Pravoslavni vernici danas proslavljaju veliki praznik posvećen Prepodobnoj mati Paraskevi (grč. Παρασκευή – petak), u narodu zvanoj i sveta Petka, koja je bila ravnoangelska svetiteljka srpskog porekla, zaštitnica žena, bolesnih i siromašnih.
Prepodobna Paraskeva se rodila u gradu Epivatu, koji se nalazi na obali Mramornog mora između Silimvrije i Carigrada, u Trakiji, sredinom H veka u imućnoj i pobožnoj porodici. Njeni roditelji su već imali starijeg sina Jevtimija, koji se mlad zamonašio i kasnije je postao episkop Maditski (989 – 996).
Pobožno je odrastala Sveta Petka i još kao devojčica pomagala je siromašnima, a kada su joj roditelji umrli, željna podvižničkog života i ugledajući se na živote svetitelja, posvetila se i sama postu i bdenju. Ubrzo je napustila roditeljski dom da bi otputovala u Carigrad i obilazila tamošnje svetinje, gde je sretala revnosne podvižnike od kojih je dobijala dragocene pouke i po čijem je savetu otišla da živi u Iraklijsko predgrađe pri crkvi Pokrova Bogorodice. Tu je provela narednih pet godina u molitvama, postu i suzama.
Otputovala je, zatim, u Palestinu da se pokloni svetim mestima, osvećenim Spasiteljevim životom, i nastanila se u Jordanskoj pustinji, gde je provela ravnoangelski život podražavajući Bogovidca proroka Iliju i Svetog Jovana Krstitelja i hranila se jedino pustinjskom travom u malim količinama samo po zalasku sunca.
Živela je Sveta Petka dugo godina u pustinji, molila se i podvizivala, a jedne noći tokom molitve ugledala je angela Božijeg u obliku presvetlog mladića, koji je došao i rekao joj je: „Ostavi pustinju, i vrati se u tvoje otečestvo; potrebno je da tamo predaš svoje telo zemlji, a dušom da se preseliš Gospodu.“
Pokorila se nebeskoj volji i, radosna što će se uskoro razrešiti tela, ali i tužna što se rastaje od pustinje, krenula je u svoje otečestvo i doputovala je u Carigrad, gde je išla do crkve Sveta Sofija i crkve Presvete Bogorodice u Vlaherni, pa se poklonila čudotvornoj ikoni Bogomajke i otputovala je u Epivat. U Epivatu je poživela još dve godine živeći isto kao i u pustinji, sve vreme u trudu, postu i molitvi, a kada je došlo vreme njenog odlaska k Bogu, usrdno se pomolila za sebe i za sav svet i tako u molitvi predala je svoju blaženu dušu Bogu. Njeno telo su sahranili po hrišćanskim običajima, ali na groblju za strance, jer nikome nije rekla odakle je.
Mnogo godina kasnije blizu mesta gde je sahranjena Prepodobna Paraskeva na stubu se podvizivao u molitvenom tihovanju jedan stolpnik. Talasi su u blizini izbacili telo mornara, koji se razboleo i umro, i od njegovog tela se širio jak smrad i bilo je nemoguće ići tim putem. Niko nije mogao više trpeti taj smrad, pa ni sam stolpnik, koji je sišao sa stuba i naložio je nekim ljudima da iskopaju duboku rupu i sahrane mornara. Ljudi su kopali i naišli na netruležno telo, koje leži tu u zemlji, ali kako su bili prosti nisu na to obratili pažnju i nisu shvatili, pa su međusobom govorili: „Kada bi ovo telo bilo sveto, Bog bi to otkrio preko bilo kakvih čudesa.“ Ponovo su zatrpali netruležno telo zemljom i bacili su i mornarevo telo preko, pa su otišli svojim kućama i kasnije te noći jedan od njih, koji se zvaše Georgije, molio se Bogu pre odlaska na počinak i pred zoru je zaspao, kada mu se u snu javi carica, koja sedi na presvetlom prestolu, a oko nje stoji mnoštvo svetlih vojnika. Georgija je obuzeo strah i pao je na zemlju, jer nije mogao gledati taj sjaj i lepotu i jedan od vojnika ga je uzeo za ruku, podigao i rekao mu je: „Geogrije, zašto tako omalovažavate telo Prepodobne Paraskeve i pogreboste pored njega smrdljiv leš? Smesta izvadite telo Prepodobne i položite na dostojnom mestu, jer Bog hoće da sliškinju Svoju proslavi na zemlji.“ Tada i ta svetla carica reče Georgiju: „Pohitaj te izvadi moje mošti i položi ih na časnom mestu, ne mogu više da trpim smrad onoga leša. Jer i ja sam čovek, i postojbina je moja Epivat, gde vi sada živite.“
Iste noći takvo viđenje je imala i jedna blagočestiva žena po imenu Jevtimija. Sutradan su i Geogrije i Jevtimija ispričali šta im se ukazalo i kada je narod čuo svi su sa svećama pohitali i iskopali sa strahopoštovanjem mošti Prepodobne Paraskeve, koje su svečano položene u crkvi Svetih i Svehvalnih Petra i Pavla u Epivatu. Molitvama Prepodobne Paraskeve mnogi bolesnici su isceljeni.
Prošlo je dva veka kada su u Carigrad i okolinu zauzeli papski krstaši i 1238. godine blagočestivi bugarski car Jovan Asen rešio je da mošti Prepodobne Paraskeve oslobodi iz ruku tih tirana i prenese ih u svoju prestonicu Trnovo. Krstaši su pristali i car je poslao blaženog Mitropolita Perejaslavnog Marka sa mnogim episkopima i sveštenicima da svete mošti prepodobne prenesu u Trnovo, gde su svečano dočekane i položene u predvorje crkve do dana kada je otomanski sultan Bajazit zauzeo Trnovo i kada su sve dragocenosti i svetinje poharane, a svete mošti Prepodobne Paraskeve premeštene u Valahiju.
Osvojiše Turci i Valahiju 1396. godine, a srpska carica Milica, koja se 1393. godine zamonašila i dobila ime Jevgenija, zauzela se kod sultana Bajazita da svete mošti Prepodobne mati Paraskeve budu prenete u Beograd, gde je podignuta crkva Svete Petke, koja i danas postoji, u Kalemegdanskoj tvrđavi, sa izvorom čudotvorne vode, koji je presušio 1915. godine uoči nemačke ofanzive, a voda je ponovo potekla 28. februara 1918. godine.
Tu nije bio kraj putovanju svetih moštiju, jer je sultan Sulejman II 1521. godine zauzeo Beograd i zaplenio je i svete mošti Prepodobe Paraskeve, pa ih je preneo u Carigrad i postavio u svojoj palati, gde su činila mnoga čuda i među hrišćanima i među muslimanima, koji su se uznemirili i bojali da se vera u čudotvorne mošti Svete Petke ne prošire među muslimanima i kada su carigradski hrišćani zatražili svete mošti predali su im ih i položene su u Patrijaršijskoj crkvi u Carigradu.
U Patrijaršijskoj crkvi u Carigradu svete mošti su ostale do 1641. godine kada je blagočestivi vojvoda i gospodar zemlje Moldavske Vasilije Lupul dobio vesti da se tu nalaze svete mošti Prepodobne mati Paraskeve i požele da ih prenese u Moldaviju. Patrijarh Partenije, uz Božiju pomoć, usliši želju vojvodi Vasiliju i svete mošti posla u prestoni grad Jaš(i), gde ih položiše u crkvu Tri Sveta Jerarha 14. oktobra 1641. godine.
I od tada se svakog 14. oktobra po julijanskom kalendaru, a 27. oktobra po gregorijanskom kalendaru, obeležava dan posvećen Svetoj mati Paraskevi, i upućuju joj se molitve:
Sveta Petko, Božija Svetiteljko, moli Boga za nas.
Udostojila si se gledanja lica Božijeg kao čedo našega naroda, slavna Petko Svetiteljko, pa imamo slobodu Tebi govoriti, srodnici našoj, i Tebe moliti za spasenje duša naših.
Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda Tvoja privlači množine mnoge, kao negda Vitezda, i daje slepima vid, uzetima zdravlje, malaksalima snagu, i svima bodrost i radost, Hristova devstvenice, naša pomoćnice.
Budi i nadalje straža našem prestonome gradu srpskom, utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernima, podigni nedužne i tužne, u usnulim u Gospodu precima našim, braći i deci, izmoli večni pokoj i večno spasenje, Sveta Petko, Božija Svetiteljko.
Svima pomozi, pa i meni ne odmozi. Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži. Da se kroz Tebe proslavi Bog u Trojici, u vekove vekova, Amin.
Tropar, glas 4.: Pustinoje i bezmolvnoje žitije vozljubivši, i vo sljed Hrista ženiha tvojego usredno potekši, i togo blagoje igo vo junosti tvojej vzemši, krestnim znamenijem k mislenim vragom mužeski vooruživšisja, postničeskimi podvigi, postom i molitvami i sleznimi kapljami uglije strastej ugasila jesi, dostoslavnaja Paraskevo, i ninje v nebesnjem čertozje s mudrimi djevami predstojašči Hristu, moli o nas počitajuščih čestnuju pamjat tvoju.
(Zavolevši miran pustinjski život i pošavši dobrovoljno za Hristom, tvojim Ženikom, uzela si od svoje mladosti Njegov laki jaram, naoružavši se znanjem Krsta protiv duhovnih neprijatelja. Isposničkim podvizima, postom, molitvama i suznim kapima, ugasila si ugljevlje strasti, Paraskevo, dostojna pohvale, koja i sada sa mudrim devojkama stojiš pred Hristom u nebeskom dvorcu: Moli se za nas koji poštujemo tvoju časnu uspomenu.)
Kondak, glas 6.: Proslavimo svi pobožno najčasniju Paraskevu, svetu zaštitnicu u nevoljama, jer ona ostavivši propadljiv život, primi večnu nepropadljivost. Zbog toga, po Božijoj zapovesti, nađe slavu i blagodat da čini čuda.
