Рекла је : не знам тачно у ком веку се ово догодило; пуно је живота у мом животу, али сам сигурна да се то десило мени…
У то доба, они који су зидали Београд живели су у баракама на ободима непостојећег града. Пре него што је удахнула мирис градилишта, одгајале су је часне сестре у Дому за ратну сирочад. Мајка би јој то можда и опростила, али када се заљубила у седамнаестогодишњег Енеса, одлучила је да наплати дугове њеног одбеглог оца. Њега није могла да задржи, али своју кћер је могла да прода.
Енесова породица се лако нагодила, будући да је, за разлику од њих, Каћа била бела. Прозирна као вео на девојкама „плаве крви“. Природно плава, иако вампирски светлог тена, није успела да побегне из Дома са својим вољеним: првим коме је пожелела да припадне цела и заувек. Спроведени су у Мамуше, столетно село прошарано шаторима, шталама и фереџама.
Од свег тог лоја и клањања, Енесов отац – искусни муслиман опеван у многим севдалинкама – није приметио да је купио заљубљену љубав. Осрамоћен испод заслепљујућег сјаја младог месеца, казнио је сина. Гледао га је како невешто силује своју белу туђинку, од свега невину Каћу.
И опет га је заведени син издао. Урадио је то кроз неисплакане сузе које су квасиле ознојено дечачко лице, заувек га лишавајући свете маске мушкарца и господара.
Пошто не постоји цена за изневерену љубав, није га претерано зачудило што му је Бог подарио мушку бебу. Чудио се једино што се његов наследник зацењивао од плача, уместо од циничног кежења. Јер је од мајчине смрти будан сањао анђеолику девојчицу у њеном загрљају – једини дар који ју је могао оживети.
Себи није могао да опрости кукавичлук, а како су снови стварнији од најзаумнијег живота, престао је да сања заувек.
Отац је наставио да се горко наслађује синовљевим све вештијим силовањима, а у друштву своја два брата, што међусобно процењиваше младићеве способности да буде биљка, животиња или звер. Али Енес је одабрао лукавство, старије од сваке људске старине. Сачекао је да бебећи лелек очврсне толико да се одвоји од мајчине клонулости и онда се – с бригом за Алахову величину због очеве малене, али немилосрдне ревности – обратио сеоском главешини, који је волео да га сматрају беговским хаџијом.
Каћа је венула и нестајала исувише видљиво, можда и зато што је била тако изразито бела. Попут осталих провидних људи којима су били окружени и који су били у опасној већини. Сеоски главешина није хтео да ризикује ни на небу, ни на земљи, а нарочито не у свом чардаку смештеном између горњег и доњег света. Стога се сложио са Енесовим предлогом: Каћу ће послати у болницу, и тако јој дозволити да напусти село, а дете свакако и неопозиво остаје код њих.
И тако, када су звезде избледеле на мирном и немом своду, отпратио ју је до места, где јој је тутнуо у руке Запис, проткан златним словима у облику црвеног троугла. Док је покушавала да запамти сваки неважни детаљ на телу и лицу свог тек напуштеног сина, с гађењем га је погледала и бацила то парче фино умотаног пергамента. Не слутећи Енесову игру ослобађања од свих грехова који нису били њени.
Докопала се Београда, у путничком возу без сточних фургона и без преседања у крило непознатим сапутницима који су глумили путнике са сталном адресом. Без икаквих личних исправа који би доказивали њено мучно постојање, али са упалом плућа на ивици смрти, примили су је у Градску болницу где је остала довољно дуго да се сети где да потражи своју мајку. И када ју је нашла било је исто. Уместо ње, нашла је њеног новог човека, који јој је палацањем језика одмах наговестио да би и њу радо примио као и њену мајку.
Мајка јој се ипак смиловала, те јој дала бабину адресу у Славонији, уверавајући је да ће старици бити драго да је прими у своје амбаре и подруме, како би имао ко да јој сади лук и паприку и парадајз у башти иза опустеле породичне куће. Скоро да је и није слагала. Баба није имала шта друго да јој понуди. Каћа није имала шта да прихвати.
Није сањала балске хаљине од црвеног сатена, ни лакиране ципеле са високом потпетицом, ни парфеме што шире мирис лажне крви. Није знала како све те ствари уопште изгледају. А није знала ни како она сама изгледа. Једино је знала да је сама. Само још једна млада жена коју неважни људи позивају у ћошак на пиће и стојећки разговор. Наставила је да их одбија и када ју је породица Мићаловић, на препоруку Свевишњег, узела да им буде кућна помоћница.
Они нису имали деце, али су зато имали навике из неких других времена. Такве навике је било лако стећи у великом, салонском стану, препуном антиквитета и чудних предмета што су призивали отмена сећања. Изгледали су као мушкарац и жена који су једном имали све што су желели, али им је то некако неосетно исклизнуло. Можда се нису довољно држали за руке када су били заједно малди? Како год, чинило се да се никада нису усудили да упитају једно друго зашто се то догодило. Сада су само желели да побегну од прошлости и сваке патње. Зато им је био потребан неко да одржава њихову садашњост окружену свечаним украсима из заувек минуле епохе.
Каћа их је ословљавала са „господине“ или „госпођо“, са дозом зебње, али они је никада нису прекорили зато што шапуће док им се обраћа – у ретким тренуцима када би јој то дозволили.
Господин Мићаловић је радио у банци, односно руководио нечим тамо, и спавао је са актен ташном и горушицом. Стално је говорио како те на крају сви напусте, али да то и није тако страшно јер „све пролази“. Његова супруга је по цео дан лежала у кревету, у другој соби, прилично замраченој. Кожа јој је била избледела попут изношене чипке, а коса упијајуће црна као рударско лице. Каћа ју је више пута затицала како гута по неколико разнобојних пилула одједном, након чега је могла из трпезарије да је чује како гласно разговара с Богом. Временом се навикла да у тунеластом стану постоје још две порцеланске вазе којима не треба мењати воду, нити са њих брисати прашину.
Богати људи имају новац и све оно што новац подразумева, а сиромашни људи имају само своју душу. Али, Каћа је осећала да има нови пут и није је било брига куда иде и где ће стићи. Биће већ тамо неки анђео да је нежно спусти када падне.
Златно сунце и сребрни месец смењивалу су се одбројавајући свитања и сутоне.
Током месеци пеглања и прања неношеног рубља и неупотребљене постељине, и премештања нетакнутих ствари из једног поретка у други, схватила је како све нестаје и у исто време успева да се настави.
Можда се зато и није зачудила када су је позвали из Бироа, где су је пријавили још пре него што је напустила болницу и саопшитли јој да почиње да ради као сервика у Градској болници, те да ће, уз свакодневни рад и дежурства, морати и да заврши курс за ново занимање. Кућна помоћница је била спремна да из уштиркане јазбине Мићаловића ступи у двориште где људи лају на псе, како би себи лакше опипали пулс. Пси су мирни јер препознају онога који долази. Није много спуштала поглед, нити климала главом док је слушала прва упутства о свакаквим забранама без којих медицина не може да лечи лекаре, који су имали друштвени задатак да оправдају важност здравственог осигурања код лежећих пацијената, оних што су прошли пријемно.
Коначно се запослила тако да је могла да плати кирију, а да остане чиста, и да не мора ником да објашњава зашто није играла на столовима и наручивала песме у кафанама где су се плаћали гардероба и конзум-карта.
Људима је требало нешто да упросте и укроте тај компликовани, неукротиви живот – ваљда су зато измислили новац. Новац који купује, новац који продаје. Новац који замењује глуматање двојника и само понекад неку малу нежност… Тим новцем је платила Циганку са Каленић пијаце да јој дође у стан и каже шта ће бити. Као што закони гатања налажу, неодређено матора Циганка је спретно мешала брбљивост и видовитост у казану који се пушио као пепељара неугашених опушака. Ипак је стигла, између два послужења, да јој каже понешто тајанствено, довољно смешно да звучи видовито : „Лепа си, танка као једна сламка. Љубав ти се топи као један зејтин, као један мас. Чије ти је ово дете што пишти, што вришти около?“
Каћа се окренула око себе, препознала је дечији плач, али није могла да га чује… Након што је замутила девојачку жабокречину, чергарски напирлитана Циганка је нестала попут дима… И Каћа је нестајала по болничким ходницима покушавајући да се изгуби у праволинијском лавиринту испуњеном стерилисаном тишином и устајалим вапајима за помоћ…
Ствари се догађају без намере да нешто значе измишљеним ликовима који би од свега да праве приче… Све се мења, али то није никаква новост… Промене су тек лењо развлачење сивих облака на сивом небу. Плаветнило је остало у твом самотњачки радозналом оку, које не може себе да види чак ни кад избијеш на обалу и згазиш у кристалну реку…
Градска болница је била пуна оних који су замишљали све оно што никада нису пробали, а нарочито како то изгледа када ходаш по води. Можда су јој због те сањиве учмалости Каћине хормонски успаничене колегинице саопштиле врелим шапатом како је на Првој хирушкој примљен један леп и млад пацијент који је воду заменио бензином. Тако се замерио Господару Брзине и завршио у слупаном аутомобилу. Примили су га у стању троструког шока, са тотално смрсканм руком, док је девојка коју је грлио на задњем седишту излетела из његовог загрљаја, пролетела кроз прозор и погинула; баш као и таксиста који их је возио из љубавничког скровишта у неки стварнији дом, који његови путници нису смели да деле.
Када га је угледала први пут, знала је да ће га гледати још онолико пута колико му оброка буде донела. Каже се „леп као уписан“, а овај младић се уписао више пута, и његов картон је лебдео у никад довољно проветреном болничком ваздуху. И тако је стајала покрај његовог кревета, готово као случајно, и посматрала како му лекари загледају ту дефинитивно згњечену надланицу са неподношљивом дозом песимизма. Ускоро се пронела вест да је наочити пацијент стављен на програм за операцију: конзилијум је донео одлуку да му ампутирају руку. То ју је пренуло из сна, а да дотад ништа и никога сањала није. Тела испражњена од сваке наде трагају за случајностима које чекају да се догоде.
И ето, догодило се да је једна повучена, згодна и неугледна сервирка кренула да моли хирурге који су је збуњено слушали, по први пут свесни њеног постојања. Мрачни стручњаци у белим мантилима су вртели главама, али као да им је та неверица бургијала нешто у њиховим разрађеним органима за варење. Као да им је Каћино преклињање да покушају да спасу руку и тако спасу једну несташну младост и њен мушки понос пробудила кнедлу који нису могли ни да прогутају, а камоли да сваре. На крају су се присетили зашто су, заправо тамо где јесу, са свим тим анестезираним прибором за сецкање и крпљење. После додатних прегледа и снимања, одлучили су да услише ту малу велику молитву. Пресадили су порочно лепом пацијенту кост из потколенице у скоро здробљени део надланице и тако му спасили руку. Мисионарска операција је успела.
Каћи су дозволили да настави бдење. У јутрима пуним вере и у вечерима испуњеним неодређеним обећањима, пролазили су дани опоравка. Његове очи су певале и сијале, говорећи јој како овај човек у кревету није он. Он је онај који спава под отвореним небом, млад и диваљ, скидајући звезде да му осветле узглавље док се одмара од претходног бекства и спрема за ново. Он није беспомоћни пацијент, већ неко ко може да јој сломи срце за предјело. Да, он је био свој човек, са кичмом какву је од рођења имао, и он ће увек пратити своју кичму чију сенку никада није видео. Гледала га је како му срце повија кичму и брисала му зној са чела. Заволела га је пре него што је чула његово име.
Михајло је изашао из болнице не у једном, већ у два цела комада. Оженио је своју неговатељицу чим се уверио да и даље уме да рукује флашом, воланом и женским телом. Али, у колачићу судбине – љубав је чоколадни фил. Зато је живот горка празнина у којој је свако свакоме тек још једна залутала душа, осуђена на плутање.
„Хеј, мужу, не мислиш ли да је време да ме назовеш својом женом?“ – упитала га је Каћа, гласом дубоким као језеро. Питање није имало никакав ехо, попут немог њихањабелог веша који се сушио на конпцу што је подрхтавао на северном ветру. Просто, Михајло је био од оних мушкараца који се од рођења осећају удобно у својој кожи. И који док спавају обувају чизме за риболов. Таквима је стално требало да нестану на неко време, како би на миру довршили своје последње пиво за протеклу ноћ. Знајући да их чекају жене спремне на све. Јер, када се врате можда ће бити мало луди, али док не попусти тај стисак кожних сицева и блештавих фелни…
За то време, које је исцурило из поломљеног пешчаника, Каћа је зурила кроз запрљане прозоре у мрачну ноћ. Видела је мирна, непокретна светла иза наслућеног хоризонта, тамо где је једном упознала човека који се трудио да заборави. И он је, некада, покушавао да успе. Клео се у Бога да ће је чекти макар морао да оде код своје мајке и нешто мање свог оца. Али чекање док не стигне следеа тура све га је више умарало. Говорио је како може да „чује своју старост“ и сећао се свих својих лажи које је изговорио гледајући је право у очи. И скоро да је заборавио да дише, желећи да обоји свако место у које га је скитња одвела. Све док се најзад није предомислио и испустио најтежи уздај који је икада чула Баба Вишњина улица. Никада више није пронашао разлог да устане из кревета.
У предаху од разних мука и покора, Каћа је родила две девојчице, не марећи да ли је Михајло то икако приметио.
Гњецави укус у устима упозоравао је да не припада тој трошној чубурској кућици, у чијем склопу се налазила мала радња са папагајима, из које су допирали чудни, узнемирујући крици, налик на испрекидани дечији врисак. Жућкаста, изубијана фасада, оронули зидови и црвоточне тарабе нису јој били страни, али ти крештави звуци су јој парали нерве, подсећајући је на нешто покопано, откинуто од ње и бачено у неки туђи живот…
Дрхтавица уме да загреје када се комшилук забуљи у тебе с мешавином прекора и доконе радозналости. Дубоко замрзнута изнутра, помно је чувала своју тајну испијајући кафе и домаћи сок од зове. Њена заразна ведрина је деловала на људе који су пожелели да са њом поделе тајну куће у коју је Михајло довео као пожељног странца. Локалне лајавице и космочке пророчице значајно су климале главом одобравајући њено присуство, предвиђајући да ће јој бити потребна лудачка прибраност и поданичка храброст да преживи повређене Врачарске духове… Батина се одавно није бојала, нити је Михајлов зверски продоран, као земља пијани глас допирао до ње… Али откривена тајна је учинила своје – ноћима је замишљала ту згодну и дотерану жену како ставља конопац око свог танког врата. Није јој била потребна ничија помоћ да би се обесила. Михајло је пустио да цео дан и ноћ виси на тавану пре него што је позвао полицију. У истрази је касније изјавио да је желео да испоштује жељу своје заувек бивше жене.
Трајно заклоњени зенит на небеском своду био је тек тачка на дугачкој сивој линији. Златно сунце и сребрни месец наставили су несметано да се смењују, од сјајног до блиставог… Све даље и даље од Каћине провидне сенке, од које се без копрцања коначно одвојила, оставши укопана као живи споменик невидљивог трпљења.
Сада је располагала животњском способношћу да свет прима онако како јој падне. Већ је платила високу цену неверовању да бич смрти шиба само преживеле. Хладноћа на овлаш пољубљеним уснама. Од тога заиста може да се очврсне.
Престала је да пали свеће у малој цркви Светог Саве у Катанићевој улици. Само би пољубила икону Тројеручице и хитро се прекрстила готово стидљивим покретима згрчене руке. Час се пропињући на прсте, час се пресавијајући чинећи дубоки наклон. Једино је она знала зашто…
Баш те ноћи је помислила да ће да јој дође. Зато што њој Месечари свраћају и она се мало уплаши, али се ипак испричају…
Мировала је као писмо у поштанском сандучету адресирано на непознату адресу када јој је пришао мушкарац у црном кишном мантилу. Црнина се пресијавала на подневном сунцу. Одједном је осетила окамењену вртоглавицу. Пробадање у стомаку, хропац у плућима, жигање у костима, трнци на врховима прстију, крваво руменило на образима. Препознала је сигнале. А она је усправила главу и препознала и њега.
Када ју је Енес назвао по имену, није спустила главу. Стајала је мирно, са рукама приљубљеним уз благо клонуло тело. Изгубљена на граници између будућности и прошлости: једно нестаје споро, друго долази брзо.
Изгледали су као да су обоје рођени тужни.
На крају није остала ни мрвица мистерије. Крв и месо траже крв и месо. То је оно једино што им треба.
Енес је пронашао оно шта је тражио и одмотавање непостојећих сећања је могло да почне. Рекао јој је да је њихов син мртав, али да није имао времена да умре са осећањем да је био нечији син.
Да ли ме је тражио, питала је Каћа. За његово име није питала јер је давно заборавила када га је обрисала. Енес је тужно слегнуо раменио и промумлао како безимени син није стигао то да учини те да се и због тога његов обележени отац дао у потеру која се ево овде завршава.
Чекао је да умре па да те пронађе, казао је.
У складу са обичајима куће у којој је брутално зачет и смишљено рођен, мушки потомак се увалио у регуларне невоље и завршио као дужник и са ове и са оне стране закона. Ништа посебно опасно, али испоставило се да дугује погрешној особи. Некоме који је имао свог верног двојника и на оној другој страни границе. Зато је од полуилегалног дужника постао мета већа од колоне украдених аутомобила. Барем није стигао да дигне руку на себе и осрамоти свог господара.
Каћа је климнула главом као хирург који је завршио преглед са скалпелом у руци.
Наставили су да ћутке причају и онда онако из ћуди решили да попију црну кафу и жути сок у једном малом ресторану на јужној страни Сумрака. И да није умирао од жеђи, Енес би свеједно попио и читав свет да буде с њом. Све око ње је светлуцало и бацало га у маштања која му нису била суђена. Иако је највећи део живота провео уз Великог Судију који је спроводио још врховнију вољу… Што је више говорио бол и паника су попуштали… Када је напустио очеву кућу народ је говорио да је Енес само још један необуздани клинац који ће доћи себи када му живот забије клинце. Али никада нису успели да му отворе главу и уђу у мисли. Нити ће икада пронаћи његово тело.
Одједном јој је синуло како га је моментално препознала када је зауставио насред улице. Његов изглед није био његов. Енес је остарио попут глумца у шминкерници. И сада, после толико претварања и представа, био је пљунути отац, са пљунутим лицем које пљује у друга слична лица.
Говорећи о себи као да говори о неком другом, неприметно је извукао црвени смотуљак и спретно јој га тутнуо у руке. Још једно препознавање: онај исти запис који је без размишљања бацила, онда када ју је испратио из ропског села. Склопио јој је шаку и држао тако, с нежним стиском који је обухватио и златно сунце и сребрни месец. Наш син је умро али твоје кћери су живе, рекао је гласом који је изгубио способност да пева. И још је рекао како зна да је њу досад напустио сваки страх, али ово је њихова заштита.
Каћа је помислила да је коначно смислио добар разлог због којег не мора да тражи опроштај од ње. Била му је захвална на томе.
Све ово мора да престане, изговорио је тврдо, тек када је његова изгубљена изабраница ставила запис у непробојна недра. Ја морам да идем, изјавио је нешто свечанијим гласом, и тренутак касније кренуо у супротном правцу од онога из којег је дошао.
Док га је посматрала како нестаје, Каћа као да му је помало завидела, мада није то себи могла да призна. И она је увек говорила да ће отићи једног дана, али никада није рекла колико далеко…
И тако, био је то један од оних разговора уз кафу на које човек не обраћа пуно пажње ни пре ни после. Вратила се кући на посао и о томе више није размишљала.
Лидија Ћирић и Зоран Ћирић
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање, приказивање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
