Jedna osoba, pored koje sam često imao priliku da legnem, pomerala je svoju nogu u čudnom ritmu pre no bi se uspavala. Ovoga sam se setio upoznajući nju, koja će biti dopola nedokučivi predmet mojih budućih interesovanja.
Telo joj je bilo krivudavo, nestabilno, ali kroz te čudne pokrete kojima je učestvovala u sveopštem deljenju prostora, ipak je bilo nekakve harmonije. To telo je verovatno, vlašću uma, bilo primorano da se bori za ono što mu je, voljom nečijom ili ne, bilo oduzeto. Iako u samom početku tu čudnu skupinu neuredne odeće i čupave kose nisam posmatrao kao borca.
U nama postoje nekakva zvona koja se oglašavaju kada iritantnost spoljašnjeg sveta u našem biću dostigne vrhunac. Možemo potisnuti ta zvona i pretvoriti ih u bes, u psovke, vikanje, a možemo ih, jednostavno, pustiti da zvone i poslušati to na šta nam ukazuju. Ja sam ih prvi put čuo kada me je ponovo uhvatila za ruku, sedeći pored mene jednim delom krivudavog tela, a drugim se naginjući ka mom kolenu. Nisam voleo dodire. Voleo sam autonomiju svog tela, svog jakog, stamenog bića i zvuk svojih stenovitih koraka kojima sam gazio kroz vreme već dobrih četrdeset godina. Ruka je vlažno i mekano držala moju, dok je toplota njenog tela neizdrživo grejala moje koleno. A onda su zvona krenula da urliču u meni, da tutnje i bubnje terajući me da odgurnem tu ruku. Krupni, izgubljeni pogled koji nije naslućivao simfoniju nemira u meni, oduzeo mi je moć pokreta. Mogao sam samo da slušam bes koji je jurnjao kroz svaki nerv i postepeno se pretvarao u strah. Ili u sećanje koje mi je otkrivalo najmračnije strane detinjstva i prethodnog, davno potisnutog i namerno zaboravljenog života. Vizija mojih stenovitih koraka je iščezavala, čineći da mi kolena klecaju. Taj drhtaj se poput čudnog impulsa preneo na moje mišiće, prošao kroz moju kičmu, tresao sam se kao bolesnik koga mori vrućica i, kada me je i kičma izdala, spustio sam glavu ka njenoj. Razbarušena kosa čudno isečena nije primetila sveopšti haos nastao iz harmonije, ili jeste, ali je ćutala. I mazila je dugo, polako i vlažno moju igličastu. Ona jeste bila borac u ovoj bici, ja sam bio napadnuti. I suprotno svim istorijskim i naučnim zakonima logike oboje smo izašli kao pobednici.
Njeno lelujavo kretanje najzad nije bilo bez ikakve harmonije i ritma. Ono je odzvanjalo isto kao i pomeranje nogu pred spavanje osobe pored koje sam često imao priliku da legnem. To je bio ritam kolevke i prvog zagrljaja. Bio je ritam prve uspavanke.
Anamarija Milovanović
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje, prikazivanje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
