БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ Век поштовања природe

Извиђачка организација окупља младе Београда више од сто година. Међу првима у свету основали смо свој одред, а од тада ентузијасти интензивно раде са младим генерацијама, учећи их животу изван градске вреве

У Србији постоји организација која истовремено спаја Мирослава – Мику Антића, Бору Ђорђевића, Горицу Поповић, Бранку Катић, Емира Кустурицу, Ненада Милосављевића – Нешу Галију, Биљану Крстић…

Претпоставка коју, логично, очекујемо од читалаца јесте да сва ова имена репрезентују чланове неког уметничког удружења. Али, одговор је нешто другачији: Сви су прво били – извиђачи!

Многи данашњи зрели Београђани започињали су живот чланством у овом удружењу, учећи да се животу у природи. Дружења уз логорску ватру, живот у шатору, путовања, поштовање традиције… били су начин да упознају себе саме. Овај начин дружења младих и данас је сачуван. О томе причамо са Зораном Стојковићем Лалетом, чланом председништва Савеза извиђача Србије.

Прва „Ласта“

– ПОЧЕТКОМ 20. века, лекар Милош Ђ. Поповић студирао је у иностранству и тамо је схватио значај оваквог удруживања и васпитавања младих, кроз учење вештина сналажења у природи – прича Стојковић. – Већ 1911. године код нас је основана оваква организација, само четири године пошто је оформљена прва слична у Европи. У нашем граду је постојало Друштво трезвене младежи, које је чувало моралне постулате друштва, а из њега се, у Трећој београдској гимназији, изродила прва извиђачка чета – „Ласта“. У духу времена, прве извиђаче су звали „младим четницима“.

Одавде креће идеја за формирање чете „Бели орао“ у Нишу, затим се исте идеје шире ка Врању и осталим градовима тадашње Југославије.

– За време Првог светског рата, за време страшног егзодуса српског становништва, у Грчкој, у месту Водена, био је избеглички камп у којем се налазило и много деце који су били избеглице из Србије и Македоније. Поповић је видео да тамо постоје бројни малишани које је ратни вихор учино очајним и потпуно дезоријентисаним. Тада је почео да ради са њима. Од војничких униформи направио им је мање, примерене њиховом узрасту, сви су добили задатак да помажу и да изуче вештине које би могле да буду од користи људима око њих, а родитељи су брзо увидели да ово дружење васпитно делује на њихову децу.

Између два рата краљ Александар је посветио велику пажњу фискултурним, соколским друштвима, „извидници“ (како су их тада звали) били су део тог система, убрзо су се осамосталили и тада почиње ширење ове организације широм тадашње Југославије.

– Педесетих година, после Другог светског рата, извиђачка организација се поново шири – додаје Стојковић. – Учимо децу да се снађу у природи, подигну шатор, знају системе сигнализације заставицама, оријентацију у непознатом простору… алто нам није искључиви циљ. Желимо да створе осећај одговорности, да их склонимо са улице, да се социјализују у групи, да осете одговорност лидера. Свако од њих добија задужење које треба да испуни, да би касније кренуо у неки други задатак. Деца сазревају кроз вршњачку едукацију.

Логоровања

СВАКЕ године извиђачи Србије и Београда организују логоровања и вишедневне излете под шаторима, као и зимовања и летовања. Тамо извиђачки инструктори обучавају младе различитим вештинама.

– Ово је дубоко уврежена традиција – додаје Стојковић. – Кроз дружење старијих са младима, али и децом међусобно, стварамо поштовање и терамо их да одрасту у сналажњиве и промишљене људе.

Причу смо почели мишљу да су многи читаоци који у рукама имају овај број „Новости“ током одрастања били чланови ове организације. Статистика је неумољива: осамдесетих година прошлог века било је око 30.000 извиђача у граду, данас их је око хиљаду.

Праве вредности, кажу, треба вратити на њихово место.

СЕМИНАРИ

Посебна извиђачка обука посвећена је наставницима основних и средњих школа који предају малишанима знање о извиђачким вештинама.

Стојковић посебно помиње брачни пар из Врања, Даницу и Јована Косевског, који организују семинаре акредитоване у Заводу за унапређење образовања и васпитања. Таквих десетак скупова је већ организовано широм Србије.

БРЂАНИ

Већ неколико година одвијају се неформални сусрети такозваних брђана из целе бивше Југославије. То су искусни извиђачи и њихови руководиоци, који су се ове године нашли у околини Београда, затим у Делиблатској пешчари, где су били смештени, а на посебан начин су упознати са тајнама српског престоног града.

Више од стотину гостију дивило се лепотама Београда и околине.

ЗЕМЉОТРЕСИ И НЕВОЉЕ

Када се на Црну Гору обрушио катастрофалан земљотрес 1979. године, београдски извиђачи су се посебно истакли. Тако је у центру у Будви био постављен велики логор за смештај унесрећених, састављен од извиђачких шатора.

СВЕТСКА СКАУТСКА ОРГАНИЗАЦИЈА

Наша земља била је један од оснивача Светске скаутске организације, а предњачила је и у томе што су у Београду, пре Другог светског рата, чете биле састављене и од дечака и од девојчица, што је у Европи у то време била реткост, а малишани су пре тога били строго раздвајани.

ПОМОЋ ОБРЕНОВЦУ

Постоји место на којем сте видели извиђаче, а да то нисте приметили. Они су често неупадљиви, али одани идеји која их окупља.

Тако је, током поплава које су се недавно обрушиле на Обреновац, више од 2.000 искусних волонтера и бивших извиђача организовало је посебан Штаб за помоћ унесрећенима.

– Два одреда – „Отписани“ из Београда и „Ветерник“ добили су специјалне захвалнице УНИЦЕФ за помоћ деци Обреновца.

На светском нивоу Савез извиђача Србије добио је награду „Гласници мира“.

Само је признање сопствене државе – изостало.

Зоран Николић    Новости