На 14. Километра југоисточно од Београда на локацији Бело Брдо у Винчи су откривени најстарији праисторијски остаци насеља у Србији. То је и уједно једно од најзнајчајнијих неолитских локалитета у Европи.
Читав период позног неолита обележила је винчанска култура, названа управо по овом месту. Један од разлога због којих је ово налазиште постало познато у селу јесу бројне неолитске фигурине изузетне лепоте, које су у Винчи изнете на светлост дана.
Јако мало људи зна за овај локалитет и његов значај за друштво и државу, а и оно мало што зна обично то зна из друге руке, односно налазиште не зна по ономе по чему је оно најзначајније.
Две трећине налазишта се налази у власништву приватних својина, али је то земљиште заштићено од градње. Под заштитом је око 7 хектара земљишта, а тренутно налазиште се простире на неких 70. Ари.
Прво ископавање започео је Миливоје Васић 1908. године, први школовани српски археолог и управник Народног музеја у то време. Он је копао од 1908. па до 1934. године. Његова ископавања су се односила претежно на део испред Дунава и то су била врло обимна ископавања. Васић је ископао десет и по метара археолошких слојева и у тим слојевима имамо седам и по хиљада живота без прекида. Васић је по сазнањима Кустоса Музеја, дошао до Винче и налазишта захваљујући локалном мештанину. Наиме, како је Дунав плавио па после повлачења обрушаво је земљу, тако да кад се Дунав повукао на песку су остајали предмети који су били закопани под земљом.
Деда Панта становник Винче у то доба, имао је високу свест да је то што је вода оставила за собом нешто вредно и од изузетног значаја. Деда Панта је имао обичај да чепрка по песку стално, како би сакупио што више предмета, те су су га мештани у то доба назвали Панта Чепркало. И тако је деда „Панта Чепркало“ однео примерке које је прикупио у Народни Музеј у Београду. Како је управник тог музеја био Милоје Васић, он је решио да тај локалитет истражи и тако су почела ископавања. Све што је Милоје ископао, он је и објавио у четири Тома књиге. Захваљујући њему и његовим ископавањима, цео свет је чуо за Винчу.
Нажалост, нова ископавања су почела тек 1978. год, а данас се врше само на кашичицу. Милоје Васић је утврдио, на основу ископавања да су пронађени остаци кућа који показују да су људи у неолиту имали културу становања на високом нивоу. Куће су имале термоизолацију од слојева блата и пливе, пећи за печење хлеба и грејање, понегде и у свакој просторији. Пронађени жрвњеви збунили су археологе док нису схватили да су древни Винчанци свакодневно млели жито, јер нису имали услова да чувају кварљиво интегрално брашно.
Систем градње у планским низовима, са истом оријентацијом, иде у прилог тези да је Винча била градско насеље. Ипак, главни критеријум да се насеље квалификује као урбано јесте да се већина становништва не бави пољопривредом.
Винчанци су, може се закључити на основу обиља ископина, били најуспешнији неолитски трговци на овим просторима.
Зашто је град никао баш на ушћу Болечице у Дунав, а не на подручју данашњег Београда?
Тајну крије оближња Авала, која је у обиљу руда и минерала садржала и живин сулфид цинабарит. Винчани су га под маскама топили, жива је испаравала, а остајала им је драгоцена боја цинобер. Од малахита су правили скупоцени накит и зелену боју. Са овим су на Карпатима трговали за вулканско стакло од ког се добија најоштрије механичко сечиво, а на Егејском мору за накит од шкољки. На раскрсници путева, са стратешким сировинама у близини, Винча је прерасла у трговачку велесилу. У неолиту, најдужем периоду у историји цивилизације без оружаних сукоба, комшија преко брда био је потенцијални купац а не непријатељ. По трговцу су путовале и вести, па се тако у неолиту десила и прва информатичка револуција.
Отисак зидара који се непажњом наслонио на свеж малтер ископан је као драгоцени доказ да су наши преци пре 7.500 година носили ткану одећу, а судећи по одевеним фигуринама, „ве” изрез је био најпопуларнији.
Локалитет крај Дунава открио је и остатке зрневља житарица, семенке јабуке и крушке и кости животиња коришћених у исхрани. Најчешће су то биле свиње и говеда, али никад птице, јер су оне биле природни савезници у борби против глодара и инсеката. Наши преци су имали веома развијену еколошку свест. Схватили су да све што раде против природе раде против себе .
Једна од великих тајни остаје питање шта су Винчанци радили са покојницима. На целом простору Винчанске културе пронађене су свега две некрополе са по 20 скелета, а у самој Винчи само остаци девојчице страдале у пожару.
За Жиг Инфо:
Жељко Маторчевић
