Деца су се променила, нарочито она из центра града. Необузданија су, теже их је смирити него вршњаке с периферије. Понекад морам да им претим избацивањем.
Кажем, сад ћеш да добијеш чвргу. Дакле, ја смем. Не сме просветни радник. Е, онда ми се деца смеју у лице – искрен је Бранко Милићевић.
Одрасла деца му се данас често обраћају са “Где си Бранко, царе”.
– То су нека бивша деца, ова садашња не користе тај израз. Али, најчешће ми “царе” и “куме” кажу Цигани док чисте шофершајбну. Деца су се дефинитивно променила, нарочито она из центра града. Необузданија су од других, теже их је смирити него вршњаке с периферије. Понекад морам да им претим избацивањем. Кажем, сад ћеш да добијеш чвргу. Дакле, ја смем. Не сме просветни радник. Е, онда ми се деца смеју у лице. Деца из центра су, за разлику од других, већ научила да протестују, скандирају као на митингу – ако мало касни почетак извођења. Вичу: “Хоћемо представу!” – наводи он.
Бранко Коцкица се осврнуо и на васпитање деце.
– Оштро сам против претерано слободног васпитања деце. Написао сам и један комад на ту тему, уз консултације с озбиљним психолозима и психијатрима. Закључак је да децу треба мазити, али не размазити. У мом комаду Лаза, материна маза, попије казну – каже Бранко Коцкица.
Он даље наводи да није никада зажалио што није наставио да игра у представама за одрасле.
– Могао бих и сада, као сва остала дечја позоришта, да за одрасле отворим вечерњу сцену. Али нећу. То, истина, глумци више воле. Драган Николић и Сека Сабљић почели су у “Бухи”, па отишли даље. Сад ми, додуше, и не нуде улоге у другим позориштима. Било је позива за дечје представе, ипак имам свој бренд – каже на крају он.
(Телеграф.рс / Извор: Вечерње новости)
