Возећи се старим путем за Смедерево или некадашњим Цариградским друмом стиже се до Гроцке, места које плени посебним шармом. Сâм призор током путовања до Гроцке је нестваран: пејзажи сачињени од непрегледних брда на којима се простиру, окупани Сунцем, воћњаци кајсија, јабука, брескви…. довољно је само да пратите мирис воћа и стићићете у Гроцку.
Посебна је због својих географских карактеристика ушушкана тик уз обод Панонске низије које заједно са несташним брдима Шумадије ствара посебну климу. Има своје море – плави Дунав. Посебна је по томе што у себи садржи и село и град и прошлост и садашњост.
Винчанска култура
Насеље на приобаљу Дунава датира из млађег каменог доба – неолита. Највеће неолитско насеље у овом делу Европе је у општини Гроцка, у месту Винча, 19 километара низводно од ушћа Саве у Дунав. Археолошко налазиште Винча је веома значајан локалитет који се јос увек пажљиво и темељно испитује. Током археолошких ископавања и истраживња откривене су рушевине насеља и разни предмети који указују на то да насеље датира 5250 година п.н.е. Период неолита на овом простору је добио назив „Винчанска култура“.
Грочанска чаршија. Фото: Сузана Јанковић
Сматра се да је за време неолита у Винчи створена прва урбана целина на Европском тлу. У том периоду куће су биле надземне, грађене су од дрвета и биле су облепљене блатом, имале су више просторија. Грађене су у низу, између њих је био размак и прављене су улице.
У Винчи су пронађени предмети и трагови бронзаног и бакарног доба, а на самој површини пронађена је старосрпска некропола која датира из периода 9. – 16. века.
Уколико желите да отпутујете у прошлост и упознте колевку цивилизације у Европи, није Вам потребан времеплов довољно је да посетите Винчу.
Име
Први писани траг у ком се Гроцка помиње потиче из 9. Века када се ова варошица помиње под именом Градец. Хисарџик је други назив под којим се помиње Гроцка 1521. године у запису Евелије Целебије. Хисарџик је био војна постаја на Царигратском друму. Зашто данас варошица крај Београда носи назив Гроцка – није познато. Мештани тврде да има везе са грозђем.
Чаршија
Данашња централна улица била је одувек место окупљања, наиме од самог настанка насеља била је чаршија, место трговања и склапања послова. У чаршији су биле тадашње пословне зграде занатске радње, дућани, обавезне кафане а ли и неколико стамбених зграда „варошког“ типа које су биле у посеству елите тог времена, имућних трговаца и занатлија чија су занимања била итекако цењена. Данас о томе сведоче старе куце и калдрма које су сачуване и подсећају на градитељку моћ и начин зивота. Једном поподневном шетњом и погледом на улицу, можете доживети дух чаршије и загледати се у прошлост.
Варошка кућа у Грочанској чаршији. Фото: Сузана Јанковић
Архитектура: варошке и сеоске куће
Баш као сто је путописац Герлах написао: „Велики поток дели Гроцку на два дела, у једном подигнуте су мале српске колибе, покривене трском и сламом, а у другом има и лепих турских кућа..“. управо су тако су куће у Гроцкој биле подељене: варошке и сеоске. Иако средиште администрације, трговине и пословања, Гроцка је уједно била и село које је имало велике природне потенцијале. Сударом града и села у Гроцкој је настала и подела кућа на варошке и сеоске.
Нушићева кућа датира 19. века. Фото: Сузана Јанковић
Иако звучи невероватно, куће тог времена градили су без ексера, што само говори о умећу градитеља који су користили своје знање о познавању материјала како би саградили што бољу кућу. Да су у томе били доста успешни говори чињеница да преко десет кућа и дан данас одолева времену у Гроцкој. Грађене су од храстових конструкција. Карактеристичне су широке стрехе уместо олука које су одводиле падавине и штитиле од сунца. Зидови су грађени од сламе и блата, кречени у белу боју. Таванице су ниске, да се топлота из куће не би непотребно губила. Огњиште је било смештено у првој просторији.
Варошке куће имале су неколико просторија, трем и подрум. Доксат је, такође, био карактеристичан за „вашоску“ кућу – издвојена целина уоквиру куће, нека врста просторије на отвореном која је служила за дружење током летњих месеци или радове (летњиковац).
Вароска кућа је означавала и статус. Имућне занатлије, пословни људи и трговци су углававном живели у оваквим кућама.
Ранчићева кућа
Ранчићева кућа је најлепша сачувана варошка кућа из 18.века. Налази се у Мајевичкој улици на узвишици у непосредној близини Грочанске чаршије. Последњи насленик куће породице Ранчић била је Магдалена Ранчић која је кућу завештала општини. Кућа је задржала изглед и план од оснивања што је права реткост за куће које датирају из тог времена.
Ранчићева кућа. Фото: Сузана Јанковић
Данас, кућа и даље постоји у духу свог времена, у њој се налази Центар за културу Гроцка који реализује разне пројекте, чувајући традицију и богату историју Гроцке која је оставила видљиве трагове у свакој улици.
Бунар испред Ранчићеве куће. Фото: Сузана Јанковић
Друга кућа која је, такође, под окриљем Центра за културу је вила професора Богдана Гавриловића из 1928. Године.
У Гроцкој се организују разне манифестације као што је“ Саборовање“ смотра изворног народног певања, Ноц позоришта, „Грочанске свечаности“, Међународни фестивал фолклора „Крени коло у Врчину“…
Манастир Рајиновац
Манастир Рајиновац се налази на брду изнад села Бегаљице, 5 км од Гроцке, окружен прелепом природом. Ово је још један бисер Грочанске општине, идеалан ако желите да се одморите и осетите духовни мир. Према легенди манастир је настао од дрвене црквице. Наиме, некада давно, у овом крају живео је имућан човек Бугарчић, кога је служио момак звани Раја из Босне. Када је момак одслужио своје Бугарчић му исплати његову зараду. Раја кренуо кући, али су га сустигли синови газде код кога је надничио, убију га и отму новац. Након две године Рајино тело нађу чобани, Бугарчић препозна свога слугу и схвати да су то урадили његови синови јер их је пратила болест и несрећа. Да би се искупио за грех својих синова, Бугарчић подиже брвнару на своме имању, за исти број дуката који је Раја зарадио, а његови синови му отели. Раји за душу,а себи за искупљење. У народу је остала прича да је цркву подигао Рајин новац, па одатле Рајиновац.
Манастир Рајиновац. Фото: Сузана Јанковић
Дунав
Још за време неолита житељи су се бавили риболовом, о чему сведоче удице и харпуни од кости и рогова јелена…у данашањем добу то су Дунавски аласи, заљубљеници у воду, мир, спокој, риболов. Уколико делите њихове страсти, можете забацити удицу и окушати срећу, а ако више волите рибу на тањиру можете обићи неки од ресторана који у понуди имају рибље специјалитете. Уређен кеј је иделан за шетњу и опуштање.
Дунавски кеј у Гроцкој. Фото: Сузана Јанковић
Воћњаци
Гроцка је позната по великом броју непрегледних воћњака који се пружају на заталасаним брдима овог краја. Поглед је феноменалан. Ако се љубитељ воћа најбље је да дођете када Ваше омиљено воће зри. Ја, пак, највише волим перод када је дрвеће још окићено цветовима, а крошње миришу лепше од било ког парфема.
Брдашца са воћњацима. Фото: Сузана Јанковић
Занимљивост
На узвишењу изнад Гроцке са ког се поглед пружа на Дунав са адама, Панчево, Смедерево, па чак и на Врсачке винограде, како кажу, постојао је ресторан који је носио назив „Виногради“. У некадашњој Југославији био је место окупљња светске елите. Ту су долазили државници, глумци, политичари, књижевници, уменици… А звучна имена која се поред Тита помињу као гости „Винограда“ су Софија Лорен, Нил Амстронг…
Како мештани кажу, пре рата једна од вила припадала Милану Стојадиновићу, била му је викенд куца. Како је био немачки ђак, пожелео је кућу по узору на Баварске отмене објекте. Нажалост данас куца висе не постоји.
Да би сте разумели зашто су познати долазили у Гроцку на викенд, морате да дођете и обиђете је. Ја разумем и верујем да је један од разлога био опојан мирис Грочанских воћњака.
Расцветала грана. Фото: Сузана Јанковић
