Први писани документ о ваздухопловству у Кнежевини Србији је чланак у наставцима, Матије Бана Ваздухопловие, објављен у „Српским новинама“ у бројевима 76 и 77 од 20. септембра /2. октобра 1844. године.
Уз опис справе, принципа лета и начина коришћења, Бан наводи и могућности употребе, у миру и рату. „Ваздухопловни настрој“ (ваздухопловна справа), „полетај“ (полетање, лет), и други изрази, по први пут употребљени на српском језику, су визионарски наговестили будућа збивања. Нешто раније, 1841. г, београдски калфа Манојло је израдио справу за летење којом је хтео да прелети Саву, али се тај покушај завршио неуспешно.
Постоје непроверени подаци да је Француз Беде летео балоном изнад Београда 1873, а изнад Панчева 1880. г. Наиме тадашња штампа је забележила је да је у Београду октобра 1873. године гостовао „кинцлер из Париза“, уствари „аеронаут“ (балонист) Беде (Баидет), и да је одсео у „Турском хану“. Из штурих података, прикупљених о његовом боравку у Београду, сазнаје се да се он подизао својим балоном и да је за време лета (изнад Калемегдана!) изводио вежбе на трапезу, смештеном испод балона. Како је летење изнад Београда обављано на самој границе Србије и Аустро-Угарске (токови река Саве и Дунава), постоје могућност да је балон подизан везан, да не би повредио границу, или је летео слободно, уз претходно прибављену сагласност српских и аустро-угарских власти. Беде је летео и у тадашњој Аустро-Угарској (у Словенији, Хрватској и вероватно Војводини).
Крајем прошлог века, у часпописима „Службени војни лист“, „Ратник“ и „Војин“ објављен је велики број чланака о ваздухопловству (балонима и голубијој пошти). У то време се пројектовањем ваздухоплова бавио и Никола Тесла.
Михајло Петровић српски пилот са пилотском дозволом број 1.
Почетком века, Министар војни Краљевине Србије био је један од најобразованијих и најбољих официра које је Србија икада имала, ђенералштабни пуковник Милош Васић. Када је 29. новембра/12. децембра 1900. г. расписан конкурс за допунско школовање у Русији, Васић је одлучио да једно место буде предвиђено за питомца у ваздухопловној школи. Решењем војног министра од 5/17. јануара 1901. године Пов/ЂНо 15 одређени су ради војног усавршавања као питомци у Русији:
– за артиљеријску школу гађања, артиљеријски капетан ИИ класе Аћим Аћимовић
– за официрску електро-техничку школу инжињеријски капетан ИИ класе Никола Дерок
– за ваздухопловно одељење инжињеријски поручник Коста Милетић
– за топографско училиште пешадијски поручници Милан Николајевић и Петар Маxаревић и
– за кадетске корпусе пешадисјке капетане ИИ класе Илију Радивојевића, Михаила С. Илића и Милана Живковића.
Од четири кандидата за ваздухопловно одељење (Љубомир Недељковић, Коста Пантић, Павле Павловић и Коста (Коча) Милетић) изабран је инжињеријски поручник Милетић.
Коста Милетић први школовани ратни пилот
Милетић је 16. фебруара 1901. г. отпутовао у Волково поље близу Санкт Петерсбурга где се налазио Школски ваздухопловни парк (Учебн˙y воздухоплавателýн˙и парк). Милетић је боравио у Русији од 27. фебруара 1901. до 25. новембра 1902. г, од тога годину дана у самој школи а 6 месеци у Метеоролошком оделењу за вадухопловство и голубијој станици. У ваздухопловној школи је између осталог изучавао и ове предмете: Историја технике ваздухопловства у свету и Русији (професор А. М. Ковањко), Познавање матаеријала ваздухохопловне опреме, Техничка хемија, Основи више математике, Фотографисање итд. Завршио је обуку управљења везаним и слободним балоном, пошто је као ученик-пилот, после три-четири школска лета са инструктором, летео самостално и стекао звање слободни летач. У меторолошкој станици је слушао предавања М. М. Поморцева и других о метеорологији и радио на метео станици. у голубијој станици је изучавао организацију и практично коришћење голубова писмоноша. Милетић је као питомац узео учешћа на великим маневрима руске војске у септембру 1902. г, када је са једним оделењем Школског ваздухопловног парка, био придодат Кијевској армији. Тада је први пут управљао балоном, а уз то слао и извештаје голубијом поштом. При крају маневра, 1. септембра, прелетео је у слободном балону више десетина километара са највећом висином лета од 1100 м. Вратио се у Србију новембра 1902. г, али на жалост од оснивања ваздухопловства дуго времена није било ништа, јер су приоритет у наоружавању Српске војске имали брзометни топови.
Двадесет четвртог децембра 1912. у Нишу актом начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника формирана је Ваздухопловна команда Српске војске у чији су састав ушле аеропланска ескадрила, балонско одељење, голубија пошта и станица за производњу водоника за балоне.
На тај начин, чули смо више пута у години јубилеја, Краљевина Србија сврстава се међу петнаестак првих земаља у свету по стварању војне авијације. Формирању команде, што се узима као датум настајања војне авијације у Србији, претходило је слање групе од шест српских официра на школовање у Француску, кажу историчари. Први је обуку завршио наредник Михајло Петровић, који је добио пилотску лиценцу са бројем 979, другог августа, на дан који ће касније постати слава ваздухопловаца. Купљена су три авиона „блерио“ и три „фармана“, као и два „депардисена“. Ипак, пилоти и авиони су дошли у Србију када је главница турске војске поражена код Куманова. У помоћ црногорској војсци током борби за Скадар послат је деташман од четири српска авиона и тридесетак авијатичара. Први борбени лет – извиђање турских положаја до висине од 2200 метара и укупног трајања 45 минута – забележен је 29. марта 1913. године.
До последње деценије прошлог века, РВ и ПВО некадашње федерације постао је и остао, рекли би аналитичари, „озбиљно ваздухопловство озбиљне државе“, са око 1000 ваздухоплова, укључујући и тада најмодерније „МиГ 29“, домаће јуришнике „орао“, школско-борбене „супергалебове“, ваздухопловно војном академијом из које су као поручници излазили потпуно оспособљен пилоти, са аеродромима раштрканим од Скопја до Церкља и респектабилном авио-индустријом, коју су чиниле фабрике авиона и ништа мање важни технички заводи за ремонт ваздухоплова и мотора.
Оно што је данас од тога преостало, првенствено акумулираног искуства и знања, чини војно ваздухопловство Србије на почетку свог другог века постојања. Колико ће да траје и како ће изгледати у стално променљивим околностима, то је питање за неку будућу историју.
Заједничким напорима војног и цивилног ваздухопловства на аеродрому „Никола Тесла“ изграђена је зграда Музеја ваздухопловства, који је сам по себи, изузетно архитектонско дело. Темељи за велелепну и јединствену конструкцију овог објекта постављени су током 1975. године. Услед компликованости и сложености зграде, планови о отварању нове сталне поставке су се споро остваривали па је стална поставка за публику отворена тек 1989. године са изложбеном површином оде скоро 6.000 м2 на две изложбене етаже.
извор: , википедиа,игор салингер,музеј ЈРВ
приредио Д.Ј.П.
