Старије генерације је итекако памте, млађе само кроз причу. Свакако “Болеч Механа” је била место где су се одржавала многа дешавања, можда ковале и неке револуције.
С обзиром да у свом називу има турски назив, не зна се тачно које године и у којем веку је настала. За њу су везане многе приче. Једна од њих говори о томе када је једна група боема, негде за време владавине Милоша Обреновића, свратила у механу и наручила нешто да поједу и попију. Када су завршили са оброком, позвали су конобара да плате. Када је конобар дошао до њих они му кажу да им врати кусур. Конобар им рече да нису ни платили, али су они вршили на конобара притисак и конобар их упита а колико треба кусура. Конобар им да ту своту пара коју су тражили. Када су изашли испред Механе, запеваше боеми тада у глас: “Бог да прости на Болеч Механу, јесмо, писмо и кусур добисмо“. Од тада кад неко хоће да исприча нешто шаљиво о Болечанима, увек користи ову анегдоту, односно овај израз. Прича се и да је тај натпис стајао на улазу дуго времена у саму Механу.
Од новије историје је познато да шесдесетих година долази до расформирања Угоститељског предузећа “Гроцка”, које је имало у свом саставу објекте “Трскара”, “Аласка колиба”,” Доње Стрњике” и “Болеч Механу”. Законом из 1965. дозвољено је приватно угоститељство и ове прве три кафане су излицитиране а “Болеч Механа” касније, пошто је била изгорела у пожару у једном делу где је била вуновлачара(Вуновлачар је занатлија који обрађује вуну, а Вуновлачаре су радионице које су радиле на погон воде, слично воденицама да би касније радиле на погон електромотора.).
Болеч Механа се налазила на десној страни Смедеревског пута ка Гроцкој, сто метара од раскрснице скретања за Болеч. Окренута је правцем север-југ и приземна је зграда са високим кровом на две воде, који је био покривен бибер црепом. У зграду се улазило на средини објекта, два три степеника испод нивоа пута. Улазило се у једну велику просторију, која је из практичних разлога била преграђена једном асуром, на једну мању и на једну већу салу, а постојала је и још једна мања сала од 20 кв.метара. Целокупни објекат Болеч Механе имао је око 250-300 квадрата. Половина зграде где је била Вуновлачница, није се користила после тог пожара. Зграда јеи поред тога задржала свој изглед. Врата су била масивна, половина је била у дрвету а горња половина је имала по два стакла. Лево и десно од врата бисли су масивни прозори, обезбеђени решеткама. Унутрашњост просторија била је висине преко три и по метра. Између првог и задњег дела кафане налазио се један мали пролаз који је био преграђен масивним вратима, висине свега 1,5 метра што указује да је тај други део био подрумски. Испод средишњег дела зграде, налазио се подрум у који се улазило са јужне стране. Педесетих година, у највећој сали, лево и десно од улаза, биле су насликане слике. На једном зиду је био насликан мотив “Хватање Јанка Гагића од стране Турака“. Та слика је била димензија 4 x 1,5 м. На другом зиду је била насликана “Робиница Злата”. Те слике је радио самоуки уметник из Врчина.
Болеч Механа се налазила на врло погодном месту, на половини пута између Гроцке и Београда, а преко пута се налазила чесма која је имала обиман извор. Са леве и десне стране те чесме су стојала два амова за појење стоке, те су често ту свраћали људи са коњским колима и појили су стоку. Од те воде су се зидале и куће, пошто у то време није било довољно воде. Околина је била слабо насељена, јер се Болеч тада налазио око километар од Смедеревског пута. На том месту било је свега две стра и три-четири нове куће. Тек седамдесетих година, развојем целокупног друштва, почиње градња викендица и ниче насеље. Од тада Болеч расте сваким даном све више и више.
Болеч Механа, тачније њен тадашњи закупац је прешао 1971г. на нову локацију, стара “Болеч Механа” је постојала и даље до неких осамдесетих година, када се сама и срушила. Од када је закупац прешао на нову локацију, стара “Болеч Механа” и није имала више закупца.
Традицију “Болеч Механе” је настављена у сада већ познатом ресторану “ Код Јеше“ у Болечу. Тај ресторан води иста породица већ три генерације, а ускоро ће и четврта преузети. Власник је хтео приликом премештања на нову локацију да задржи име “Болеч Механа“, али општина која је била власник објекта, није се сложила са тим јер су постојали планови да се тај објекат реновира, што нажалост никад није учињено. Старије генерације се куну да је данас укус ћевапа исти “Код Јеше”, као и некад у“ Болеч Механи“, по чему је ова механа била препознатљива.
Како је навео Владимир Лукић, председник удружења „Мој Болеч“, 1803.године Карађорђе је започео припреме за подизање устанка против Турака, па је у том циљу окупљао све виђеније Србе, где се нашао и Јанко Гагић болечки кнез. Тиме је Јанко постао турска мета.
Сазнавши шта смера Карађорђе, Турци су 4. фебруара 1804.године организовали широку акцију хватања и погубљења свих Карађорђевих сабораца, што је у историји запамћено као Сеча кнезова.
-Тога дана, Јанков син Живко, терао је волове путем поред Реџине кафане у којој су седели Турци. Видевши добре волове запиташе Реџу чији су и ко их тера, и добише одговор. Похиташе, ухватише млађаног Живка и поведоше Цариградским друмом према Београду. Јанко, који се тих дана клонио Турака, сазнавши шта се догодило, кријући се шумом пратио их је све док нису стигли до моста на Болечици, познатог као Камена ћуприја, где су застали да изврше гнусно дело. Схвативши да нема избора, изашао је, и у залог за живот свога сина положио своју главу, и отишао у вечну славу, препричавао је Лукић и додао:
-Овај догађај је овековечио у својој песми „Отац“ српски писац и поета Владимир М. Јовановић (1858-1898) из Шапца. У српској књижевности мајци је посвећено мноштво песама са емотивним набојем, али ово је јединствена и најлепша ода оцу.
Јанково дело служиће дуги низ година да се негује патриотски и борбени дух у првом реду кодмладих.
Све до 1941. сваке године о светом Сави у школама ће се обавезно декламовати ова култна песма, а она је и данас популарна, нарочито међу Србима који живе изван Србије:
ОТАЦ
Подише се дивља хајка
Против јадног србског рода
Да му не да, да осети
Шта је срећа и слобода.
Иде хајка преко села,
Преко села и градова;
Иде хајка преко река,
Преко река и брегова.
Где год стигне, где год стане
Јадна раја гине, страда,
Застрепела сила турска
Од рајине страшне претње
Па се дигла да уклони
Србске дике, своје сметње.
Застрепела турска сила
Од негдашње Србске славе,
Па се дигла да поскида
Све јуначке Србске главе.
Ненадовић храбри паде
И Бирчанин с њим погину,
Али Гагић, Јанко Гагић,
Он умаче у планину.
Залуд хајка за њим јури
Без одмора и без станка,
Нигде нема горског сина
Нигде нема Гагић Јанка.
Ал кад хајка не могаше
У планини да га нађе,
Она ману горске кланце
Те у Болеч село зађе,
Па Јанкову кућу тражи.
Тражи жене самохране,
Тражи нејач без оружја,
Тражи децу без одбране.
И јуначна над нејачи
Ухвати му једног птића,
Ухвати му једног сина,
Соколова соколића;
Па га води друмом царским
Да бар њему главу скине.
Турци дете на смрт воде
А друм води крај планине,
Па кад бише на ћуприји
Што покрива једну реку
Застадоше, да за оца
Соколићу главу секу.
И већ џелат сабљу диже
Да детету главу скине.
Ал’ се зачу глас ненадни,
Глас Гагића из планине:
»Стан’те Турци, стан’те вуци
не грешите руке своје!
Не дирајте соколића,
Ево русе главе моје!«
И изађе из шипрага,
Па нејаком збори сину:
»Иди сине, иди надо,
иди птићу у планину!
Па кад Света ора дође,
Те се поклич гором вине,
Ти се сети бабе свога,
Што за тебе сада гине.
Ти се сети, да он за те
Даде русу главу своју,
Да ти њега замењујеш
У крвавом Светом боју!«
То изрече, главу саже,
Сабља севну, а он мину,
А соколић дотле беше
Одлетео у планину.
