Rekla je : ne znam tačno u kom veku se ovo dogodilo; puno je života u mom životu, ali sam sigurna da se to desilo meni…
U to doba, oni koji su zidali Beograd živeli su u barakama na obodima nepostojećeg grada. Pre nego što je udahnula miris gradilišta, odgajale su je časne sestre u Domu za ratnu siročad. Majka bi joj to možda i oprostila, ali kada se zaljubila u sedamnaestogodišnjeg Enesa, odlučila je da naplati dugove njenog odbeglog oca. Njega nije mogla da zadrži, ali svoju kćer je mogla da proda.
Enesova porodica se lako nagodila, budući da je, za razliku od njih, Kaća bila bela. Prozirna kao veo na devojkama „plave krvi“. Prirodno plava, iako vampirski svetlog tena, nije uspela da pobegne iz Doma sa svojim voljenim: prvim kome je poželela da pripadne cela i zauvek. Sprovedeni su u Mamuše, stoletno selo prošarano šatorima, štalama i feredžama.
Od sveg tog loja i klanjanja, Enesov otac – iskusni musliman opevan u mnogim sevdalinkama – nije primetio da je kupio zaljubljenu ljubav. Osramoćen ispod zaslepljujućeg sjaja mladog meseca, kaznio je sina. Gledao ga je kako nevešto siluje svoju belu tuđinku, od svega nevinu Kaću.
I opet ga je zavedeni sin izdao. Uradio je to kroz neisplakane suze koje su kvasile oznojeno dečačko lice, zauvek ga lišavajući svete maske muškarca i gospodara.
Pošto ne postoji cena za izneverenu ljubav, nije ga preterano začudilo što mu je Bog podario mušku bebu. Čudio se jedino što se njegov naslednik zacenjivao od plača, umesto od ciničnog keženja. Jer je od majčine smrti budan sanjao anđeoliku devojčicu u njenom zagrljaju – jedini dar koji ju je mogao oživeti.
Sebi nije mogao da oprosti kukavičluk, a kako su snovi stvarniji od najzaumnijeg života, prestao je da sanja zauvek.
Otac je nastavio da se gorko naslađuje sinovljevim sve veštijim silovanjima, a u društvu svoja dva brata, što međusobno procenjivaše mladićeve sposobnosti da bude biljka, životinja ili zver. Ali Enes je odabrao lukavstvo, starije od svake ljudske starine. Sačekao je da bebeći lelek očvrsne toliko da se odvoji od majčine klonulosti i onda se – s brigom za Alahovu veličinu zbog očeve malene, ali nemilosrdne revnosti – obratio seoskom glavešini, koji je voleo da ga smatraju begovskim hadžijom.
Kaća je venula i nestajala isuviše vidljivo, možda i zato što je bila tako izrazito bela. Poput ostalih providnih ljudi kojima su bili okruženi i koji su bili u opasnoj većini. Seoski glavešina nije hteo da rizikuje ni na nebu, ni na zemlji, a naročito ne u svom čardaku smeštenom između gornjeg i donjeg sveta. Stoga se složio sa Enesovim predlogom: Kaću će poslati u bolnicu, i tako joj dozvoliti da napusti selo, a dete svakako i neopozivo ostaje kod njih.
I tako, kada su zvezde izbledele na mirnom i nemom svodu, otpratio ju je do mesta, gde joj je tutnuo u ruke Zapis, protkan zlatnim slovima u obliku crvenog trougla. Dok je pokušavala da zapamti svaki nevažni detalj na telu i licu svog tek napuštenog sina, s gađenjem ga je pogledala i bacila to parče fino umotanog pergamenta. Ne sluteći Enesovu igru oslobađanja od svih grehova koji nisu bili njeni.
Dokopala se Beograda, u putničkom vozu bez stočnih furgona i bez presedanja u krilo nepoznatim saputnicima koji su glumili putnike sa stalnom adresom. Bez ikakvih ličnih isprava koji bi dokazivali njeno mučno postojanje, ali sa upalom pluća na ivici smrti, primili su je u Gradsku bolnicu gde je ostala dovoljno dugo da se seti gde da potraži svoju majku. I kada ju je našla bilo je isto. Umesto nje, našla je njenog novog čoveka, koji joj je palacanjem jezika odmah nagovestio da bi i nju rado primio kao i njenu majku.
Majka joj se ipak smilovala, te joj dala babinu adresu u Slavoniji, uveravajući je da će starici biti drago da je primi u svoje ambare i podrume, kako bi imao ko da joj sadi luk i papriku i paradajz u bašti iza opustele porodične kuće. Skoro da je i nije slagala. Baba nije imala šta drugo da joj ponudi. Kaća nije imala šta da prihvati.
Nije sanjala balske haljine od crvenog satena, ni lakirane cipele sa visokom potpeticom, ni parfeme što šire miris lažne krvi. Nije znala kako sve te stvari uopšte izgledaju. A nije znala ni kako ona sama izgleda. Jedino je znala da je sama. Samo još jedna mlada žena koju nevažni ljudi pozivaju u ćošak na piće i stojećki razgovor. Nastavila je da ih odbija i kada ju je porodica Mićalović, na preporuku Svevišnjeg, uzela da im bude kućna pomoćnica.
Oni nisu imali dece, ali su zato imali navike iz nekih drugih vremena. Takve navike je bilo lako steći u velikom, salonskom stanu, prepunom antikviteta i čudnih predmeta što su prizivali otmena sećanja. Izgledali su kao muškarac i žena koji su jednom imali sve što su želeli, ali im je to nekako neosetno iskliznulo. Možda se nisu dovoljno držali za ruke kada su bili zajedno maldi? Kako god, činilo se da se nikada nisu usudili da upitaju jedno drugo zašto se to dogodilo. Sada su samo želeli da pobegnu od prošlosti i svake patnje. Zato im je bio potreban neko da održava njihovu sadašnjost okruženu svečanim ukrasima iz zauvek minule epohe.
Kaća ih je oslovljavala sa „gospodine“ ili „gospođo“, sa dozom zebnje, ali oni je nikada nisu prekorili zato što šapuće dok im se obraća – u retkim trenucima kada bi joj to dozvolili.
Gospodin Mićalović je radio u banci, odnosno rukovodio nečim tamo, i spavao je sa akten tašnom i gorušicom. Stalno je govorio kako te na kraju svi napuste, ali da to i nije tako strašno jer „sve prolazi“. Njegova supruga je po ceo dan ležala u krevetu, u drugoj sobi, prilično zamračenoj. Koža joj je bila izbledela poput iznošene čipke, a kosa upijajuće crna kao rudarsko lice. Kaća ju je više puta zaticala kako guta po nekoliko raznobojnih pilula odjednom, nakon čega je mogla iz trpezarije da je čuje kako glasno razgovara s Bogom. Vremenom se navikla da u tunelastom stanu postoje još dve porcelanske vaze kojima ne treba menjati vodu, niti sa njih brisati prašinu.
Bogati ljudi imaju novac i sve ono što novac podrazumeva, a siromašni ljudi imaju samo svoju dušu. Ali, Kaća je osećala da ima novi put i nije je bilo briga kuda ide i gde će stići. Biće već tamo neki anđeo da je nežno spusti kada padne.
Zlatno sunce i srebrni mesec smenjivalu su se odbrojavajući svitanja i sutone.
Tokom meseci peglanja i pranja nenošenog rublja i neupotrebljene posteljine, i premeštanja netaknutih stvari iz jednog poretka u drugi, shvatila je kako sve nestaje i u isto vreme uspeva da se nastavi.
Možda se zato i nije začudila kada su je pozvali iz Biroa, gde su je prijavili još pre nego što je napustila bolnicu i saopšitli joj da počinje da radi kao servika u Gradskoj bolnici, te da će, uz svakodnevni rad i dežurstva, morati i da završi kurs za novo zanimanje. Kućna pomoćnica je bila spremna da iz uštirkane jazbine Mićalovića stupi u dvorište gde ljudi laju na pse, kako bi sebi lakše opipali puls. Psi su mirni jer prepoznaju onoga koji dolazi. Nije mnogo spuštala pogled, niti klimala glavom dok je slušala prva uputstva o svakakvim zabranama bez kojih medicina ne može da leči lekare, koji su imali društveni zadatak da opravdaju važnost zdravstvenog osiguranja kod ležećih pacijenata, onih što su prošli prijemno.
Konačno se zaposlila tako da je mogla da plati kiriju, a da ostane čista, i da ne mora nikom da objašnjava zašto nije igrala na stolovima i naručivala pesme u kafanama gde su se plaćali garderoba i konzum-karta.
Ljudima je trebalo nešto da uproste i ukrote taj komplikovani, neukrotivi život – valjda su zato izmislili novac. Novac koji kupuje, novac koji prodaje. Novac koji zamenjuje glumatanje dvojnika i samo ponekad neku malu nežnost… Tim novcem je platila Ciganku sa Kalenić pijace da joj dođe u stan i kaže šta će biti. Kao što zakoni gatanja nalažu, neodređeno matora Ciganka je spretno mešala brbljivost i vidovitost u kazanu koji se pušio kao pepeljara neugašenih opušaka. Ipak je stigla, između dva posluženja, da joj kaže ponešto tajanstveno, dovoljno smešno da zvuči vidovito : „Lepa si, tanka kao jedna slamka. Ljubav ti se topi kao jedan zejtin, kao jedan mas. Čije ti je ovo dete što pišti, što vrišti okolo?“
Kaća se okrenula oko sebe, prepoznala je dečiji plač, ali nije mogla da ga čuje… Nakon što je zamutila devojačku žabokrečinu, čergarski napirlitana Ciganka je nestala poput dima… I Kaća je nestajala po bolničkim hodnicima pokušavajući da se izgubi u pravolinijskom lavirintu ispunjenom sterilisanom tišinom i ustajalim vapajima za pomoć…
Stvari se događaju bez namere da nešto znače izmišljenim likovima koji bi od svega da prave priče… Sve se menja, ali to nije nikakva novost… Promene su tek lenjo razvlačenje sivih oblaka na sivom nebu. Plavetnilo je ostalo u tvom samotnjački radoznalom oku, koje ne može sebe da vidi čak ni kad izbiješ na obalu i zgaziš u kristalnu reku…
Gradska bolnica je bila puna onih koji su zamišljali sve ono što nikada nisu probali, a naročito kako to izgleda kada hodaš po vodi. Možda su joj zbog te sanjive učmalosti Kaćine hormonski uspaničene koleginice saopštile vrelim šapatom kako je na Prvoj hiruškoj primljen jedan lep i mlad pacijent koji je vodu zamenio benzinom. Tako se zamerio Gospodaru Brzine i završio u slupanom automobilu. Primili su ga u stanju trostrukog šoka, sa totalno smrskanm rukom, dok je devojka koju je grlio na zadnjem sedištu izletela iz njegovog zagrljaja, proletela kroz prozor i poginula; baš kao i taksista koji ih je vozio iz ljubavničkog skrovišta u neki stvarniji dom, koji njegovi putnici nisu smeli da dele.
Kada ga je ugledala prvi put, znala je da će ga gledati još onoliko puta koliko mu obroka bude donela. Kaže se „lep kao upisan“, a ovaj mladić se upisao više puta, i njegov karton je lebdeo u nikad dovoljno provetrenom bolničkom vazduhu. I tako je stajala pokraj njegovog kreveta, gotovo kao slučajno, i posmatrala kako mu lekari zagledaju tu definitivno zgnječenu nadlanicu sa nepodnošljivom dozom pesimizma. Uskoro se pronela vest da je naočiti pacijent stavljen na program za operaciju: konzilijum je doneo odluku da mu amputiraju ruku. To ju je prenulo iz sna, a da dotad ništa i nikoga sanjala nije. Tela ispražnjena od svake nade tragaju za slučajnostima koje čekaju da se dogode.
I eto, dogodilo se da je jedna povučena, zgodna i neugledna servirka krenula da moli hirurge koji su je zbunjeno slušali, po prvi put svesni njenog postojanja. Mračni stručnjaci u belim mantilima su vrteli glavama, ali kao da im je ta neverica burgijala nešto u njihovim razrađenim organima za varenje. Kao da im je Kaćino preklinjanje da pokušaju da spasu ruku i tako spasu jednu nestašnu mladost i njen muški ponos probudila knedlu koji nisu mogli ni da progutaju, a kamoli da svare. Na kraju su se prisetili zašto su, zapravo tamo gde jesu, sa svim tim anesteziranim priborom za seckanje i krpljenje. Posle dodatnih pregleda i snimanja, odlučili su da usliše tu malu veliku molitvu. Presadili su poročno lepom pacijentu kost iz potkolenice u skoro zdrobljeni deo nadlanice i tako mu spasili ruku. Misionarska operacija je uspela.
Kaći su dozvolili da nastavi bdenje. U jutrima punim vere i u večerima ispunjenim neodređenim obećanjima, prolazili su dani oporavka. Njegove oči su pevale i sijale, govoreći joj kako ovaj čovek u krevetu nije on. On je onaj koji spava pod otvorenim nebom, mlad i divalj, skidajući zvezde da mu osvetle uzglavlje dok se odmara od prethodnog bekstva i sprema za novo. On nije bespomoćni pacijent, već neko ko može da joj slomi srce za predjelo. Da, on je bio svoj čovek, sa kičmom kakvu je od rođenja imao, i on će uvek pratiti svoju kičmu čiju senku nikada nije video. Gledala ga je kako mu srce povija kičmu i brisala mu znoj sa čela. Zavolela ga je pre nego što je čula njegovo ime.
Mihajlo je izašao iz bolnice ne u jednom, već u dva cela komada. Oženio je svoju negovateljicu čim se uverio da i dalje ume da rukuje flašom, volanom i ženskim telom. Ali, u kolačiću sudbine – ljubav je čokoladni fil. Zato je život gorka praznina u kojoj je svako svakome tek još jedna zalutala duša, osuđena na plutanje.
„Hej, mužu, ne misliš li da je vreme da me nazoveš svojom ženom?“ – upitala ga je Kaća, glasom dubokim kao jezero. Pitanje nije imalo nikakav eho, poput nemog njihanjabelog veša koji se sušio na konpcu što je podrhtavao na severnom vetru. Prosto, Mihajlo je bio od onih muškaraca koji se od rođenja osećaju udobno u svojoj koži. I koji dok spavaju obuvaju čizme za ribolov. Takvima je stalno trebalo da nestanu na neko vreme, kako bi na miru dovršili svoje poslednje pivo za proteklu noć. Znajući da ih čekaju žene spremne na sve. Jer, kada se vrate možda će biti malo ludi, ali dok ne popusti taj stisak kožnih siceva i bleštavih felni…
Za to vreme, koje je iscurilo iz polomljenog peščanika, Kaća je zurila kroz zaprljane prozore u mračnu noć. Videla je mirna, nepokretna svetla iza naslućenog horizonta, tamo gde je jednom upoznala čoveka koji se trudio da zaboravi. I on je, nekada, pokušavao da uspe. Kleo se u Boga da će je čekti makar morao da ode kod svoje majke i nešto manje svog oca. Ali čekanje dok ne stigne sledea tura sve ga je više umaralo. Govorio je kako može da „čuje svoju starost“ i sećao se svih svojih laži koje je izgovorio gledajući je pravo u oči. I skoro da je zaboravio da diše, želeći da oboji svako mesto u koje ga je skitnja odvela. Sve dok se najzad nije predomislio i ispustio najteži uzdaj koji je ikada čula Baba Višnjina ulica. Nikada više nije pronašao razlog da ustane iz kreveta.
U predahu od raznih muka i pokora, Kaća je rodila dve devojčice, ne mareći da li je Mihajlo to ikako primetio.
Gnjecavi ukus u ustima upozoravao je da ne pripada toj trošnoj čuburskoj kućici, u čijem sklopu se nalazila mala radnja sa papagajima, iz koje su dopirali čudni, uznemirujući krici, nalik na isprekidani dečiji vrisak. Žućkasta, izubijana fasada, oronuli zidovi i crvotočne tarabe nisu joj bili strani, ali ti kreštavi zvuci su joj parali nerve, podsećajući je na nešto pokopano, otkinuto od nje i bačeno u neki tuđi život…
Drhtavica ume da zagreje kada se komšiluk zabulji u tebe s mešavinom prekora i dokone radoznalosti. Duboko zamrznuta iznutra, pomno je čuvala svoju tajnu ispijajući kafe i domaći sok od zove. Njena zarazna vedrina je delovala na ljude koji su poželeli da sa njom podele tajnu kuće u koju je Mihajlo doveo kao poželjnog stranca. Lokalne lajavice i kosmočke proročice značajno su klimale glavom odobravajući njeno prisustvo, predviđajući da će joj biti potrebna ludačka pribranost i podanička hrabrost da preživi povređene Vračarske duhove… Batina se odavno nije bojala, niti je Mihajlov zverski prodoran, kao zemlja pijani glas dopirao do nje… Ali otkrivena tajna je učinila svoje – noćima je zamišljala tu zgodnu i doteranu ženu kako stavlja konopac oko svog tankog vrata. Nije joj bila potrebna ničija pomoć da bi se obesila. Mihajlo je pustio da ceo dan i noć visi na tavanu pre nego što je pozvao policiju. U istrazi je kasnije izjavio da je želeo da ispoštuje želju svoje zauvek bivše žene.
Trajno zaklonjeni zenit na nebeskom svodu bio je tek tačka na dugačkoj sivoj liniji. Zlatno sunce i srebrni mesec nastavili su nesmetano da se smenjuju, od sjajnog do blistavog… Sve dalje i dalje od Kaćine providne senke, od koje se bez koprcanja konačno odvojila, ostavši ukopana kao živi spomenik nevidljivog trpljenja.
Sada je raspolagala životnjskom sposobnošću da svet prima onako kako joj padne. Već je platila visoku cenu neverovanju da bič smrti šiba samo preživele. Hladnoća na ovlaš poljubljenim usnama. Od toga zaista može da se očvrsne.
Prestala je da pali sveće u maloj crkvi Svetog Save u Katanićevoj ulici. Samo bi poljubila ikonu Trojeručice i hitro se prekrstila gotovo stidljivim pokretima zgrčene ruke. Čas se propinjući na prste, čas se presavijajući čineći duboki naklon. Jedino je ona znala zašto…
Baš te noći je pomislila da će da joj dođe. Zato što njoj Mesečari svraćaju i ona se malo uplaši, ali se ipak ispričaju…
Mirovala je kao pismo u poštanskom sandučetu adresirano na nepoznatu adresu kada joj je prišao muškarac u crnom kišnom mantilu. Crnina se presijavala na podnevnom suncu. Odjednom je osetila okamenjenu vrtoglavicu. Probadanje u stomaku, hropac u plućima, žiganje u kostima, trnci na vrhovima prstiju, krvavo rumenilo na obrazima. Prepoznala je signale. A ona je uspravila glavu i prepoznala i njega.
Kada ju je Enes nazvao po imenu, nije spustila glavu. Stajala je mirno, sa rukama priljubljenim uz blago klonulo telo. Izgubljena na granici između budućnosti i prošlosti: jedno nestaje sporo, drugo dolazi brzo.
Izgledali su kao da su oboje rođeni tužni.
Na kraju nije ostala ni mrvica misterije. Krv i meso traže krv i meso. To je ono jedino što im treba.
Enes je pronašao ono šta je tražio i odmotavanje nepostojećih sećanja je moglo da počne. Rekao joj je da je njihov sin mrtav, ali da nije imao vremena da umre sa osećanjem da je bio nečiji sin.
Da li me je tražio, pitala je Kaća. Za njegovo ime nije pitala jer je davno zaboravila kada ga je obrisala. Enes je tužno slegnuo ramenio i promumlao kako bezimeni sin nije stigao to da učini te da se i zbog toga njegov obeleženi otac dao u poteru koja se evo ovde završava.
Čekao je da umre pa da te pronađe, kazao je.
U skladu sa običajima kuće u kojoj je brutalno začet i smišljeno rođen, muški potomak se uvalio u regularne nevolje i završio kao dužnik i sa ove i sa one strane zakona. Ništa posebno opasno, ali ispostavilo se da duguje pogrešnoj osobi. Nekome koji je imao svog vernog dvojnika i na onoj drugoj strani granice. Zato je od poluilegalnog dužnika postao meta veća od kolone ukradenih automobila. Barem nije stigao da digne ruku na sebe i osramoti svog gospodara.
Kaća je klimnula glavom kao hirurg koji je završio pregled sa skalpelom u ruci.
Nastavili su da ćutke pričaju i onda onako iz ćudi rešili da popiju crnu kafu i žuti sok u jednom malom restoranu na južnoj strani Sumraka. I da nije umirao od žeđi, Enes bi svejedno popio i čitav svet da bude s njom. Sve oko nje je svetlucalo i bacalo ga u maštanja koja mu nisu bila suđena. Iako je najveći deo života proveo uz Velikog Sudiju koji je sprovodio još vrhovniju volju… Što je više govorio bol i panika su popuštali… Kada je napustio očevu kuću narod je govorio da je Enes samo još jedan neobuzdani klinac koji će doći sebi kada mu život zabije klince. Ali nikada nisu uspeli da mu otvore glavu i uđu u misli. Niti će ikada pronaći njegovo telo.
Odjednom joj je sinulo kako ga je momentalno prepoznala kada je zaustavio nasred ulice. Njegov izgled nije bio njegov. Enes je ostario poput glumca u šminkernici. I sada, posle toliko pretvaranja i predstava, bio je pljunuti otac, sa pljunutim licem koje pljuje u druga slična lica.
Govoreći o sebi kao da govori o nekom drugom, neprimetno je izvukao crveni smotuljak i spretno joj ga tutnuo u ruke. Još jedno prepoznavanje: onaj isti zapis koji je bez razmišljanja bacila, onda kada ju je ispratio iz ropskog sela. Sklopio joj je šaku i držao tako, s nežnim stiskom koji je obuhvatio i zlatno sunce i srebrni mesec. Naš sin je umro ali tvoje kćeri su žive, rekao je glasom koji je izgubio sposobnost da peva. I još je rekao kako zna da je nju dosad napustio svaki strah, ali ovo je njihova zaštita.
Kaća je pomislila da je konačno smislio dobar razlog zbog kojeg ne mora da traži oproštaj od nje. Bila mu je zahvalna na tome.
Sve ovo mora da prestane, izgovorio je tvrdo, tek kada je njegova izgubljena izabranica stavila zapis u neprobojna nedra. Ja moram da idem, izjavio je nešto svečanijim glasom, i trenutak kasnije krenuo u suprotnom pravcu od onoga iz kojeg je došao.
Dok ga je posmatrala kako nestaje, Kaća kao da mu je pomalo zavidela, mada nije to sebi mogla da prizna. I ona je uvek govorila da će otići jednog dana, ali nikada nije rekla koliko daleko…
I tako, bio je to jedan od onih razgovora uz kafu na koje čovek ne obraća puno pažnje ni pre ni posle. Vratila se kući na posao i o tome više nije razmišljala.
Lidija Ćirić i Zoran Ćirić
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje, prikazivanje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
