Prvi pisani dokument o vazduhoplovstvu u Kneževini Srbiji je članak u nastavcima, Matije Bana Vazduhoplovie, objavljen u „Srpskim novinama“ u brojevima 76 i 77 od 20. septembra /2. oktobra 1844. godine.
Uz opis sprave, principa leta i načina korišćenja, Ban navodi i mogućnosti upotrebe, u miru i ratu. „Vazduhoplovni nastroj“ (vazduhoplovna sprava), „poletaj“ (poletanje, let), i drugi izrazi, po prvi put upotrebljeni na srpskom jeziku, su vizionarski nagovestili buduća zbivanja. Nešto ranije, 1841. g, beogradski kalfa Manojlo je izradio spravu za letenje kojom je hteo da preleti Savu, ali se taj pokušaj završio neuspešno.
Postoje neprovereni podaci da je Francuz Bede leteo balonom iznad Beograda 1873, a iznad Pančeva 1880. g. Naime tadašnja štampa je zabeležila je da je u Beogradu oktobra 1873. godine gostovao „kincler iz Pariza“, ustvari „aeronaut“ (balonist) Bede (Baidet), i da je odseo u „Turskom hanu“. Iz šturih podataka, prikupljenih o njegovom boravku u Beogradu, saznaje se da se on podizao svojim balonom i da je za vreme leta (iznad Kalemegdana!) izvodio vežbe na trapezu, smeštenom ispod balona. Kako je letenje iznad Beograda obavljano na samoj granice Srbije i Austro-Ugarske (tokovi reka Save i Dunava), postoje mogućnost da je balon podizan vezan, da ne bi povredio granicu, ili je leteo slobodno, uz prethodno pribavljenu saglasnost srpskih i austro-ugarskih vlasti. Bede je leteo i u tadašnjoj Austro-Ugarskoj (u Sloveniji, Hrvatskoj i verovatno Vojvodini).
Krajem prošlog veka, u časpopisima „Službeni vojni list“, „Ratnik“ i „Vojin“ objavljen je veliki broj članaka o vazduhoplovstvu (balonima i golubijoj pošti). U to vreme se projektovanjem vazduhoplova bavio i Nikola Tesla.
Mihajlo Petrović srpski pilot sa pilotskom dozvolom broj 1.
Početkom veka, Ministar vojni Kraljevine Srbije bio je jedan od najobrazovanijih i najboljih oficira koje je Srbija ikada imala, đeneralštabni pukovnik Miloš Vasić. Kada je 29. novembra/12. decembra 1900. g. raspisan konkurs za dopunsko školovanje u Rusiji, Vasić je odlučio da jedno mesto bude predviđeno za pitomca u vazduhoplovnoj školi. Rešenjem vojnog ministra od 5/17. januara 1901. godine Pov/ĐNo 15 određeni su radi vojnog usavršavanja kao pitomci u Rusiji:
– za artiljerijsku školu gađanja, artiljerijski kapetan II klase Aćim Aćimović
– za oficirsku elektro-tehničku školu inžinjerijski kapetan II klase Nikola Derok
– za vazduhoplovno odeljenje inžinjerijski poručnik Kosta Miletić
– za topografsko učilište pešadijski poručnici Milan Nikolajević i Petar Maxarević i
– za kadetske korpuse pešadisjke kapetane II klase Iliju Radivojevića, Mihaila S. Ilića i Milana Živkovića.
Od četiri kandidata za vazduhoplovno odeljenje (Ljubomir Nedeljković, Kosta Pantić, Pavle Pavlović i Kosta (Koča) Miletić) izabran je inžinjerijski poručnik Miletić.
Kosta Miletić prvi školovani ratni pilot
Miletić je 16. februara 1901. g. otputovao u Volkovo polje blizu Sankt Petersburga gde se nalazio Školski vazduhoplovni park (Učebn˙y vozduhoplavatelýn˙i park). Miletić je boravio u Rusiji od 27. februara 1901. do 25. novembra 1902. g, od toga godinu dana u samoj školi a 6 meseci u Meteorološkom odelenju za vaduhoplovstvo i golubijoj stanici. U vazduhoplovnoj školi je između ostalog izučavao i ove predmete: Istorija tehnike vazduhoplovstva u svetu i Rusiji (profesor A. M. Kovanjko), Poznavanje mataerijala vazduhohoplovne opreme, Tehnička hemija, Osnovi više matematike, Fotografisanje itd. Završio je obuku upravljenja vezanim i slobodnim balonom, pošto je kao učenik-pilot, posle tri-četiri školska leta sa instruktorom, leteo samostalno i stekao zvanje slobodni letač. U metorološkoj stanici je slušao predavanja M. M. Pomorceva i drugih o meteorologiji i radio na meteo stanici. u golubijoj stanici je izučavao organizaciju i praktično korišćenje golubova pismonoša. Miletić je kao pitomac uzeo učešća na velikim manevrima ruske vojske u septembru 1902. g, kada je sa jednim odelenjem Školskog vazduhoplovnog parka, bio pridodat Kijevskoj armiji. Tada je prvi put upravljao balonom, a uz to slao i izveštaje golubijom poštom. Pri kraju manevra, 1. septembra, preleteo je u slobodnom balonu više desetina kilometara sa najvećom visinom leta od 1100 m. Vratio se u Srbiju novembra 1902. g, ali na žalost od osnivanja vazduhoplovstva dugo vremena nije bilo ništa, jer su prioritet u naoružavanju Srpske vojske imali brzometni topovi.
Dvadeset četvrtog decembra 1912. u Nišu aktom načelnika štaba Vrhovne komande generala Radomira Putnika formirana je Vazduhoplovna komanda Srpske vojske u čiji su sastav ušle aeroplanska eskadrila, balonsko odeljenje, golubija pošta i stanica za proizvodnju vodonika za balone.
Na taj način, čuli smo više puta u godini jubileja, Kraljevina Srbija svrstava se među petnaestak prvih zemalja u svetu po stvaranju vojne avijacije. Formiranju komande, što se uzima kao datum nastajanja vojne avijacije u Srbiji, prethodilo je slanje grupe od šest srpskih oficira na školovanje u Francusku, kažu istoričari. Prvi je obuku završio narednik Mihajlo Petrović, koji je dobio pilotsku licencu sa brojem 979, drugog avgusta, na dan koji će kasnije postati slava vazduhoplovaca. Kupljena su tri aviona „blerio“ i tri „farmana“, kao i dva „depardisena“. Ipak, piloti i avioni su došli u Srbiju kada je glavnica turske vojske poražena kod Kumanova. U pomoć crnogorskoj vojsci tokom borbi za Skadar poslat je detašman od četiri srpska aviona i tridesetak avijatičara. Prvi borbeni let – izviđanje turskih položaja do visine od 2200 metara i ukupnog trajanja 45 minuta – zabeležen je 29. marta 1913. godine.
Do poslednje decenije prošlog veka, RV i PVO nekadašnje federacije postao je i ostao, rekli bi analitičari, „ozbiljno vazduhoplovstvo ozbiljne države“, sa oko 1000 vazduhoplova, uključujući i tada najmodernije „MiG 29“, domaće jurišnike „orao“, školsko-borbene „supergalebove“, vazduhoplovno vojnom akademijom iz koje su kao poručnici izlazili potpuno osposobljen piloti, sa aerodromima raštrkanim od Skopja do Cerklja i respektabilnom avio-industrijom, koju su činile fabrike aviona i ništa manje važni tehnički zavodi za remont vazduhoplova i motora.
Ono što je danas od toga preostalo, prvenstveno akumuliranog iskustva i znanja, čini vojno vazduhoplovstvo Srbije na početku svog drugog veka postojanja. Koliko će da traje i kako će izgledati u stalno promenljivim okolnostima, to je pitanje za neku buduću istoriju.
Zajedničkim naporima vojnog i civilnog vazduhoplovstva na aerodromu „Nikola Tesla“ izgrađena je zgrada Muzeja vazduhoplovstva, koji je sam po sebi, izuzetno arhitektonsko delo. Temelji za velelepnu i jedinstvenu konstrukciju ovog objekta postavljeni su tokom 1975. godine. Usled komplikovanosti i složenosti zgrade, planovi o otvaranju nove stalne postavke su se sporo ostvarivali pa je stalna postavka za publiku otvorena tek 1989. godine sa izložbenom površinom ode skoro 6.000 m2 na dve izložbene etaže.
izvor: , vikipedia,igor salinger,muzej JRV
priredio D.J.P.
