Protutnjaše mi ovi dani, a ni sama ne znam kako. Znam da se pitate kako to da nisam primetila da prođoše čak dva dočeka Nove. Uostalom, treba novi kalendar postaviti i stari zameniti. Ali eto nisam primetila jednostavno, jer sam odlučila tokom decembra da razmišljam koje će to biti moje novogodišnje odluke, ovoga puta. A kako imamo preklapanje dana po jednom i drugom kalendaru dođoh do neka dva spiska za obradu i rezervnih 13 dana da pogledam i sumiram sve što se zbilo. Da, da, ovog puta, jer nije ovo prvi put da na tu temu razmišljam, kao što verovatno nije ni većini od vas. Elem, ima tome već nekoliko godina kako pred doček kalendarske mediji postanu prepuni tekstova o novogodišnjim odlukama, o tome šta obući za doček, o hrani za trpezu, o dekoracijama, o … jednom rečju – novogodišnja tema biva obrađena iz svakog ugla, a najčešće nekako se završi na onom spoljašnjem i potrošačkom uglu. A na sve to, još sam i te jedne, da napišem ono moje „omiljeno“ – „davne“ godine dobila knjigu kao rođendanski poklon i to ni manje, ni više nego baš jednu koja počinje Božićem. Pogađate koju? Pa naravno, „Dnevnik Bridžet Džouns“ (“Bridget Jones’s Diary”, iz 1996. godine, autorke Helen Filding, eng. Helen Fielding).
I kao i glavna junakinja iz naslova, odlučim i ja tada da počnem voditi dnevnik na temu svojih novogodišnjih odluka i kako napredujem u realizaciji istih. Paaaa, može se reći da je taj projekat prošao neslavno, blago rečeno. Totalni fijasko. Jedina odluka koja je ostvarena je ta da više ne čurim cigarete. Ali nije baš da je realizovana kao novogodišnja odluka, pa da sam prestala početkom godine i kao uzorno dete prešla u tabor nepušača, već je muka stisla ovoga junaka, te sam tek u novembru morala bataliti cigarete. Bar više nisu na sceni. Kanda vodim zdrav život. Snažno udišem, punim plućima vazduh i smog i ostale akrepe kada god sam pokraj auto-puta, a i u društvu drugih pušača tačno znam kako se „oseća“ svaki posek u pušnici. Kako je to drugačije kada neko batali cigarete, pa postane igrač onog drugog tima, tima čistih pluća i velikog kapaciteta istih. I tako su moje odluke ostale samo slovo na papiru. A čitane sada, nekoliko godina kasnije, počinje za mene da važi ime podnaslova nastavka knjige o Bridžet Džoune – „Na ivici razuma“ („Bridget Jones: The Edge of Reason“, iz 1999. godine). Baš tako nekako se osećam ovih dana. Na samoj ivici ovo malo razuma što mi je još ostalo, jer gledam oko sebe i ne mogu da verujem šta sve vidim. Svet je, ko veli, poludeo. Ili je vaša Neda malo prešla u neku drugu dimenziju, pa kao u onoj seriji „Frindž“ („Fringe”, od 2008. do 2013. godine, pet sezona) šetam malo u ovoj, a malo u drugoj realnosti i deo sam nekog tajnog naučnog eksperimenta. Biće da je tako, jer teško da nešto može da objasni trenutna stanja. Sve je počelo da liči na neki čudan, malo uvrnuti vic. Samo se ponavljaju fraze: „misli pozitivno“, „privlači pozitivne misli i ljude u svoj život“, „kako zračiš tako privlačiš“ – koja mi postade i „omiljena“ ovih godina koje počinju sa dvojkom, jer je toliko ovde bačeno raznih radioaktivnih osiromašenih gadosti da je jako zanimljiv taj izraz „kako zračiš“. A tek ona fraza, totalno izmenjena u ovom XXI veku: Odelo čini čoveka. Da, kako mi rekoše, ovo moderno doba smatra da je ovako ispravno, a ne onako kako su nas stalno učili da odelo ne čini čoveka. I sve u tom duhu i shvatanju dobijem još i savet da poradim malo na svom životopisu ili kako li ga već sada vole vabiti, a skratiše ga na ci-vi (CV) i naravno da obavezno promenim fotografiju na istom.
E, tu je jadac. Vaša Neda ne voli nikako da je fotografišu. Ali ozbiljno, nikako. U ovom novom vremenu kada svi imaju bar po nekoliko stotina nazovi selfija, pa je tu dokumentovanje svakog obroka, izlaska, promene lokacije i garderobice, ma svega, i nikada nije bilo lakše to odraditi uz ova moderna sokoćala, vaša Neda vešto sve to izbegava. Nekako mi je uspevalo do sada da eskiviram svo to poziranje, jer da sam htela da me neko toliko juri raznim kamerama odavno bih probala da postanem neki model, za već nešto ili pak neka javna ličnost, pa da me vijaju oni paparaci. Ali kako nisam, a nešto se setih i pripadnika raznih plemena po svetu koji nisu voleli da ih fotografišu i smatrali su da im fotografisanjem uzimaju i deo duše, tako je i potreba za novom fotografijom za moj kurikulum vite (lat. curriculum vitae – CV) bio pravi poduhvat, ekstremni i traumatični, i za mene i za moje drage fotografe. Pišem u množini, jer ni dve osobe nisu uspevale da se izbore sa mnom. Izbor garderobe nije bio problematičan, ali prvo je trebalo malo se „okrečiti“, kažu valja se, te odoh da kupim maskaru, puder i neku senku, jer je to odavno kod mene nešto što se koristi jednom, najviše do dva puta godišnje. Fura se prirodni izgled, jer nisam ni Mikelanđelo, ni Leonardo, ni Rafaelo, ni Donatelo, ni bilo ko drugi od slikara, a ni nindža kornjača, kako bih maskiranje izvela uspešno. Kod mene je to poduhvat sličan gradnji piramida. Koji šok kada uđoh u radnju, gde me dočeka takav izbor nekih preparata kojima ni ime ne znam izgovoriti, a ni za šta se i kako koriste. Kao Alisa u zemlji čuda krenuh ka onome što mi se učini da mogu prepoznati šta je. Jednom rečju, bilo je to vrlo edukativno i poučno iskustvo iz kozmetike i modernih brendova. Malo i fizionomije. Zbog novih saznanja fotosešn smo morali odložiti za naredni dan. Šok je bio preveliki i da se još istog dana kamufliram svim tim bronzerima, nekim čudima za konturisanje, te konjak sunđerima, pa raznim prajmerima ili kako se već zovu, jer me podseti na Transformerse i Optimus Prajma, podloge za lice šta li već sve ne, setovi za obrve… Lakše je bilo starim majstorima slikarstva da pripreme platno za slikanje, nego da ja pripremim svoje lice za fotografisanje. A da sve to moram pre izlaska da radim?! Ajme meni, pa morala bih početi pripreme negde sa prvim petlovima da bih izašla u večernji provod. I tako smo tek sledećeg dana počeli sa torturom. Nakon mazanja ni sama ne znam čega sve po svome licu, počešljane kose i obučena stadoh hrabro fotografima na crtu. E, ali nije bila baš zadovoljavajuća ni frizura, pa tu prvo krenu polemika. Puštena kosa? Rep? Punđa? Rajf? ….. I odlučiše da probamo, na moju veliku žalost, sve od navedenog. Znači, eto torture od najmanje nekoliko sati. A ja se ponadah koja fotografija na prepad i peri lice, struži razređivačem, trenerku navuci i zaboravi traumu što pre. Rekoše mi da ipak neće moći i krenu dril. Narednih sati samo su se čule reči: „Gledaj pravo.“ „Sada malo u stranu.“ „Okreni se.“ „Ispravi se.“ „Nemoj biti tako ozbiljna.“ „Ajde blagi osmeh.“ „Ajmo, zamišljena sa pogledom u daljinu.“…. Verujte mi, još imam noćne more i zadrhte mi ruke kada neko pomene fotografisanje. Sve u svemu, uradismo jednu, koliko-toliko pristojnu fotografiju, pa bar nije svo to mučenje bilo za džabe. Ali me je počelo proganjati pitanje: Čemu sve to?
Realno, čemu? Zašto je postala bitnija fotografija od kvalifikacija? I kako mi objasniše da je sve to tako da bi se prestavili u lepšem svetlu i sebe izreklamirali, jer je sada to prioritet sebe hvaliti i odraditi prvo sebi dobar marketing. A to me nekako neminovno podseti na reči iz filma „Moja lepa dama“ („My Fair Lady“ iz 1964. godine, adaptacija istoimenog mjuzikla iz 1956. godine rađenog po drami „Pigmalion“, eng. „Pygmalion“ Džordža Bernarda Šoa, eng. George Bernard Shaw, iz 1913. godine) sa Odri Hepbern (Audrey Hepburn; pravo ime Eda Ketlin Van Hemstra Hepbern-Ruston) u kojem ona interpretira Elajzu Dulitl (Eliza Doolittle), koja dolazi kod profesora fonetike Henrija Higinsa (Henry Higgins), čiji lik intepretira Reks Herison (Sir Reginald “Rex” Carey Harrison) da je nauči kako pravilno da govori svoj maternji engleski jezik, jer je siromašna i živi u delu Londona u kojem niko ne govori pravilno, a ona bi htela da prodaje ljubičice i u delu grada gde dolaze školovaniji iz više klase, te će mu platiti za časove. Profesor Higins prihvata njenu ponudu i opkladu sa pukovnikom Hjuom Pikeringom (Hugh Pickering, glumac Vilfred Hajd Vajt, eng. Wilfrid Hyde-White) i posle nekoliko meseci podučavanja izvodi je među elitno društvo i na dvor. Elajza pokazuje na prijemu svima da govori kao školovana mlada dama, te tada naša junakinja shvata da sada ne zna gde je njeno mesto, jer više ne može da se vrati odakle je došla, a nova sredina u kojoj se obrela ima svoja pravila po kojima bi ona trebala biti izdržavana žena, te kaže profesoru Higinsu kako je nekada prodavala ljubičice, a sada kako je ušla u to nazovi visoko društvo mora prodavati sebe kako bi se dobro udala. U kom smo onda mi to društvu? Možda odgovor daje već i sam Pigmalion, koji je na drugačiji, ajmo reći moderniji način, predstavljen u ranije navedenima i drami, i mjuziklu, i filmu, a koji je inspirisao i Ovidija za njegovo delo „Metamorfoze“. A beše Pigmalion vajar, razočaran u bludni svet, te napravi sebi od slonove kosti ženu, idealnu, kakvu je oduvek zamišljao. Ne beše smrtne žene ravne njoj. Pigmalion se zaljubio u svoju skulputu i darivao ju je nakitom i oblačio je kao da je živa, te od boginje Afrodite zatraži da oživi njegovu ljubljenu. Afrodita mu ispunjava želju i on dobija svoju idealnu ženu.
Samo Elajza nije bila od slonovače, niti smo mi samo sklupture, te je pitanje koji nas to „vajar“ želi oblikovati i po kojim to uzusima? Te tako i ja dođoh do svojih novogodišnjih odluka i sve se iskristalisalo pred tim objektivom – ostati dosledan sebi jedina je odluka vredna sprovođenja.
Vaš „ekspert“ za pravila Neda 14. januar 2020. godine
