Deca su se promenila, naročito ona iz centra grada. Neobuzdanija su, teže ih je smiriti nego vršnjake s periferije. Ponekad moram da im pretim izbacivanjem.
Kažem, sad ćeš da dobiješ čvrgu. Dakle, ja smem. Ne sme prosvetni radnik. E, onda mi se deca smeju u lice – iskren je Branko Milićević.
Odrasla deca mu se danas često obraćaju sa “Gde si Branko, care”.
– To su neka bivša deca, ova sadašnja ne koriste taj izraz. Ali, najčešće mi “care” i “kume” kažu Cigani dok čiste šoferšajbnu. Deca su se definitivno promenila, naročito ona iz centra grada. Neobuzdanija su od drugih, teže ih je smiriti nego vršnjake s periferije. Ponekad moram da im pretim izbacivanjem. Kažem, sad ćeš da dobiješ čvrgu. Dakle, ja smem. Ne sme prosvetni radnik. E, onda mi se deca smeju u lice. Deca iz centra su, za razliku od drugih, već naučila da protestuju, skandiraju kao na mitingu – ako malo kasni početak izvođenja. Viču: “Hoćemo predstavu!” – navodi on.
Branko Kockica se osvrnuo i na vaspitanje dece.
– Oštro sam protiv preterano slobodnog vaspitanja dece. Napisao sam i jedan komad na tu temu, uz konsultacije s ozbiljnim psiholozima i psihijatrima. Zaključak je da decu treba maziti, ali ne razmaziti. U mom komadu Laza, materina maza, popije kaznu – kaže Branko Kockica.
On dalje navodi da nije nikada zažalio što nije nastavio da igra u predstavama za odrasle.
– Mogao bih i sada, kao sva ostala dečja pozorišta, da za odrasle otvorim večernju scenu. Ali neću. To, istina, glumci više vole. Dragan Nikolić i Seka Sabljić počeli su u “Buhi”, pa otišli dalje. Sad mi, doduše, i ne nude uloge u drugim pozorištima. Bilo je poziva za dečje predstave, ipak imam svoj brend – kaže na kraju on.
(Telegraf.rs / Izvor: Večernje novosti)
