Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 24. decembra po julijanskom, odnosno 6. januara po gregorijanskom kalendaru, obeležavaju Badnji dan, dan koji prethodi Božiću, a ime je dobio po badnjaku, koji se tada seče i pali.
Stari je običaj sečenje i paljenje badnjaka i datira iz predhrišćanskog perioda, a prepun je narodnih običaja i verovanja, koji se nadovezuju na Božić, najradosniji od svih praznika Rođenja Gospoda Isusa Hrista.
Mnogi narodni običaji su ili izgubljeni ili zaboravljeni, ali je dosta toga i preostalo nama danas da ispoštujemo, iako se od kraja do kraja razlikuju, a ono što je ostalo odvajkada isto jeste da je badnjak uvek mladi hrast, tako bitan u simbolici kod našeg naroda, koji je često i bio drvo-zapis, pod kojim se služba vršila kada naši preci nisu smeli graditi crkve ili su bili u zbegovima, dok ga u istočnoj Srbiji češće zovu cer. Ima slučajeva u zapadnoj Srbiji da seku bukvu, dok u smederevskom kraju uzimaju samo granu hrasta.
Badnji dan počinje pre osvita zore kada se zapuca iz prangija i pušaka, i kada muškarci iz kuća idu u šumu po badnjak. U šumi seku, u zavisnosti od kraja do kraja, jedan badnjak, negde dva ili tri, a ima krajeva u kojima seku i devet ili pak koliko ima muškaraca u kući. U tom slučaju bi odsekli jednu granu badnjaka, a onda nju na više delova.
Kada muškarci dođu do hrasta i odaberu badnjak koji će seći prvo mu požele dobro jutro, čestitaju mu praznik i mole se da donese zdravlje i sreću porodici, zatim drvo pospu žitom, a u nekim krajevima mu daruju i kolač specijalno umešan za ovu priliku i onda se okrene ka istoku i tri puta prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i Božić i onaj koji će ga seći navuče rukavice, jer se ne sme dodirnuti golim rukama, pa ga prvo zaseče sa istočne strane da bi na tu stranu badnjak i pao, i iseče badnjak sa najbolje jednim udarcem sekire, a najviše sa tri kako se, kako kažu, „drvo ne bi mučilo“. Ukoliko ne uspe iz tri udarca sekirom da odseče badnjak, onda ga moraju otkinuti rukama, jer više udaraca nije dozvoljeno.
Važan je i prvi iver koji se prvi odvoji od badnjaka dog ga seku i on ne sme pasti na zemlju, već ga treba uhvatiti pre toga, jer se verije da ima magičnu moć i gde god da ga posle domaćin stavi doneće mu blagostanje i obilje.
Domaćin badnjak donosi iz šume i prisloni ga uz zid kuće, a tek uveče ga unosi u kuću.
Badnji dan je i poslednji dan posta, pa se spremi bogata posna trpeza i polako se priprema mrsna trpeza za sutrašnji dan Božić, posle kojeg se ne posti do Krstovdana 5., odnosno 18. januara, koji se uvek posti i od kojeg ponovo počinje da se posti sredom i petkom.
Predveče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću kucajući na vrata. Ukućani pitaju „Ko je?“, a domaćin odgovara „Badnjak vam dolazi u kuću“, zatim domaćica otvara vrata i poželi dobro veče badnjaku. Domaćin ulazi desnom nogom u kuću i unosi badnjak pozdravljajuću ukućane sa rečima „Hristos se rodi“, dok mu ukućani odgovaraju „Vaistinu se rodi“ i poželi im srećano Badnje veče, a oni mu otpozdravljaju „Bog ti dobro dao i sreće imao“. Domaćica tada sipa po badnjaku žito iz sita. Stavlja se i slama i raznosi po kući, a orahe bacaju po jedan u svaki ugao i njih niko ne dira. I tada se može postaviti večera.
Pre paljenja badnjak se celiva, maže se medom, preliva vinom i posipa žitom i svi se odnose prema njemu kao prema živom biću. Običaj paljenja badnjaka je vrlo star, a pisanih podataka ima iz HIII veka, pa je zabeleženo u jednom od dokumenata iz 1272. godine da su dubrovački brodovlasnici prinosili knezu panj-ceponem i nalagali ga na vatru, dok je paljenje i darivanje hranom badnjaka zabeleženo i u Istri u HVII veku.
U zavisnosi od kraja do kraja ostajala je ili cela porodica ili samo jedan muški član uz badnjak čekajući i pazeći da sasvim izgori, dok u smederevskom kraju badnjak nisu stavljali na vatru, osim oni koji su se doselili iz drugih krajeva.
U gradovima danas je došlo do promene običaja, jer ljudi nemaju svojih šuma, niti imaju slobodan dan da mogu otići i sami iseći badnjak i najčešće ga kupuju i to granu hrasta sa privezanom manjom količinom slame uz koji često uzimaju i dren, stari simbol zdravlja. Ostavljaju ga najčešće u hodniku i kasnije ga unesu i postave bogatu posnu trpezu, a badnjak i slamu postave ispod stola. U zavisnosti kako se greju zavisi da li badnjak nalože, ukoliko se greju na čvrsto gorivo, ili jednu manji grančicu zapale na plamenu sveće, ukoliko imaju etažno grejanje. A paljenje badnjaka se zato organizuje u portama crkvi ili manastira, gde se veliki osveštani badnjak zapali i kućni spale sa njim.
Postoje krajevi u kojima se za Badnje veče mesi i česnica, badnji kolač, bez kvasca sa orasima i mazana medom, koja se ne seče, već lomi uz večeru, a u svrljiškom kraju ga zovu „njiva“ i krasi ga ukras u obliku zmije, koja ima veze sa kultom mrtvih, a i sa plodnošću, dok se na Kosovu i Metohiji sprema poseban kolač i iznosi na kućni prag ritualno se nudeću vuku.
Simbolika ovog dana je prebogata, a kako je to prvi dan posle kratkodnevnice jedna od simbolika je i rađanje novog sunca, i time se obeležava dolazak nove godine, a pregršt varnica, koje odskaču visoko u nebo najavljuju plodnu i rodnu godinu.
U hrišćanstvu simbolika badnjaka se vezuje za pastire u Vitlejemu, koji, kada su videli Zvezdu na nebu, znak da se rodio Gospod Isus Hristos, nasekli su granja i poneli u pećinu kako bi Josif naložili vatru za Hrista i Bogomajku, a tu je i nagoveštaj i Krsta Hristovog na kojem kasnije beše razapet za iskupljenje naših grehova.
Žito, koje se posipa po badnjaku, ima simboliku žita koje je Bogomajka bacala stoci koja se zatekla tu kada se Hristos rodio, a slama se posipa, jer je i Hristos na njoj ležao.
Kađenje doma tamjanom ima simbol darova koje je Hristos dobio od tri mudraca: tamjan, smirnu i zlato. Orasi u uglovima kuće simbolišu vlast Božiju na sve četiri stane sveta. Pogača za večerom se lomi i simboliše reči Hristove „Ja sam hleb živi“, a vino je njegova krv, dok je riba na trpezi sam simbol Sina Božijeg. So na stolu je simbol božanske sile, med sladosti večnog života pod Božijim okriljem, dok je sveća, koja se pali za Badnji dan i Božić, simbol Hristovih reči „Ja sam svetlost svetu“. Samo paljenje badnjaka označava završetak Badnjeg dana i uvod u Božić, i zato se i bdi uz badnjak koji gori.
