Gospođu Petrović sam video u bašti dok je kidala cvetove ruže, zatim latice i bacala ih po zemlji. Plakala je. Sakrio sam se iza velikog drveta koje je delilo naše bašte i posmatrao je. Nije plakala zato što je bila tužna. Svaka pora njenoga tela i svaki drhtaj njenih mišića otkrivao je bes. Plakala je nemoćna da se bori sa njim.
Ruže su bile plod njenog mukotrpnog truda. Iako mila i draga, pretila je deci kada bi im lopta odletela u baštu. Sve bi ih tada odvukla u kuću i terala da naglas čitaju neke bajke, pa je u tome i videla izgovor – deca su korisnija kada čitaju, nego kada uzaludno jurcaju oko nas. Uglavnom, gospođa Petrović je bila dama kakvu je retko ko imao prilike da sretne. Nikad previše glasna, obučena jednostavno, ali prefinjeno, malo je govorila, a često se smešila. Za njom se širio miris ruža i starih francuskih parfema. Svoju crvenu kosu je skupljala u besprekornu punđu i uvek je imala blage poteptice. Mesila je divne kolače, pila čaj u pet i slušala džez. Nije imala decu i nikada se nije udavala.
Nismo se družili, niti poželeli jedno drugom više od dobroga dana u prolazu. Možda zbog jaza u godinama, a možda i zbog toga što sebe nisam smatrao gospodinom. Bio sam stari, zakržljali bankar. To mi je pomoglo da se četiri puta razvedem, dobijem četiri kuće na sporu, a onda da ih prodam. Novac bih uložio u putovanja, skupi alkohol i jeftine žene.
Sat je otkucao pet popodne, a naša gospođa je i dalje bila u bašti. Rešio sam da odem na šolju čaja, ionako je to bio običaj našeg susedstva. Kada me je videla, brzo je obrisala suze. Smešila se kao da se ništa nije desilo i uvela me u svoj dom. Zapazio sam da su svuda oko nas bile ruže, a saksije su se pravilno smenjivale – u jednoj su bile sveže, nove i gorde, dok je odmah za takvom išla uništena oko koje su ležale istrulele latice. To je bio jedini primetni haos oko nas.
-Gospođo Petrović, da Vam pomognem da očistimo latice sa poda?
-Prvo, nemoj me zvati tako, ja sam za sve jednostavno Klara. Zatim, nemoj da mi persiraš. Planiram da živim još tvoj životni vek. Ili makar polovinu. I treće, te latice se ne sklanjaju odatle, dok ne posadim nove. Sa šećerom ili bez?
Nakon sopstvenog monologa, šolje najdivnijeg čaja i deset najdivnih kolača, otišao sam kući. Pri odlasku sam dobio samo jednu molbu – Oprosti. Ali šta da oprostim kada je sve bilo tako savršeno? Eh, to je dama!
Navršila se prva godina našeg prijateljstva, redosled urednih i neurednih saksija se smenjivao u nepravilnim vremenskim razmacima. Jednom sam je pitao zašto uništava ruže.
-Ruže uvek mogu biti savršene. I njihova prednost je u tome što kada ih obuzme korov, mogu da ih uništim.
Najbolji čaj je postajao bolji, a ja sam svaki dan otkrivao nove vrste kolača. Pored toga, vodio sam dnevnik svojih životnih grešaka. Da! Kada sam joj ispričao prvi put o svojim razvodima, samo se nasmejala i rekla – „Pa šta?“ I time je obrisala moju životnu krivicu! Otišao sam kući lakši četiri srčane stene. Svaki sledeći put kada bih došao, pogledao bih saksije, pa bih joj ispričao novi nemili događaj svoje prošlosti. Toliko sam se dobro osećao, da sam počeo da beležim svaki svoj nepravilni postupak koji pamtim od najranijeg detinjstva. Čitao sam joj uveravajući je da sam loš čovek. I uvek sam dobijao isti odgovor. Ali i istu molbu – Oprosti! Čudio sam se toj molbi. Šta da joj oprostim? Znala je sve o meni, skidala moj teret, kuvala najdivniji čaj, smejala se. Kuća je uvek bila savršena, uvek sam bio dobrodošao, u svakakvom izdanju… Moje čuđenje se uvek završavalo istim odgovorom – kulturna je. Ionako se ljudi inače izvinjavaju jedni drugima nakon posete.
Nje odavno nema. Ni ograde koja je delila naše dvorište. Sada je sve to jedan veliki vrt, neuredan, ispunjen svakakvim rastinjem. Ne sređujem ga. Jer, iz tog rastinja niču najdivnije, visoke, crvene ruže.
Opraštam ti, Klara.
©Anamarija Milovanović
