Samo smo nas dvojica. Nešto je posle ponoći i rasveta u ulici je krezava baš na onim mestima gde su i kuće najstarije, u kojima su prethodni vlasnici živeli i umrli sami.
Pogledaj, baš ovde gde nema svetla, tu pored je nedavno umro komšija. Lep, miran i crn
čovek.
I odmah nema osvetljenja ni ispred, ni u kući njegovog brata, već posle deset uveče. Kako je
upadljivo to sa sinhronizovanim izostankom svetla. Bilo ga je tu mnogo godina, a sad, poput
zaraze , nema ga ni u kući pored već u osam uveče…
– Ko beše on, ne sećam se?
-Saletov deda, Mile- izgovaram prezime zajedničkog ortaka koji već petu godinu radi na
kruzeru.
-A on je Saletov deda? Ipak ga se ne sećam mada se sada sećam belog Golfa Saletovog
matorog koji je tu bio parkiran.
Da,mračno je…
-A vidi dvorište pored. Tu je živela bakaNata. Oduvek stara, ko Saruman. Nijednu kuću ne
shvatam „tako lično“ kao njenu. Kako pogledam na tu stranu vidim nju, večno staru.
-Kuću ili babu?
-Ne znam, isto mi je. Na časnu reč. I sada su baš te dve bandere zaredom crkle. Tu gde je Nata i pokojni Mile. Uopšte, Vasina je nekako naglo postala hladna, a baba Natina kuća kao
da govori u ime budućnosti čitave ulice. Sada su se u nju doselili Srbi iz Hrvatske i sjajan su
svet, imaju svoje pušnice, svoje bljutavo i suvo grožđe koje podseća na Tamjaniku ili drenjinu
i od kojeg prave svoja gusta i opora vina, mažu voćke u kreč i iskilovani su za sve mehanizme preživljavanja,veliki domaćini. Ali mi je kuća i dalje hladna,i nekako rešena da propadne.
-Da Knićani su to. Dalmacija uopšte. Oni svi sve znaju šta treba. Pokupili su švapske i
mletačke sisteme-osmehuje se lepo i bistro u maksimalnom prepoznavanju.
-A tu gde je bio Mile, sada dolazi Saletova mama i tetka još češće, sede tu isto tako crne kao
Mile, i kao što je Sale crn. Možda još i crnje od možda tuge i umora, zbog genetike
svakako, sede tu nepomično u svojim dugim šljampavim džemperima. U crnini verovatno. Piju
kafu i puše.
Kao na slici.
-Ne znam žene.. Kako tada kuća izgleda? I dalje hladno?
-Kako drugačije..
-Da, i Vasina deluje hladnije. Nekada je bila puna dece.
-Ima ih i sada ali to prosto nije to.
Puno ih se doselilo , evo tu pored su neki, čini mi se smederevci, onda ovde levo su sa
Kosova, pa niz ulicu opet Kosovo, a u kući Delibašića živi porodica sa Vračara..
-Sigurno su tamo prodali neki star i skup stan da bi napravili razliku u kinti, od toga kupili
kuću sa dvorištem za slobodan razvoj deteta, možda auto?
U svakom slučaju ja bih to uradio.
-Uvek mi se dopadalo kod tebe i brata to što ste se nekako kretali uvek u željenom smeru.
Ćuti na ovo nekoliko koraka, a onda preformuliše: „To što sam uvek imao dovoljno prostora
za slobodu izbora?“
-Da, to!
-Pa da. Kako bih drugačije..
I šta misliš zašto sada uopšte nema dece?
-Standardno,dvajesprvi vek,otuđenost, spid na svim nivoima, tehnologija i te
stvari. Mislim, koliko god zvučalo kao fraza..
-Ne ne ne! Tako je ,skrooz!
Evo, i zime su drugačije. Pre je redovno bilo snega i znalo se: dole , na Škiljinom brdu je bilo
puno dece.
Sada nema snega i eto jednog razloga manje za okupljanje.
-Čudno, ne sećam se tebe i burazera na tim skupljanjima.
-To je zato što prezirem zimu- odgovara uporno samo u svoje ime- bio sam tu onoliko koliko
bi mi hladnoća dozvoljavala da gledam. Ili dok mi ne dosadi. Brzo bi mi dosadilo jer nisam čak
voleo ni da dodirujem sneg. Ipak, beše zabavno gledati vas tako nakvašene, crvene i
slobodne na tom snegu, neko vreme. Šta znam..
Jel i tvoj klinac takav, kao sva ta deca dvehiljadito?
-Za sada nije, ali pokazuje te ADD(poremećaj pažnje kod dece)tripove i sklonosti. Mogao bi
satima da igra igrice da se on pita, hiperaktivan je i sve bi želeo odjednom. S’druge strane,
voli da jurca za psom i lako ostvaruje kontakt sa drugom decom i nije stidljiv.
-To je pokupio od tebe.
-Valjda. Uglavnom, nije isto ništa danas. Komšiluk je znatno izmenjen. Ne vidim to kao
loše. Štaviše,interesantno je. Nekako sam sa svima uspostavio odnos, izuzev možda sa ovim
bračnim parom iz Smedereva, mislim. On nikada nije tu, a ona je nekako uporna da se ne javi
na ulici.Kao Malena iz filma.
-Ako je tako dobra kao Malena, uopšte me ne čudi što neće da se javi- sad se već ceri
kriminalno. Ja isto jer je zarazan.
-Jedino su dobri sa Nedićima preko puta. Ali to ne računam jer sami Nedići su tako jebeno
dobri u tim stvarima sa asimilovanjem, i uopšte, nekako su mi prva asocijajacija na ulicu
kakva je bila u vreme kada sam bio, recimo šestogodišnjak.
-Simbol topline i familijarnosti?
-Da! Ono kad se vraćaš recimo sa igrališta i već od Mačvanske znaš svaki zvuk i
miris, redosled poteza, kompletnu galeriju likova, dece uglavnom. Sve vri, tu ispred Tomine
gajbe, naše i Bećagovićeve prekoputa.
-Na to ciljaš kada pričaš o tome kako je sada sve drukčije?
-Da.Recimo.
Smeje se kratko i na način da će posle toga reći nešto strašno logično što sagovornik ne
uviđa.
-Ali jasno ti je da se to ne može ponoviti. I sam si rekao da je sve drugačije. Ti još pre.
-Znam, ali mi nije jasno zašto je skroz prekinuto. Zašto mladost nije našla način.. novi način.
-Baš će biti uzbudljivo gledati ove dveiljadito+ u kakve će ljude izrasti?
-Uh, biće!! Nekako mislim da će, nekog višeg balansa radi, izrasti u neočekivano sjajne ljude.
Verujem u neku novu vrlinu. Mada mi nije jasno kako će se zapatiti ako nemaju interakciju od
starta.
-Vrli novi svet- kaže sa osmehom jako toplim i ciničnim istovremeno. Može to Boris, bez
ikakvog napora i foliranja,da bude cinik (jer je stoik) i objektivac. Čovek. Znam možda još
dvojicu takvih.
– Nego, da vidiš što sam naleteo na neku Borhesovu pesmu, zove se Trenuci. Znaš kako je dobra? Danima se smejem od kad sam je pročitao. Nekako, jasnije mi je posle nje.
Vadi telefon, traži pesmu i gura mi u ruku
-Evo,ti je pročitaj. Ispratiću te do kapije. Videćeš već- smeje se u pouzdanom nadanju.
Čitam polako i shvatam da se smejem i sam.
Smejem se jer shvatam zašto se on smeje.
Smejem se sa njim.
Smejemo se zajedno. Svako za sebe.
Možda je u tome ključ. Možda će dete, ljubavnik, čovek znati da se konektuje bez prethodnog
rada ,bez istorije odnosa a opet u svoj punoći. U glavama i dušama. Ne znam samo kako ali
želim da verujem da će posrojati neka virtualna telepatija ili nešto… Počinjem da sebi delujem smešno dok o tome mislim, pa odustajem. Ionako to nije moja briga.Ali biće zabavno u
svakom slučaju. Vraćam mu telefon.
-Reci!? Nekako je infantilna,ali je topla i realna pre svega. Sve ti piše. Samo ako usvojiš.
-Jeste, jebote!!- počnem da pinavljam stihove i začudo, skoro sam je celu zapamtio.
Razilazimo se kod moje kapije.
-Zdravo Neško,javi se kad budeš imao vremena da šetamo.
(Neško je uglavnom Peško. Jebi ga, to je taj kompulsivni rimoklepački trip. Ali nije kada on to kaže)
-Vidimo se Boki,možemo i sa psom,tako ćemo se još pre iskombinovati.
Pesma ide ovako:
Kada bih svoj život mogao ponovo proživeti,
Pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka,
Ne bih se trudio da budem tako savršen,
Više bih se opustio,
Bio bih gluplji nego što jesam,
Veoma malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
Više sutona posmatrao, na više planina se popeo
Više reka preplivao, na još više mesta išao,
Na koja nikada nisam otišao,
Manje boba jeo a više sladoleda,
Imao više stvarnih a manje umišljenih problema.
Bio sam od onih koji
Razumno i plodno prožive,
Svaki minut svog života imao jasan uz trenutke radosti,
Ali kada bih mogao nazad da se vratim,
Težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, znajte, život je od toga sačinjen,
Od trenutaka samo, koje ne propuštajte sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde
Išli nisu bez toplomera,
Termofora, kišobrana, padobrana.
Kada bih opet mogao živeti lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao živeti
S proleća bih počeo bosonog hodati
I tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
Više sutona posmatrao i sa više dece se igrao,
Kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem!
NENAD MILENKOVIĆ- PANIĆ
