Na Čuburi je običaj da stopa smrtnosti prati stopu alkoholizma.Tako su moj ćale i njegova ekipa fino sračunali litre vinjaka i godine života.
Desi se da poneki lik pretekne, kao što je zemaljski red. Poneko se skroz izbezobrazi, nije mu dosta što čitav život tuče ženu i decu, bivša mu se supruga obesi usred kuće na uglu Proleterskih brigada i Baba Višnjine, a da on to ni sam ne zna, bivšu decu uvali po domovima, i sve to zauvek turi u zaborav…
Kao ljubitelj dobre kapljice, dobio je u ono njihovo-vaše „Tiletovo vreme“, koje bi gerijatrija najradije da nam vrati, status vozača GSP-a, i to ne na bilo kojoj liniji, već na relaciji Dorćol–Jerković broj 26. I na sve to ko dingospo dočeka penziju i sat. To vam dođe, kad vam Kili kaže, kao bonovi za tečni obrok. Bajdvej, što bi ova aktuelna stoka rekla, Tanjin ćale Buca mogao je da zajebe statistiku, ali ne i smrt. I smrti je dojadilo da mu izigrava sluškinju i gospođu, a možda je bila suviše zaposlena grešnicima, bolesnima, mirom u svetu, oslobađanjem planete od škarta i viška sirotinje, a ponajviše „milostima“. Kad se smrt iznervira i preseče, tada ni kum Vračara, stari usamljeni mag iz slamene kolibe, ne može da predvidi šta nosi zora, a šta jutro. Svanuo je i taj veseo dan za mama Kaću, kada se tata Buci smrklo. Malo mu se zamaglilo od hroničnog mamurluka, a onda je pao mrak i progutao ga kao eksiranu lozu.
To vam je ono, kad ja ugasim televizor na blejačini od žurke, da bi se primitivci rasporedili po sobama za orgije, ko pušteni sa lanca, dovučeni sa konca i konopca, kao da otkrivaju Ameriku. Šta ćete, nekima pada mrak na oči, neki skidaju mrak očima… Sa Tanjom dugo ne govorim. U stvari, ja ni sa kim ne govorim. Možda nikada nisam ni govorila, pa su me zato lokalni krimosi svojatali, a sada spuštaju glave kad me sretnu, znajući da čuvam sve njihove tajne, koje su oni, da bi sačuvali glave, morali da drukaju muriji i potkazuju jedni druge, a i dalje se složno do zore rane „bratime“ u „Cvetiću“, lokalnome kafiću, koji je poodavno demode, ali mučenike još niko o tome nije obavestio. Ne promakne im, naravno, da me šacnu u prolazu, sa džiberskim rezonom „ko li OVO održava, kad ne stari?“
Ne znajući da sam prestala da starim burnih devedesetih, kada sam se zaledila u „Stupici“ od njihovih jebenih prepucavanja utokama preko astala. E, živa se žena na sve navikne. Mene uličarski i manekenski duh Vračara nikada nisu dirali, svetački su me čuvali, kao da su znali da ću i o njima jednog dana zapisati prigodnu skicu u mom nepotkupljivom dnevniku. A svako bi danas voleo da uđe u Kilicinu priču. C! C! C! Kakav obrt, iz dvojke u keca, preko ikseva i ikseva. GLASOVI Lidija Ćirić 57 Novo groblje. Skriveno mesto naših predaka, tu u Ruzveltovoj, preko puta Hadži- popovca od koga su i đavo i gradonačelnikovi komunalci digli ruke.
Bilo kako bilo, prijateljstva iz doba kolevke se ne bacaju, ma koliko da zaćute. U čast alkoholičarskih očeva, ispoštujemo poslednji pozdrav bez suza. I čini nam se da nam se duše konačno smiruju, nesvesne da smo rodile svaka po još jednu kodiranu čubursku devojčicu. Ima tu neke magije, o kojoj se ne govori. Koliko smo mi deca oko Kalenića kontra i Bogu i đavolu, toliko smo izdepili- rane kao bule, zumete? Rano sam počela da se verem po krstačama i krila se iza spomenika kao da me živi jure. Jedne noći sam čak oprobala dobru jebačinu na spomeniku gospođe i gospodina Vučković; naravno, srušili smo spomenik, a mladi producent je želeo da se oženi mnome. Shvatila sam da i mrtvi i živi vole dobar seks i dobru zabavu, ako umeju da se zabave.
Danima sam sedela u Aleji velikana i razmišljala, zašto su baš ovde smeštali i ukopavali kojekakve drkave pisce i umetnike, lekare i arhitekte, političare i naučnike, koji skoro nikada nisu hodali mojim gradom. Istina je jedna, Novo groblje poznajem kao svoj džep. Toliko sam njih ispratila uz priču: „Da si ti Kili živa i zdrava, ali noćas je poginuo Rogo…“, a posmrtne govore sam im sama pisala. Da nije tužno, bilo bi jezivo. Gde sam ono stala?
Prolazim kroz ogromnu, velelepnu kapiju od kovanog gvožđa, a unutar groblja, kao da su nabacali mrtvake zbrda-zdola, dok im od preko puta mašu Jevreji, složeni u vrstu, sa potpuno identičnim ležajevima. Pomislih na svog Singera. Nema većih vernika od onih koji se, a da ih niko ne pita, predstavljaju kao nevernici. Krenula sam ka prvoj kapeli. Jedna zaista fina gospođa, obučena doduše kao za bal vampira, prilazi baš meni. Jebi ga, kome će? „Izvinite, devojko, molim vas, da li idete kod Nikole Bojovića?“. „Molim?“, rekoh zbunjena.
Trgla sam se, kao iz dečjeg sna. Vraća me tamo gde sam se zaklela da neću kročiti više. U moje rano detinjstvo, prebrzo sazrelo i prezrelo. Tamo sam se davno sa Nikolom jurcala između dve vatre; igrali smo klikere u malom ograđenom pesku, praveći stazice kao otvorene puteljke, ne znajući kad će se koji zatvoriti. Uvek smo se rastajali na uglu Kičevske i Koče Kapetana, tu je on živeo. Ali ovo je moralo značiti oproštaj. „Ne, krenula sam do toaleta, oprostite.“ Pogledala sam u nebo i videla Boga kako mi opet namiguje. „Je li, Bože, jel ti danas kuvaš kafu?“ Kapela.
Šta tu da opišem a da ne kažete: Kili ima samo muža Pisca, lako je njoj, veze s mozgom ta nema. Eeee, pa nećemo tako. Vrućina neka jadna ko u paklu, a u kapeli jeza još nigde neopevana. Vidim samo da se ovde osećam kao kod svojih, a onda ih i ugledah. Kaća, keva i žena, napravila ladnu trajnu i malo više zaplavila ehotonom, zaboravila gde je pošla. Haljina ciganjska, ko za večernji izlazak. Slađa, starija ćerka, crvenokosa, visoka, sredovečna, 58 ozbiljna ženska. Bez šminke. Morala sam to da primetim, ovo je prvi put za svojih trideset devet godina da joj vidim lik. Kod nje sam osetila delić neke tihe patnje, ali kod površnih žena, sve ružno najednom se briše. Tanja ko Tanja. Prava gurbetkinja moja, stoji i nariče bez suza. Zagrlismo se sve četiri, onako kako to radi samo moja vrsta. Spajanjem glava kao na fudbalskoj utakmici; slike se prepliću, sele se iz glave u glavu. Tajac. Nije potrajao dugo, jer gde sam ja tu je komedija. Jedino se u njima mešaju dobro i loše, vala, nalokala sam se tog špricera u svom trezvenjačkom životu.
Znači, najedared napumpana nakaza s obrijanom glavom ulazi za mnom. Tanja i ja se zagledasmo, glumeći pristojnost, dok Buca leleče iz sanduka dozivajući rubinov vinjak. Možda je ovaj serijski mutant došao da primi pokojnikovu narudžbinu? Avaj, zalud sam se ponadala. „Saučešće, brate“, stisnuo mi je ruku, kao da ih obaramo. „Hvala, brate“, odgovaram smerno ozbiljna. Tanjin blagoteleći pogled me okrznu, ali stara prevejana Kilica ne odgovara. E, kada je ćelavi pružio njoooooj ruku, čuo se prasak. Mešavina smeha i pucnjave. Sve je odjednom ličilo na javno gledanje „Sledž Hamera“, one TV-komedije koju su mnogi pogrešno shvatili. Saša, Tanjin muž, ščepao me je i gurnuo iza vrata kapele, odakle se sve mnogo bolje videlo. Da ne pukne bruka, Tanja je ostala na milost i nemilost nabildovanim izrazima saučešćima. Spustila je glavu, i delovalo je kao da suze roni, a ja sam iza vrata već imala svoju novu priču. Svet je nastavio da ulazi, i da se oprašta, a ja nisam mogla da ne dobacim loptu: „Bolid omašio.“ Mama Kaća je ucveljeno prišla i ćeri rekla: „Nemoj sine, u nas je običaj da ćerke zovemo sine, tata je morao da nas napusti“ – dok je gazila iz sve snage, da „Pokojni Toza“ kojim slučajem ne izađe iz groba.
Čudesan je taj moj život, kad se smejem i plačem i sve mi potaman. Kao da sam znala, ponela sam crvene dizel naočare iz devedesetih, koje su i sad hit kad ih nosim. Polako sam izašla iz kapele. Nisam se okretala. Zaslepljena pogledah ispred sebe. Opet pogledah u nebo. „Bože, jel ja haluciniram?“ Gomila istetoviranih poluljudi-polumajmuna, davno meni poznatih, i fukoša natakarenih na pozamašni centimetar štikli, kao da je svaka davala signal, na koliki se, onako „s visine“, može da natakne. To su znakovi pored puta. Svi junaci „Mafijaške sahrane“ su pristigli. Došaptavanje im je uvek bilo jača strana, a ne znaju moj izučeni zanat čitanja sa usana. E, sad sam se već uzvrpoljila. Gde sam ja tu je komedija, ali i rat. Mars mi tranzitira kroz ovna. Prišla sam Bokici, svom glasu razuma. „Sele, jel ja stvarno ličim na OVE, kad je baš meni prišla gospodža da pita jel idem preko puta?“ Njen dugogodišnji dečko Sima progovara, brbljivo se snebiva. „Nažalost, Kili, koliko god se maskirala, trudila i bežala – odgovor je DA. Ličiš.“ Odgovorih „Jebote, ja sam rođena za odstrel, keve mi.“ „Ma jok, sedi di si, dobra si nam.“
Uvek sam bila maher za vanredna stanja. Pop je kukao za sve pare, ekipa koju Buca nije imao, a gore ga je željno čekala, verovatno se već smorila, a mi smo čekali. ONI su čekali takođe. Pobogu, ko može pre Nikole da bude sahranjen, a opet im drago, mogu siti da se izgovaraju i ošacuju uz tugaljive dosetke: „Ode nam naš Nidža, šta li je on Bogu zgrešio, a i otac je toliko human čovek, ceo vek je posvetio životinjama.“
E, istina ima koliko ti duša voli, a oni imaju svoju. Mislim na istinu, za dušu im ne mogu da garantujem. Kad vrućina udari u glavu, štikle počnu da se tope, a naoružana bagra da se obada, tu nastupam ja. To vam je kao sa poremećenom decom u razvoju. Približili su se skoro na korak do mene. „Ej, ćao, kako se uvek potrefimo“, kaže mi mali Lija. „Slušaj, Lijo, ime moje, ljubi te Li. Nismo se mi potrefili, ovo je sahrana, a tebi to dođe ko dežurstvo na poslu. Da sam mogla, došla bih kod vaših. Ali, shvati, ipak mi je prijateljici ćale umro.“ „Aj, Kili, živ mi ti, reci popu da skrati priču, da ne poludim od ove vrućine.“
„Lijo, ja od kad znam za tebe, a dugo se znamo, ti si brate zaveden ko lud, a pop radi ’pošten’ posao, kao vi vaš. Prema tome, bolje da se zanati ne mešaju, a i red je da se ovde svi lepo oprostimo, u miru, eto, ispalo je dobro da vidim i Nikolu poslednji put.“ „A jeste Kili“, pretvorio se u duševnog lika.
„Bio je dobar dečko, znaš sve i sama, nije on imao veze sa lošom ekipom, jebi ga, i baš njega da snađe. Nije bio ni funjara ni probisvet.“ Ekipa se lagano okupljala oko nas. „Znam, Lijo, Nikolu odmalena, ali kako vam ne dopire do mozga da nije sve do nas. Nešto je i do predaka, ako se zumemo?“
„Kili, na dupe bi, bre, progovorila, ceo život nas samo podjebavaš.“ Zacereka se, dok se meni okretalo pred očima. Jedan po jedan, uz budno oko kamere, prilazili su i ljubili me po tri puta. Kao prave Srbende. Još nam je falila pogača i so. Srđan počinje. „A kako Kili torima pre Nikole? Mislim, brate, nije fer? Ko je Ćale?“ „Srki, srećo, a kad je šta u ovom životu bilo fer? Zar bi pola vas ovde stajalo živo i zdravo da postoji fer-plej? I ove vaše lepojke, koje primate kao dokaz da ste još ’trendi’. Pustite, bre, čoveka da s mirom ode.“
„Mala, mala, uvek si ti u pravu.“ „Nisam u pravu, nego vi ponekad nemate meru. Ranije ste ovde parcele zakuplji- vali kao njive, sad oćete i termine, pa ne ide to tako. Ili sam ja Srki, možda, nešto, kao, osumnjičena?“
E, mislim se u sebi dok ih gledam pravo u sitne, okrugle oči, koliko sam vas do sad ukinula iz života bez hladnog i vrućeg oružja. Znaju oni da sam mali prirodni ubica, ne baratam ja tek tako ovim svojim rečima. Samo sam boga molila da popina dopeva, i da mi se skinu s kurca. Osećala sam da su svi, i ovi Nikolini i oni Bucini, buljili u mene, kao da sam na podijumu za prljavi ples. Bila sam hladna, kakva i jesam kad su hladni ratovi u igri.
„E, jesi blesa, bila i ostala, ko će tebi odoleti?“ Čedica priupita: „Ko je matori?“ „Tanjin ćale. Što, znači ti nešto, Čedo?“
„Pa, jel neki Igrač, kad ovoliko čekamo?“
„Čedo, dušo, šta fali, toliko se nismo videli, još od ’Kalemegdanske terase’. Daj malo da se isćaskamo, jebote vi još drkate na ’Dobre momke’ i ’Skarfejs’. Ćale je bio pravi igrač, pijanac, ženskaroš, lunjao i muvao sa stilom. Nije bio sitni vaćaroš, već moj Čuburac.“
Čudo jedno, kako ovi likovi postanu ozbiljni amateri čim se uozbilje. Počinje naravno da me hvata moje ludilo. Sebe se uvek najviše plašim. I opet sam glavna na tapetu za olajavanje, i Bucinih i Nikolinih oplakivača. A samo ja znam kako je slatko biti u svilenoj koži od krokodila.
Vratih se do kapele. Svi su mi poslali po smešak. Kao da se Buca probudio. Gledam ih izdrkanim pogledom. A prepoznajem divljenje nemoćnih anonimusa, koji za života nisu uspeli da dosegnu ni do titule nabeđenih krimosa. I mislim se: zašto ja sve vidim? Počinju da me grle. Ušla sam da popu signaliziram svojim blago suznim očima. Ako nastavi da leleče svi ćemo da se uhvatimo za ruke i letimo u nebo. Kao iskusan nebeski grobar, popina je prepoznao moj vapaj. Morala sam ipak redom da ih odmerim od glave do pete i priznam, da i pored sve svoje ljubavi prema svetu, imam određenu dozu žaljenja, koliko su njima, u stvari, životi prazni i dosadni.
Prišla sam sanduku, da kroz sveže suze kažem Buci: „Ti si bar znao zašto bežiš u vinjak, a možda i sva ta zlode- la nisu samo tvoja. Zar nismo ovde ipak da odaberemo stranu? Čini mi se da te prvi put shvatam, a možda sam samo postala kenjkava.“
Stigao je i onaj mali kamiončić, izneli su sanduk, pun besa i čudesa, i Buca se ukrcao na Brod… Morala sam da obiđem i elitu, koja mi se tog dana nekako više dopadala. Znate kad vas život napusti, a vi njega ne, onda vam preostaje samo da ga pojurite. Tako sam uvek radila, zato i jesam svačiji ćutač, a ničiji igrač. Zemaljski red je da i ovim drugima izjavim saučešće.
Tako odlučno priđoh i Nikolinom tati, činilo mi se kao da mu još niko nije prišao. Kao da mi se krajičkom usne osmehnuo, i da se u njemu nešto probudilo, nešto što svaki ranjenik nosi u sebi. E pa, Kili, kad već žele, bićeš zvezda. Zagrlila sam ga onako kao rod rođeni, kao majka, kao sestra, ćerka, ne bi li mu te naše slike detinjstva nekako dočarala, iako sam ih davno napustila i otišla svojim vijugavim, drugima teško vidljivim putem. Pevala sam u sebi onog Dilana, “Dead is not the end“, Pisac mi puštao tu pesmu sve dok je nisam otkrila. Sigurno me je čuo. Ko? „Lidija, sine, stigla si, hvala ti.“
Ćutala sam i stiskom ruke mu sve rekla. Bagra je nastavila da gamiže po groblju, a ja sam puna nekog elana krenula ka Tanji. E, Kili, uvek si bila i ostala Prva. Hodajući do Bucinog groba, svi su imali ponešto da me priupitaju. E, svete, svete, gde da te smestim? I zašto stalno pokušavaš da mi ga smestiš? Uhvatila sam Kaću pod ruku, kao deo svog tabora, nadajući se barem pored nje nekom spokoju. I da ću makar tu čuti tišinu. Ona lepo, gospodski našminkana, ko sina da prati u vojsku, podignute glave kao u početnoj sceni ljigavog holivudskog filma, glavna glumica, dostojanstveno uskurčena udovica, hoda kako dolikuje ulozi koju nikada nije naučila. Ali joj se čelo osmehuje. Znala sam i zašto! Čuburskim udovicama život počinje u sedamdesetoj. Ostalo joj je sve što je sanjala, ako je ikad spavala.
„Lido, videla sam iz kapele kako razgovaraš sa onim divnim uvaženim ljudima. Toliko sam želela da priđem, da me upoznaš sa njima. I sa Nikolinim tatom da se ispričam. Ti ceo život živiš avanturistički da ti svi zavide. I ja ti se divim. Što nisam mlađa pa da sve mogu ponovo. I šta kažu, jel brzo umro ili se mučio? Tragedija jedne mladosti. Ali bolje i to nego biti anoniman kao ovaj moj slepac. Pogledaj gde mi sad idemo do porodične grobnice, skroz do ’Severca’. Ma hajde, bre.“ „Ma jašta, Kaća, bolje, bolje…“
Da li je ovo opet moj glas koji me zajebava, ili je ovo moj svet, kakav god i gde god bio? U tom trenutku, prišao mi je „bolid koji je omašio“. „Jel umeš da se vratiš, čekamo te. Greh je propustiti ovu priliku.“
Samo sam ja znala šta znači ovaj poziv, ostali su me zadivljeno gledali. Klimnula sam glavom, znak mangupskog poverenja.
„Čim ovde zavesa padne“, nacerila sam se skrušeno i produžila utabanom stazom.
Lidija Ćirić
