilija Velikog, glas 1: Po svoj Zemlji raširi se glas Tvoj, jer je primila reč Tvoju, kojom si je božanski naučio. Prirodu stvari si objasnio, ljudske običaje ukrasio, carsko sveštenstvo, sveti oče Vasilije, moli Hrista Boga da spase duše naše.)
Kondak Svetom Vasiliju Velikom, glas 4: Pokazao si se kao nepokolebljiv temelj Crkve, dajući svima ljudima postojanu moć, utvrđujući je tvojim zapovestima, od Boga javljeni Sveti Vasilije.
