Na 14. Kilometra jugoistočno od Beograda na lokaciji Belo Brdo u Vinči su otkriveni najstariji praistorijski ostaci naselja u Srbiji. To je i ujedno jedno od najznajčajnijih neolitskih lokaliteta u Evropi.
Čitav period poznog neolita obeležila je vinčanska kultura, nazvana upravo po ovom mestu. Jedan od razloga zbog kojih je ovo nalazište postalo poznato u selu jesu brojne neolitske figurine izuzetne lepote, koje su u Vinči iznete na svetlost dana.
Jako malo ljudi zna za ovaj lokalitet i njegov značaj za društvo i državu, a i ono malo što zna obično to zna iz druge ruke, odnosno nalazište ne zna po onome po čemu je ono najznačajnije.
Dve trećine nalazišta se nalazi u vlasništvu privatnih svojina, ali je to zemljište zaštićeno od gradnje. Pod zaštitom je oko 7 hektara zemljišta, a trenutno nalazište se prostire na nekih 70. Ari.
Prvo iskopavanje započeo je Milivoje Vasić 1908. godine, prvi školovani srpski arheolog i upravnik Narodnog muzeja u to vreme. On je kopao od 1908. pa do 1934. godine. Njegova iskopavanja su se odnosila pretežno na deo ispred Dunava i to su bila vrlo obimna iskopavanja. Vasić je iskopao deset i po metara arheoloških slojeva i u tim slojevima imamo sedam i po hiljada života bez prekida. Vasić je po saznanjima Kustosa Muzeja, došao do Vinče i nalazišta zahvaljujući lokalnom meštaninu. Naime, kako je Dunav plavio pa posle povlačenja obrušavo je zemlju, tako da kad se Dunav povukao na pesku su ostajali predmeti koji su bili zakopani pod zemljom.
Deda Panta stanovnik Vinče u to doba, imao je visoku svest da je to što je voda ostavila za sobom nešto vredno i od izuzetnog značaja. Deda Panta je imao običaj da čeprka po pesku stalno, kako bi sakupio što više predmeta, te su su ga meštani u to doba nazvali Panta Čeprkalo. I tako je deda „Panta Čeprkalo“ odneo primerke koje je prikupio u Narodni Muzej u Beogradu. Kako je upravnik tog muzeja bio Miloje Vasić, on je rešio da taj lokalitet istraži i tako su počela iskopavanja. Sve što je Miloje iskopao, on je i objavio u četiri Toma knjige. Zahvaljujući njemu i njegovim iskopavanjima, ceo svet je čuo za Vinču.
Nažalost, nova iskopavanja su počela tek 1978. god, a danas se vrše samo na kašičicu. Miloje Vasić je utvrdio, na osnovu iskopavanja da su pronađeni ostaci kuća koji pokazuju da su ljudi u neolitu imali kulturu stanovanja na visokom nivou. Kuće su imale termoizolaciju od slojeva blata i plive, peći za pečenje hleba i grejanje, ponegde i u svakoj prostoriji. Pronađeni žrvnjevi zbunili su arheologe dok nisu shvatili da su drevni Vinčanci svakodnevno mleli žito, jer nisu imali uslova da čuvaju kvarljivo integralno brašno.
Sistem gradnje u planskim nizovima, sa istom orijentacijom, ide u prilog tezi da je Vinča bila gradsko naselje. Ipak, glavni kriterijum da se naselje kvalifikuje kao urbano jeste da se većina stanovništva ne bavi poljoprivredom.
Vinčanci su, može se zaključiti na osnovu obilja iskopina, bili najuspešniji neolitski trgovci na ovim prostorima.
Zašto je grad nikao baš na ušću Bolečice u Dunav, a ne na području današnjeg Beograda?
Tajnu krije obližnja Avala, koja je u obilju ruda i minerala sadržala i živin sulfid cinabarit. Vinčani su ga pod maskama topili, živa je isparavala, a ostajala im je dragocena boja cinober. Od malahita su pravili skupoceni nakit i zelenu boju. Sa ovim su na Karpatima trgovali za vulkansko staklo od kog se dobija najoštrije mehaničko sečivo, a na Egejskom moru za nakit od školjki. Na raskrsnici puteva, sa strateškim sirovinama u blizini, Vinča je prerasla u trgovačku velesilu. U neolitu, najdužem periodu u istoriji civilizacije bez oružanih sukoba, komšija preko brda bio je potencijalni kupac a ne neprijatelj. Po trgovcu su putovale i vesti, pa se tako u neolitu desila i prva informatička revolucija.
Otisak zidara koji se nepažnjom naslonio na svež malter iskopan je kao dragoceni dokaz da su naši preci pre 7.500 godina nosili tkanu odeću, a sudeći po odevenim figurinama, „ve” izrez je bio najpopularniji.
Lokalitet kraj Dunava otkrio je i ostatke zrnevlja žitarica, semenke jabuke i kruške i kosti životinja korišćenih u ishrani. Najčešće su to bile svinje i goveda, ali nikad ptice, jer su one bile prirodni saveznici u borbi protiv glodara i insekata. Naši preci su imali veoma razvijenu ekološku svest. Shvatili su da sve što rade protiv prirode rade protiv sebe .
Jedna od velikih tajni ostaje pitanje šta su Vinčanci radili sa pokojnicima. Na celom prostoru Vinčanske kulture pronađene su svega dve nekropole sa po 20 skeleta, a u samoj Vinči samo ostaci devojčice stradale u požaru.
Za Žig Info:
Željko Matorčević
