Протутњаше ми ови дани, а ни сама не знам како. Знам да се питате како то да нисам приметила да прођоше чак два дочека Нове. Уосталом, треба нови календар поставити и стари заменити. Али ето нисам приметила једноставно, јер сам одлучила током децембра да размишљам које ће то бити моје новогодишње одлуке, овога пута. А како имамо преклапање дана по једном и другом календару дођох до нека два списка за обраду и резервних 13 дана да погледам и сумирам све што се збило. Да, да, овог пута, јер није ово први пут да на ту тему размишљам, као што вероватно није ни већини од вас. Елем, има томе већ неколико година како пред дочек календарске медији постану препуни текстова о новогодишњим одлукама, о томе шта обући за дочек, о храни за трпезу, о декорацијама, о … једном речју – новогодишња тема бива обрађена из сваког угла, а најчешће некако се заврши на оном спољашњем и потрошачком углу. А на све то, још сам и те једне, да напишем оно моје „омиљено“ – „давне“ године добила књигу као рођендански поклон и то ни мање, ни више него баш једну која почиње Божићем. Погађате коју? Па наравно, „Дневник Бриџет Џоунс“ (“Bridget Jones’s Diary”, из 1996. године, ауторке Хелен Филдинг, енг. Helen Fielding).
И као и главна јунакиња из наслова, одлучим и ја тада да почнем водити дневник на тему својих новогодишњих одлука и како напредујем у реализацији истих. Паааа, може се рећи да је тај пројекат прошао неславно, благо речено. Тотални фијаско. Једина одлука која је остварена је та да више не чурим цигарете. Али није баш да је реализована као новогодишња одлука, па да сам престала почетком године и као узорно дете прешла у табор непушача, већ је мука стисла овога јунака, те сам тек у новембру морала баталити цигарете. Бар више нису на сцени. Канда водим здрав живот. Снажно удишем, пуним плућима ваздух и смог и остале акрепе када год сам покрај ауто-пута, а и у друштву других пушача тачно знам како се „осећа“ сваки посек у пушници. Како је то другачије када неко батали цигарете, па постане играч оног другог тима, тима чистих плућа и великог капацитета истих. И тако су моје одлуке остале само слово на папиру. А читане сада, неколико година касније, почиње за мене да важи име поднаслова наставка књиге о Бриџет Џоуне – „На ивици разума“ („Bridget Jones: The Edge of Reason“, из 1999. године). Баш тако некако се осећам ових дана. На самој ивици ово мало разума што ми је још остало, јер гледам око себе и не могу да верујем шта све видим. Свет је, ко вели, полудео. Или је ваша Неда мало прешла у неку другу димензију, па као у оној серији „Фринџ“ („Fringe”, од 2008. до 2013. године, пет сезона) шетам мало у овој, а мало у другој реалности и део сам неког тајног научног експеримента. Биће да је тако, јер тешко да нешто може да објасни тренутна стања. Све је почело да личи на неки чудан, мало уврнути виц. Само се понављају фразе: „мисли позитивно“, „привлачи позитивне мисли и људе у свој живот“, „како зрачиш тако привлачиш“ – која ми постаде и „омиљена“ ових година које почињу са двојком, јер је толико овде бачено разних радиоактивних осиромашених гадости да је јако занимљив тај израз „како зрачиш“. А тек она фраза, тотално измењена у овом XXI веку: Одело чини човека. Да, како ми рекоше, ово модерно доба сматра да је овако исправно, а не онако како су нас стално учили да одело не чини човека. И све у том духу и схватању добијем још и савет да порадим мало на свом животопису или како ли га већ сада воле вабити, а скратише га на ци-ви (CV) и наравно да обавезно променим фотографију на истом.
Е, ту је јадац. Ваша Неда не воли никако да је фотографишу. Али озбиљно, никако. У овом новом времену када сви имају бар по неколико стотина назови селфија, па је ту документовање сваког оброка, изласка, промене локације и гардеробице, ма свега, и никада није било лакше то одрадити уз ова модерна сокоћала, ваша Неда вешто све то избегава. Некако ми је успевало до сада да ескивирам сво то позирање, јер да сам хтела да ме неко толико јури разним камерама одавно бих пробала да постанем неки модел, за већ нешто или пак нека јавна личност, па да ме вијају они папараци. Али како нисам, а нешто се сетих и припадника разних племена по свету који нису волели да их фотографишу и сматрали су да им фотографисањем узимају и део душе, тако је и потреба за новом фотографијом за мој курикулум вите (лат. curriculum vitae – CV) био прави подухват, екстремни и трауматични, и за мене и за моје драге фотографе. Пишем у множини, јер ни две особе нису успевале да се изборе са мном. Избор гардеробе није био проблематичан, али прво је требало мало се „окречити“, кажу ваља се, те одох да купим маскару, пудер и неку сенку, јер је то одавно код мене нешто што се користи једном, највише до два пута годишње. Фура се природни изглед, јер нисам ни Микеланђело, ни Леонардо, ни Рафаело, ни Донатело, ни било ко други од сликара, а ни нинџа корњача, како бих маскирање извела успешно. Код мене је то подухват сличан градњи пирамида. Који шок када уђох у радњу, где ме дочека такав избор неких препарата којима ни име не знам изговорити, а ни за шта се и како користе. Као Алиса у земљи чуда кренух ка ономе што ми се учини да могу препознати шта је. Једном речју, било је то врло едукативно и поучно искуство из козметике и модерних брендова. Мало и физиономије. Због нових сазнања фотосешн смо морали одложити за наредни дан. Шок је био превелики и да се још истог дана камуфлирам свим тим бронзерима, неким чудима за контурисање, те коњак сунђерима, па разним прајмерима или како се већ зову, јер ме подсети на Трансформерсе и Оптимус Прајма, подлоге за лице шта ли већ све не, сетови за обрве… Лакше је било старим мајсторима сликарства да припреме платно за сликање, него да ја припремим своје лице за фотографисање. А да све то морам пре изласка да радим?! Ајме мени, па морала бих почети припреме негде са првим петловима да бих изашла у вечерњи провод. И тако смо тек следећег дана почели са тортуром. Након мазања ни сама не знам чега све по своме лицу, почешљане косе и обучена стадох храбро фотографима на црту. Е, али није била баш задовољавајућа ни фризура, па ту прво крену полемика. Пуштена коса? Реп? Пунђа? Рајф? ….. И одлучише да пробамо, на моју велику жалост, све од наведеног. Значи, ето тортуре од најмање неколико сати. А ја се понадах која фотографија на препад и пери лице, стружи разређивачем, тренерку навуци и заборави трауму што пре. Рекоше ми да ипак неће моћи и крену дрил. Наредних сати само су се чуле речи: „Гледај право.“ „Сада мало у страну.“ „Окрени се.“ „Исправи се.“ „Немој бити тако озбиљна.“ „Ајде благи осмех.“ „Ајмо, замишљена са погледом у даљину.“…. Верујте ми, још имам ноћне море и задрхте ми руке када неко помене фотографисање. Све у свему, урадисмо једну, колико-толико пристојну фотографију, па бар није сво то мучење било за џабе. Али ме је почело прогањати питање: Чему све то?
Реално, чему? Зашто је постала битнија фотографија од квалификација? И како ми објаснише да је све то тако да би се преставили у лепшем светлу и себе изрекламирали, јер је сада то приоритет себе хвалити и одрадити прво себи добар маркетинг. А то ме некако неминовно подсети на речи из филма „Моја лепа дама“ („My Fair Lady“ из 1964. године, адаптација истоименог мјузикла из 1956. године рађеног по драми „Пигмалион“, енг. „Pygmalion“ Џорџа Бернарда Шоа, енг. George Bernard Shaw, из 1913. године) са Одри Хепберн (Audrey Hepburn; право име Еда Кетлин Ван Хемстра Хепберн-Рустон) у којем она интерпретира Елајзу Дулитл (Eliza Doolittle), која долази код професора фонетике Хенрија Хигинса (Henry Higgins), чији лик интепретира Рекс Херисон (Sir Reginald “Rex” Carey Harrison) да је научи како правилно да говори свој матерњи енглески језик, јер је сиромашна и живи у делу Лондона у којем нико не говори правилно, а она би хтела да продаје љубичице и у делу града где долазе школованији из више класе, те ће му платити за часове. Професор Хигинс прихвата њену понуду и опкладу са пуковником Хјуом Пикерингом (Hugh Pickering, глумац Вилфред Хајд Вајт, енг. Wilfrid Hyde-White) и после неколико месеци подучавања изводи је међу елитно друштво и на двор. Елајза показује на пријему свима да говори као школована млада дама, те тада наша јунакиња схвата да сада не зна где је њено место, јер више не може да се врати одакле је дошла, а нова средина у којој се обрела има своја правила по којима би она требала бити издржавана жена, те каже професору Хигинсу како је некада продавала љубичице, а сада како је ушла у то назови високо друштво мора продавати себе како би се добро удала. У ком смо онда ми то друштву? Можда одговор даје већ и сам Пигмалион, који је на другачији, ајмо рећи модернији начин, представљен у раније наведенима и драми, и мјузиклу, и филму, а који је инспирисао и Овидија за његово дело „Метаморфозе“. А беше Пигмалион вајар, разочаран у блудни свет, те направи себи од слонове кости жену, идеалну, какву је одувек замишљао. Не беше смртне жене равне њој. Пигмалион се заљубио у своју скулпуту и даривао ју је накитом и облачио је као да је жива, те од богиње Афродите затражи да оживи његову љубљену. Афродита му испуњава жељу и он добија своју идеалну жену.
Само Елајза није била од слоноваче, нити смо ми само склуптуре, те је питање који нас то „вајар“ жели обликовати и по којим то узусима? Те тако и ја дођох до својих новогодишњих одлука и све се искристалисало пред тим објективом – остати доследан себи једина је одлука вредна спровођења.
Ваш „експерт“ за правила Неда 14. јануар 2020. године
