Starije generacije je itekako pamte, mlađe samo kroz priču. Svakako “Boleč Mehana” je bila mesto gde su se održavala mnoga dešavanja, možda kovale i neke revolucije.
S obzirom da u svom nazivu ima turski naziv, ne zna se tačno koje godine i u kojem veku je nastala. Za nju su vezane mnoge priče. Jedna od njih govori o tome kada je jedna grupa boema, negde za vreme vladavine Miloša Obrenovića, svratila u mehanu i naručila nešto da pojedu i popiju. Kada su završili sa obrokom, pozvali su konobara da plate. Kada je konobar došao do njih oni mu kažu da im vrati kusur. Konobar im reče da nisu ni platili, ali su oni vršili na konobara pritisak i konobar ih upita a koliko treba kusura. Konobar im da tu svotu para koju su tražili. Kada su izašli ispred Mehane, zapevaše boemi tada u glas: “Bog da prosti na Boleč Mehanu, jesmo, pismo i kusur dobismo“. Od tada kad neko hoće da ispriča nešto šaljivo o Bolečanima, uvek koristi ovu anegdotu, odnosno ovaj izraz. Priča se i da je taj natpis stajao na ulazu dugo vremena u samu Mehanu.
Od novije istorije je poznato da šesdesetih godina dolazi do rasformiranja Ugostiteljskog preduzeća “Grocka”, koje je imalo u svom sastavu objekte “Trskara”, “Alaska koliba”,” Donje Strnjike” i “Boleč Mehanu”. Zakonom iz 1965. dozvoljeno je privatno ugostiteljstvo i ove prve tri kafane su izlicitirane a “Boleč Mehana” kasnije, pošto je bila izgorela u požaru u jednom delu gde je bila vunovlačara(Vunovlačar je zanatlija koji obrađuje vunu, a Vunovlačare su radionice koje su radile na pogon vode, slično vodenicama da bi kasnije radile na pogon elektromotora.).
Boleč Mehana se nalazila na desnoj strani Smederevskog puta ka Grockoj, sto metara od raskrsnice skretanja za Boleč. Okrenuta je pravcem sever-jug i prizemna je zgrada sa visokim krovom na dve vode, koji je bio pokriven biber crepom. U zgradu se ulazilo na sredini objekta, dva tri stepenika ispod nivoa puta. Ulazilo se u jednu veliku prostoriju, koja je iz praktičnih razloga bila pregrađena jednom asurom, na jednu manju i na jednu veću salu, a postojala je i još jedna manja sala od 20 kv.metara. Celokupni objekat Boleč Mehane imao je oko 250-300 kvadrata. Polovina zgrade gde je bila Vunovlačnica, nije se koristila posle tog požara. Zgrada jei pored toga zadržala svoj izgled. Vrata su bila masivna, polovina je bila u drvetu a gornja polovina je imala po dva stakla. Levo i desno od vrata bisli su masivni prozori, obezbeđeni rešetkama. Unutrašnjost prostorija bila je visine preko tri i po metra. Između prvog i zadnjeg dela kafane nalazio se jedan mali prolaz koji je bio pregrađen masivnim vratima, visine svega 1,5 metra što ukazuje da je taj drugi deo bio podrumski. Ispod središnjeg dela zgrade, nalazio se podrum u koji se ulazilo sa južne strane. Pedesetih godina, u najvećoj sali, levo i desno od ulaza, bile su naslikane slike. Na jednom zidu je bio naslikan motiv “Hvatanje Janka Gagića od strane Turaka“. Ta slika je bila dimenzija 4 x 1,5 m. Na drugom zidu je bila naslikana “Robinica Zlata”. Te slike je radio samouki umetnik iz Vrčina.
Boleč Mehana se nalazila na vrlo pogodnom mestu, na polovini puta između Grocke i Beograda, a preko puta se nalazila česma koja je imala obiman izvor. Sa leve i desne strane te česme su stojala dva amova za pojenje stoke, te su često tu svraćali ljudi sa konjskim kolima i pojili su stoku. Od te vode su se zidale i kuće, pošto u to vreme nije bilo dovoljno vode. Okolina je bila slabo naseljena, jer se Boleč tada nalazio oko kilometar od Smederevskog puta. Na tom mestu bilo je svega dve stra i tri-četiri nove kuće. Tek sedamdesetih godina, razvojem celokupnog društva, počinje gradnja vikendica i niče naselje. Od tada Boleč raste svakim danom sve više i više.
Boleč Mehana, tačnije njen tadašnji zakupac je prešao 1971g. na novu lokaciju, stara “Boleč Mehana” je postojala i dalje do nekih osamdesetih godina, kada se sama i srušila. Od kada je zakupac prešao na novu lokaciju, stara “Boleč Mehana” i nije imala više zakupca.
Tradiciju “Boleč Mehane” je nastavljena u sada već poznatom restoranu “ Kod Ješe“ u Boleču. Taj restoran vodi ista porodica već tri generacije, a uskoro će i četvrta preuzeti. Vlasnik je hteo prilikom premeštanja na novu lokaciju da zadrži ime “Boleč Mehana“, ali opština koja je bila vlasnik objekta, nije se složila sa tim jer su postojali planovi da se taj objekat renovira, što nažalost nikad nije učinjeno. Starije generacije se kunu da je danas ukus ćevapa isti “Kod Ješe”, kao i nekad u“ Boleč Mehani“, po čemu je ova mehana bila prepoznatljiva.
Kako je naveo Vladimir Lukić, predsednik udruženja „Moj Boleč“, 1803.godine Karađorđe je započeo pripreme za podizanje ustanka protiv Turaka, pa je u tom cilju okupljao sve viđenije Srbe, gde se našao i Janko Gagić bolečki knez. Time je Janko postao turska meta.
Saznavši šta smera Karađorđe, Turci su 4. februara 1804.godine organizovali široku akciju hvatanja i pogubljenja svih Karađorđevih saboraca, što je u istoriji zapamćeno kao Seča knezova.
-Toga dana, Jankov sin Živko, terao je volove putem pored Redžine kafane u kojoj su sedeli Turci. Videvši dobre volove zapitaše Redžu čiji su i ko ih tera, i dobiše odgovor. Pohitaše, uhvatiše mlađanog Živka i povedoše Carigradskim drumom prema Beogradu. Janko, koji se tih dana klonio Turaka, saznavši šta se dogodilo, krijući se šumom pratio ih je sve dok nisu stigli do mosta na Bolečici, poznatog kao Kamena ćuprija, gde su zastali da izvrše gnusno delo. Shvativši da nema izbora, izašao je, i u zalog za život svoga sina položio svoju glavu, i otišao u večnu slavu, prepričavao je Lukić i dodao:
-Ovaj događaj je ovekovečio u svojoj pesmi „Otac“ srpski pisac i poeta Vladimir M. Jovanović (1858-1898) iz Šapca. U srpskoj književnosti majci je posvećeno mnoštvo pesama sa emotivnim nabojem, ali ovo je jedinstvena i najlepša oda ocu.
Jankovo delo služiće dugi niz godina da se neguje patriotski i borbeni duh u prvom redu kodmladih.
Sve do 1941. svake godine o svetom Savi u školama će se obavezno deklamovati ova kultna pesma, a ona je i danas popularna, naročito među Srbima koji žive izvan Srbije:
OTAC
Podiše se divlja hajka
Protiv jadnog srbskog roda
Da mu ne da, da oseti
Šta je sreća i sloboda.
Ide hajka preko sela,
Preko sela i gradova;
Ide hajka preko reka,
Preko reka i bregova.
Gde god stigne, gde god stane
Jadna raja gine, strada,
Zastrepela sila turska
Od rajine strašne pretnje
Pa se digla da ukloni
Srbske dike, svoje smetnje.
Zastrepela turska sila
Od negdašnje Srbske slave,
Pa se digla da poskida
Sve junačke Srbske glave.
Nenadović hrabri pade
I Birčanin s njim poginu,
Ali Gagić, Janko Gagić,
On umače u planinu.
Zalud hajka za njim juri
Bez odmora i bez stanka,
Nigde nema gorskog sina
Nigde nema Gagić Janka.
Al kad hajka ne mogaše
U planini da ga nađe,
Ona manu gorske klance
Te u Boleč selo zađe,
Pa Jankovu kuću traži.
Traži žene samohrane,
Traži nejač bez oružja,
Traži decu bez odbrane.
I junačna nad nejači
Uhvati mu jednog ptića,
Uhvati mu jednog sina,
Sokolova sokolića;
Pa ga vodi drumom carskim
Da bar njemu glavu skine.
Turci dete na smrt vode
A drum vodi kraj planine,
Pa kad biše na ćupriji
Što pokriva jednu reku
Zastadoše, da za oca
Sokoliću glavu seku.
I već dželat sablju diže
Da detetu glavu skine.
Al’ se začu glas nenadni,
Glas Gagića iz planine:
»Stan’te Turci, stan’te vuci
ne grešite ruke svoje!
Ne dirajte sokolića,
Evo ruse glave moje!«
I izađe iz šipraga,
Pa nejakom zbori sinu:
»Idi sine, idi nado,
idi ptiću u planinu!
Pa kad Sveta ora dođe,
Te se poklič gorom vine,
Ti se seti babe svoga,
Što za tebe sada gine.
Ti se seti, da on za te
Dade rusu glavu svoju,
Da ti njega zamenjuješ
U krvavom Svetom boju!«
To izreče, glavu saže,
Sablja sevnu, a on minu,
A sokolić dotle beše
Odleteo u planinu.
