Недеља, Ускрс, 16.4.1944. год. мој отац тада осмогодишњак игра се са другом, (не сећа се имена већ надимка Лолица) у порти црвке св. Тројице у Гроцкој.
Литургија се завршила, мајке излазе из цркве, зову их, а деца као деца, невољно им се одазивају, а мој отац моли Лолицину мајку да Лолица додје код њега да би наставили да се играју и сећа се дан данас њених речи:
„Данас је Васкрс, данас свако својој кући иде на ручак, а моћи ћете се играти после подне.“
Лолица се презивао Шуменковић и живео је пре рата у Београду. Његова породица је имала кућу на Ташмајдану а дошао је као и многи у Гроцку након бомбардовања још 1941.г.
Живели су у кући породице Илић. Распова кућа је била лепа, на обали Дунава.
На жалост, то је био њихов последњи сусрет јер је нешто касније бомба пала на ту кућу у којој су погинули Лолица и његова мајка, као и сестра Јове Илића, тада девојка, од неких 22 год. по имену Вера.
Драган ( мој отац) каже да су још две бомбе пале тога дана у Гроцкој, на шпиц Аде и негде код Кеја.
Изгледа да су хтели да погоде велики теретни брод који је тада био усидрен на Дунаву.
Ксенија Драгић
