Kada se Boba rodio, gospođa Popović je plakala. Mlada porodilja se kasnije klela da su suze bile propratni element izmučenosti ili ih je pripisivala majčinskom instinktivnom prepoznavanju detetovog životnog puta. Suze nisu bile često pominjane u kući Popovića, jer ih je potisnuo događaj koji se odigrao neposredno nakon Bobinog izlaska iz porodilišta. Starija gospođa Popović, inače baka našeg Bobe, verovala je da je prve noći oko Bobinog kreveta zatekla tri žene u crnom. Sve buduće događaje iz života malog Bobe zapisivala je u poseban dnevnik, jer se klela svim što ima da su mu tri žene odredile sudbinu velikog čoveka. Kaže da su se gurkale, uzdisale, ispijale kafe i da nikakvu prepreku njegovom životnom putu nisu uspele da stvore. Najmanja i najdeblja ga je poljubila u klempavu glavicu i dala mu kesicu kikirikija umesto zvečke. Kada je baka usled nemilih događaja digla ruke od unuka, ali nadu pojačala, sveske se dočepala majka i iznela isti redosled događaja, samo obrnutog gledišta. I tako su Bobin život dve žene vukle u dva pravca – majka je jadikovala jer je osećala da će njen najstariji sin moći da dogura najdalje do lokalne pekare da joj staroj kupi hleba, a baka se veselila i nadala da će joj unuk podići Popoviće i staviti ih tamo gde zaslužuju da budu. Ujka Mića je, ljuteći se na sestru i rušeći bakine ideje o kupovini klavira i rešavanju integrala, detetu kupovao fudbalske lopte.
Lično sam Slobodana Bobu Popovića upoznao davno, dok sam još bio klinac, duguljast, klempav i neuredan. Nosio sam pantalone za broj kraće, a cipele za toliko veće. Sam trenutno mogu da zamislim pređašnje izdanje sebe, iako fotografija iz tog perioda nemam. Uzaludno je pominjati moje odrastanje na ulici, na kojoj me je Boba i zapazio. Ne znam da li me je kao trener pozvao da igram u lokalnom fudbalskom timu žaleći moju sudbinu ili samoga sebe. Meni je do fudbala bilo stalo podjednako kao i do mojih velikih cipela. A i za Bobu nisam mario – on se smejao glasno i mljackao kikiriki koji je uvek imao kod sebe, ja sam ćutao i jeo ga tiho.
Pamtiću dok sam živ dan kada sam promašio penal koji bi Bobin i naš tim poslao u prvu ligu. Nit sam verovao sebi, niti toj lopti, a i nove patike koje mi je trener obezbedio stezale su mi prste jako, a znate da na to nisam navikao. Niti sam navikao da igram fudbal. A kamoli da odlučujem o nečemu – sem o načinu na koji ću grickati kikiriki. I dogodilo se – lopta je promašila gol profesionalno, ja sam neprofesionalno slegao ramenima, na sred terena se izuo, bos krenuo ka svlačionici i seo. Otvorio sam kesicu kikirikija i počeo glasno da mljackam – bolelo me je, verovatno. Boba je natmuren upao, ostale igrače ostavio van, a nas zatvorio unutra. Urlao je iz sve snage, skakao i plakao. Mene je svrbelo klempavo uvo, ili me nije svrbelo, ali sam morao da ga vučem. Na dole, gde sam i pogled usmerio. Boba je sve više urlao, a ja sam sve jače vukao svoje uvo i mljackao i mlatarao nožnim prstima. I jeo kikiriki. Verujem da je u jednom trenutku zastao i pogledao me. Pogledao je moje crveno uvo na koje sam usmerio svu bol, moje prste koji su nervozno mlatarali i zastao. Podigao sam pogled, dohvatio kesicu kikirikija i ponudio ga. Boba naravno nije umeo i želeo da odbije, seo je do mene i nasuo sebi u šaku. Jeo je, smireno, mljackavo, glasno i tipično.
-Smešno jedete kikiriki, treneru. – zaključio sam.
Kada danas prođete našim malim gradom S, možete videti istu onu ulicu na kojoj me je Boba spazio. I veliku kuću – sedište državnog fudbalskog šampiona. To je moje radno mesto. A kada nastavite da koračate ulicama našeg veselog grada, može vam se učiniti da vidite siluetu koja leškari na suncu, sluša kliktanje galebova i gleda u more. Iako mora nema, a i reka nam nije neka… Silueta nosi bež pantalone, prugastu majicu i šešir. On prilazi svima, pozdravlja se i rastaje uz jednu rečenicu – Sve se svede na kesicu kikirikija.
©Anamarija Milovanović
