Uhvatilo me je opet.
Idem i kuckam. Sulud. Od Mirijeva 4, peške preko poljane, do stanice busa. U bus…
U busu kuckam, a kucka mi se o svemu.
O njemu i o njemu. O njoj. Pisao bih možda i pesmu, ali me je strah. Opasne su te stvari.
Pesme.
Previše lične.
Povremeno bacam pogled da vidim ima li ljudi koje poznajem kako bih previrao trivijalne razgovore koji bi mi otupili oštrinu.
Obično u takvim situacijama: kada gledaš koga da izbegneš, taj nađe tebe. Zapnu vam pogledi kao zarezi na netaktičnim mestima.
To mi se i dogodilo. I opet će.
Pričam sa komšijom,i nije mi čovek kriv ali mi je svakako mrzak danas.
Polako osećam kako mi reči iščezavaju i kako se gubim u limbu između formalno izgovorenih reči i onih koje bi napisao.
Put je prošao i dok mislim o pešačkom prelazu pored supermarketa i kako da izbegnem školskog druga u nadi da ću nekako zadržati tekst u sebi, odlučujem da idem okolo, nasuprot matici ljudi koji idu ka pijaci i onih revnosnih što se već vraćaju.
Bežim pored poljoprivredne apoteke ispod prepusta zgrade nekadašnjeg Beteksa, nervozan kao leptir, jer je dole stanica u suprotnom smeru ka gradu i baš tuda, kroz mnoštvo ljudi i potencijalnih susreta moram proći jer je to najkraća putanja koja vodi sigurne zone – malog parkića kod Doma penzionera.
Velika je verovatnoća da tamo nikoga neću zateći, osim možda par tinejdžera na spravama za vežbe. Ne mari, nek’vežbaju a ja ću na klupe za noćne bleje. Biće sjajno. Osim što sam i dalje nervozan jer nikako da shvatim da, ako hoću, mogu da izbegnem situacije kakva je bila malopre u busu a ipak to ne činim.
Dragoceno mi je kada me uhvati i ne bih ga ni sa kim delio, osim kada ga iskažem, zaokružim, naslikam..
Mislim o tome i čujem ono dobro poznato:
„Štat’ra’iš to!!??“ – ono ‘trz’ pitanje koje postavlja autoritativni posmatrač koji hvata nedoličnika u nedoličnom činu, delu, deliktu, u ovom slučaju misli.
(Pre)Stalo je. Izgubio sam ga.. Jebi ga sad!
Ali vlasnica posprdljivog pitanja je Ona.
Ćerka joj je u kenguru što je čini još manjom.
U desnoj ruci joj je zlatnožuta pletenica kupljena u pekari u centru- najboljoj u kraju, puna maslaca sitno seckane šunke na kojoj braća makedonskog porekla ne štede.
Lepa je jako. Umorna, ali uvek rešena i bistrog pogleda. Lice joj je malo rošavo, tačnije pore su joj šire. Ali njena koža je takva, želi da diše.
Traži nova sunca, nove meridijane.
Beba mulja onu pletenicu kao prava i ne ferma me. Ljubim ih obe u usta a onda se okrećem njemu i objašnjavam mu kako ćemo do kraja meseca spavati odvojeno jer, eto, ‘’tata već nije kući kada ti ustaneš, a uveče , video si, odmah moram da legnem“
Gleda me i para mi grudi, i iako nema jasnu predstavu o tome šta znači ‘do kraja meseca’, nekako ipak razume, jer pravimo plan i program, baziran na mojim avansnim obećanjima šta ćemo sve nadoknaditi u Decembru.“To je sine, onaj mesec posle ovog. Onaj u kom je sneg i nova godina“
On se sve slaže, a ja tonem u njegovu još morski mrku kožu lica.
Kažem joj kako sad moram da idem kući jer me uhvatilo pa pustilo pa da barem jedem čorbu sa karfiolom (prekiseljenu i sa dosta bibera, uz ljutu papriku. Onako do popuštanja nosnih kanala)
Smeje se i obaveštava me šta je sve kupila na pijaci, i da se neće dugo zadržavati kod majke, ali mora da vidi kako je baba i kako teku pripreme za obeležavanje godišnjice očeve smrti.
Okreće glavu na pedalj od mene i otpozdravlja uz osmeh jednoj Maji sa: „Ćao!“
Mehanički se i ja okrećem i uhvatim pogled Maje, mlade majke krupnih, lepih očiju, koja u nemuštoj komunikciji sa njom gleda u decu kako samo mati može da gleda.
-Kako je?
-Luudo .-odgovara joj finim, golicavim volinskim titrajem iz grla
Maja odlazi u svom pravcu. Dobila je tačno onakav odgovor koji je po njenoj meri.
-Šta si joj to odgovorila!?
-Odgovorila sam joj: Luudo.
-Zašto tako?
-Zato što,ako želiš da ljudi ne postavljaju dalja pitanja, samo im na“kako si“, odgovoriš sa „Luudo“
-Misliš, daš im neuobičajen odgovor?
-Ne mislim. Odgovoriš onako kako te ko pita. Kažeš istinu..Hajdemo Milana, evo ga tobus i idemo kod nane ti ja i Mimi, a tata ide da ruška šorbicu- oponaša njegovo nepostojano Č dok se otima sa bebom za pletenicu, ljubi me i ulazi u bus.
Stojim i gledam za njima onako sleđen.
Ona je haos. Ona je odgovor, ona je rešenje šahovskog dijagrama. Ona je muško i žensko, pas & mačka, kost & koža-i obrnuto.
Uvek u sadašnjosti dok misli ispred mene,i sumira tamo gde mi zafali razuma, snage, ponekad i hrabrosti. Uvek na pravom mestu. Ona je vesnik.
Opet me je uhvatilo
NENAD MILENKOVIĆ- PANIĆ
