Када се Боба родио, госпођа Поповић је плакала. Млада породиља се касније клела да су сузе биле пропратни елемент измучености или их је приписивала мајчинском инстинктивном препознавању дететовог животног пута. Сузе нису биле често помињане у кући Поповића, јер их је потиснуо догађај који се одиграо непосредно након Бобиног изласка из породилишта. Старија госпођа Поповић, иначе бака нашег Бобе, веровала је да је прве ноћи око Бобиног кревета затекла три жене у црном. Све будуће догађаје из живота малог Бобе записивала је у посебан дневник, јер се клела свим што има да су му три жене одредиле судбину великог човека. Каже да су се гуркале, уздисале, испијале кафе и да никакву препреку његовом животном путу нису успеле да створе. Најмања и најдебља га је пољубила у клемпаву главицу и дала му кесицу кикирикија уместо звечке. Када је бака услед немилих догађаја дигла руке од унука, али наду појачала, свеске се дочепала мајка и изнела исти редослед догађаја, само обрнутог гледишта. И тако су Бобин живот две жене вукле у два правца – мајка је јадиковала јер је осећала да ће њен најстарији син моћи да догура најдаље до локалне пекаре да јој старој купи хлеба, а бака се веселила и надала да ће јој унук подићи Поповиће и ставити их тамо где заслужују да буду. Ујка Мића је, љутећи се на сестру и рушећи бакине идеје о куповини клавира и решавању интеграла, детету куповао фудбалске лопте.
Лично сам Слободана Бобу Поповића упознао давно, док сам још био клинац, дугуљаст, клемпав и неуредан. Носио сам панталоне за број краће, а ципеле за толико веће. Сам тренутно могу да замислим пређашње издање себе, иако фотографија из тог периода немам. Узалудно је помињати моје одрастање на улици, на којој ме је Боба и запазио. Не знам да ли ме је као тренер позвао да играм у локалном фудбалском тиму жалећи моју судбину или самога себе. Мени је до фудбала било стало подједнако као и до мојих великих ципела. А и за Бобу нисам марио – он се смејао гласно и мљацкао кикирики који је увек имао код себе, ја сам ћутао и јео га тихо.
Памтићу док сам жив дан када сам промашио пенал који би Бобин и наш тим послао у прву лигу. Нит сам веровао себи, нити тој лопти, а и нове патике које ми је тренер обезбедио стезале су ми прсте јако, а знате да на то нисам навикао. Нити сам навикао да играм фудбал. А камоли да одлучујем о нечему – сем о начину на који ћу грицкати кикирики. И догодило се – лопта је промашила гол професионално, ја сам непрофесионално слегао раменима, на сред терена се изуо, бос кренуо ка свлачионици и сео. Отворио сам кесицу кикирикија и почео гласно да мљацкам – болело ме је, вероватно. Боба је натмурен упао, остале играче оставио ван, а нас затворио унутра. Урлао је из све снаге, скакао и плакао. Мене је сврбело клемпаво уво, или ме није сврбело, али сам морао да га вучем. На доле, где сам и поглед усмерио. Боба је све више урлао, а ја сам све јаче вукао своје уво и мљацкао и млатарао ножним прстима. И јео кикирики. Верујем да је у једном тренутку застао и погледао ме. Погледао је моје црвено уво на које сам усмерио сву бол, моје прсте који су нервозно млатарали и застао. Подигао сам поглед, дохватио кесицу кикирикија и понудио га. Боба наравно није умео и желео да одбије, сео је до мене и насуо себи у шаку. Јео је, смирено, мљацкаво, гласно и типично.
-Смешно једете кикирики, тренеру. – закључио сам.
Када данас прођете нашим малим градом С, можете видети исту ону улицу на којој ме је Боба спазио. И велику кућу – седиште државног фудбалског шампиона. То је моје радно место. А када наставите да корачате улицама нашег веселог града, може вам се учинити да видите силуету која лешкари на сунцу, слуша кликтање галебова и гледа у море. Иако мора нема, а и река нам није нека… Силуета носи беж панталоне, пругасту мајицу и шешир. Он прилази свима, поздравља се и растаје уз једну реченицу – Све се сведе на кесицу кикирикија.
©Анамарија Миловановић
