Ruža Darinčić je sama sebi delovala smešno dok su joj po konturama bludnog tela navlačili haljinu. Osećala je dodir stranog i prijatnog materijala kome njena izmučena duša nije mogla dati ime. Verovatno je posle pijanih i prljavih dodira koji su ispijali njen telesni miris, to bila najnežnija stvar koja ju je dotakla. Ruža za to nije marila. Zevala je nemarno, ne prikrivajući svoje pune, izgrižene usne rukom. Delom zbog toga što joj je ruka otežala zbog nakita, a većim delom zbog navike. Nikada nije svojom rukom dotakla svoja otvorena usta.
Bilo je to u vreme kada su gradske vlasti odlučile da se ozloglašene žene pošalju na društveno koristan rad. Utoliko je bilo svima čudno kada je strani umetnik izabrao nju kao model za mermerni akt, novu gradsku česmu. Neugledna, drska Ruža nemarno je čistila pod hotela u kome je naš umetnik boravio. Bela, tanka haljina, mokra od vode i sapuna, nervozno je pratila njeno telo. Kosa joj je virila iz neuredne punđe, ali su crne oči sevale, rušeći sve na čemu bi se zaustavile, kako prljav pod, tako i čistu umetničku dušu. Sada je strpljivo čekao da se Ruža pojavi pred njim, iako samom sebi nije smeo da oćuti ushićenje zbog novog ruha u kome će je ugledati. Blaga drhtavica uzdrmala je njegovo biće pri pomisli na pad lavandine haljine sa Ružinog tela.
Ubrzo je stigla. Crne oči su požudno sevale, verjući da ruše umetničku iluziju, ali su posle pitanja o neugodnosti skidanja pred njim, poželele da ribaju onaj grozni pod, da budu bilo gde drugde, bilo gde gole, samo ne s njim. Ipak je to rutinski odradila, namerno ističući drski osmeh na usnama. Rad je trajao danima, mesecima. Ruža ih je provodila oscilirajući od besa ka sumnji da umetnik namerno produžava ovaj rad. Nudila mu se, nudeći još takvih haljina koje bi donele nju, a kada bi bila odbijena, plakala je moleći ga da izabere drugi model. Umetnik je strpljivo radio. Vodio je igru svoga tela sa svojim delom. Ruža bi nekad spavala, pa bi se tiho budila posmatrajući umetnikove ruke. Najduže su se zadržavale na njenim oblinama. Dodirivao je njene grudi oblikujući ih onakvima kakve su stvarno i bile, spuštao je ruke ka njenim nogama i bokovima, milujući ih. Usne je nežno zatvarao, pa su delovale zdravo, iako je Ruža videla na njima izgrižene pore. Dugo bi gledala svoje mesnato telo, štipala je belu kožu, tražeći umetnikove ruke na sebi. Olakšanje i tuga pomešano su strujali njenom krvlju kada bi se uverila da ih nema. Krv! To joj je bio jedini svedok da je ona živa, a ne savršena, bleda žena naspurot nje. Nekad bi, držeći svoje srce da ne napusti telo i priključi se novoj tvorevini želela da vrisne – A gde joj je srce? Gde ono kuca? Ali bi ipak zaćutala, da ne prekida veličanstvenu igru nestvarnog zanosa i nestvarnog tela. U to je bila uverena – stvarnost ovoga je poznavala bolje no bilo kakav drugi osećaj. Tada je prvi put osetila nešto što ju je davno napustilo, neki čudan nemir u grudima, poželela je da se obuče i nestane zauvek. Kip je sve više bio ona, a ona je sve manje to ostajala. Taj crni, prodorni pogled na njemu završenom, otkrivao je mermernu, gordu ženu, koliko stranu, toliko i jedino poznatu Ruži.
Kao deca smo se stalno igrali oko česme na nagovor moga druga. On je stalno pričao o nepoznatoj ženi. Davali smo joj nestvarna imena iz bajki i pripisivali plemićko poreklo. Mrzeli smo sve što ona ima, a mi nemamo. Drug je, kada već nismo bili deca, priznao sebi da je zaljubljen u Kip. Mrzeo je jednog čoveka koga je ona volela, jer je takva žena mogla samo jednog voleti. Svima se, koji su Nju voleli, jer su takvu ženu svi voleli, smejao. Noćima mi je blebletao o pogrešnom vremenu u kome se rodio i nemogućnosti da se sa njom sretne. Govorio je da ako nije zabluda da negde postoji tvoja polovina, njegova je davno umrla, ostavljajući samo svoj kip da prkosi. Kada bolje razmislim, moj drug i jeste bio mermeran. Uredan, tačan, beo, obučen uvek u tihu, jasnu sivu boju. Ja nisam bila mermer. Noćima sam želela da postanem mermerna žena, da sjajim veličanstveno. Bacala sam beli puder na lice, oblačila sive haljine, ali me je disanje, kao i bes zbog nemoći, vraćao u realnost. Mrzela sam svoje meso.
Priču o Ruži Darinčić smo čuli juče. Bila je Noć muzeja, a kratka biografija je mermerno stajala na crnom papiru koji smo dobili uz ulaznice.
Anamarija Milovanović
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
