Kako je Magični ukrao Pravu Beograđanku
Ne znam kako mi je došlo, naročito što nisam ljubitelj istine niti unutrašnjih otkrovenja – ali mi je došlo. Pravo u glavu, i svuda drugde. U stomak, srce i guzicu: spoznaja da sam, u stvari, neženja «po prirodi». Otuda tri braka iza mene, skupa sa vanbračnim ispadima koji su završavali sporazumnim priznanjem da je u pitanju bio golemi nesporazum. Toliko golem da je i sud morao da ga overi pisanom presudom, naplaćenom taksom, i zakletvom svedoka da se više neće upuštati sa drugim istim svedokom u dokazano nemoguću emotivnu vezu….
Nekako sam uvek bio namamkan da reknem to sudbonosno DA. Sa prvom ženom beše jadni studentski stereotip: mlad, neiskusan, sa neželjenom trudnoćom i abortiranim roditeljima koji su umesto mladenaca pristali na mirovni sporazum za preživljavanje na mojoj grbači čije iznajmljivanje su najbliskiji plaćali u polujestivoj naturi.
Sa drugom ženom bejah sistematično pijan, tako da me je treća uhvatila na apstinentsku depresiju… Shvatio sam da mi nikako ne ide sa tim DA… Još sam i kontraš po prirodi, pizda inadžijska i neiživljeni, zakasneli pubertetlija…
Decu više nisam nipošto želeo, nisam mogao ni ono jedno iz prvog braka da podnesem, ali sam se suzdržavao – šta zna dete šta je trista kila prljavog veša. Taman pomislih kako je dobro i ovako – samotnjački gustirati finu sobnu umetnost i neobavezno jebavati dragovoljne sojke…
Međutim, život je pun užasa i hormona, ubačenih u živopisno maskirane zamke. A zamke su zajebana stvar, čekalica upornija od bilo kakve lične ambicije da muškarac ostane veran sebi i tako sačuva svoju beskorisnu ličnost…
Elem, sticajem nevinih premda namernih okolnosti, upoznam ja jednu blistavo nasmejanu ribicu, vračarsko-čuburskog pedigrea i po majci i po ocu… Sačekala me ispred hotela «Union» u Kosovskoj, kako smo se prethodno dogovorili… Tu je sve počelo, u blizini nekadašnje Kinoteke za koju su me vezivale zbrkane uspomene iz ranih dana moje spisateljske karijere…
Medena – tako sam je krstio jer je njena «namunjana» umiljatost to ime nenametljio prizivala – i moja narastajuća malenkost nisu prestajali da pričaju, i to ne samo zbog popijenog piva i votke… Uostalom, ona bi votku samo liznula, i tu i tamo pomalo srknula, a mene pivo zasigurno nije moglo da obezglavi… Ali, njena spontana velegradska vedrina, ruku na srce, odmah je počela da deluje….
Rekla mi je – bez ikakve hvalisavosti. sa tek mrvicom slatke dvosmislenosti – kako je dosad već proživela četiri života i da nema potrebe da se nešto upinjem i dokazujem… Zaintrigirala me je ta njena bezbrižna spuštačka strast… A i sve te beogradske baje sa kojima je bila i jedva izustila prvi put ono DA… Rekla je da ima ćerku, što sam doživeo kao olakšavajuću okolnost, jer svaka od onih koje su poželele da me pobliže upoznaju – htela je, izmedju ostalog, potomka Ćirića, kao da sam lord a ne Blesavi Pisac, kako me je najsvežija poznanica oslovila još u kafiću pored hotela, a onda nastavila tako da me zove…
Posle probnog upoznavanja uz valjanje i prevrtanje po krevetu u potrazi za zaštitom u vidu polupopušenih cigareta i poluispijenih limenki piva, rekla je: «Ajde da se zezamo, imam par dana, dovoljno sam zrela i umorna od muškaraca i njihovih nabacivanja i osvajanja. Ti si umetnik, tebi pička ne treba toliko, i zato te vodim na moja tajna mesta za provod».
Kupila me je iz cuga, bez da je išta cugala. Zapravo, od silnog, nenapornog smeha i ništa manje prirodne nežnosti tog otvoreno zgodnog i stidljivog stvora, trebalo mi je vremena da priznam sebi da se nešto čudno dešava. Da, otkinuo sam već prve noći, na način na koji se izlazi iz sebe i lebdi na oblacima boje šampanjca – samo što to još nisam smeo da pokažem.
I dok sam uvežbavao viši nivo samokontrole, pogladila me je gde treba i procvrkutala: «Šta bi Ćiriću? Ti bi i dete da mi napraviš, a još se nismo pošteno ni pojebali, hahaha…»
Strejtašica nepopravljiva, neprestano se razgibavala i istezala izmedju dva stiska ko estradni «difovac», ali ništa mi od dodatne hemije nije ni trebalo, samo da je slušam i gledam i mazim dok se smeje čisto i glasno kao kafanski orkestar u crkvi…
Trećeg dana donosim odluku: neću se više odvajati od nje! To joj nisam odmah saopštio, ni u uvijenoj formi, pošto sam nehajnim ispitivanjem i zapitkivanjem saznao da se – tu skoro nema ni dva meseca – zaklela mami i prijateljicama kako se neće više udavati makar joj neko davao mesečnu platu od tri hiljade evra… AHA. Eto izazova za alavog polučoveka poput mene (ovo «polučovek» zato jer sam po zanimanju «pisac i po», tek da razjasnim delove celine)…
Kao vaspitan mužjak s divljačkim poreklom, pozvao sam je u Nišvil… Da obiđe moju parohiju i oseti egzotični zadah južnjačkog meraka. Već sam imao spremljen program u malom mozgu. Naime, iako nije pila obožavala je kafane, u šta sam se uverio i na njenim tajnim mestima, gde je umela da se dere i zviždi i lupa šakom o sto dok peva od miline, uz opuštajuće radovanje bez zadrške…
Usput mi je pričala o Inženjeru, kako je zvala bivšeg momka-obožavaoca, koji i pored očigledne zatelebanosti u nju, nije bio dovoljno šmeker da je zaprosi, pa čak i po cenu da istrpi poraz, već joj je posle godinu dana veze prebacio kako, eto, «ona nije još zvanično razvedena»… Zbunjeno ga je pitala: «Pa što, je l’ si hteo da me ženiš?». A on je ljutito odgovorio pomalo arogantnim pitanjem: «Tebe da ženim?». Na šta mu je ona smireno objasnila: «Pa to ti pričam. Ko bi još mene želeo da ženi? Zato se ne razvodim, da ne postanem baba-devojka». Naravno, iz dubljih razloga, koji su jasni i providni na plitak način, Inženjer je bio postao prošlost i pre nego što se umuvao u njenu tadašnjost …
E pa, bogami, iako genetski neozbiljan, ja sam ozbiljno želeo da je imam. A kad taj JA nešto zapne – meni još na početku puca film, kako ne bi bilo pucanja po svim šavovima…
Te reših da joj kažem pravo medju oči, kako hoću burmu na njenoj ruci i neka zna unapred da joj razvod ne dam.
Cerekala se, kako je već to redovno činila, ljupko me podjebavajući: «Da nećeš i šator da razapinjemo?».
I tako, dani i noći se smenjuju, u ča-ča-ča ritmu folkerskog rokenrola a onda jednog jutra, beše dvanaesti avgust, reče mi onako značajno, svečanim glasom: «Blesavi, ako umeš da mi nabrojiš dvadeset i tri vrste djuveča, koje je moja prabaka Rozalija pravila mom pradedi, Petru Kuvekaloviću, kapetanu kraljeve vojske, kad god bi se živ i zdrav vratio kući, da ga iznenadi i da se ne ponavlja – biću ti zakonita žena čak i pred mojim Bogom».
Mislim se, gde to sad da iskopam, bem ti razmeženu beogradsku snajku. Ali, IZAZOV JE IZAZOV…
Zakukam kod mojih učenih pajtosa, i andjeoliki Bobi Marksista, svestrani intelektualac, profesor i majka razvedenog deteta, inače moj dežurni «Drug na drumu», iskopa iz svoje rašomonske biblioteke neki kuvar iz 1939. godine – i to, sećam se, baš onaj koji je i moja buduća zakonita draga spominjala. «Moj kuvar» od Spasenije Pate Marković, izdanje Politika, A.D. Beograd, Poenkareova ulica br. 31, 4 kvart… hahaha… IMAM TE!
I krenem ja da nabrajam četu đuveča u istom danu:
– bez mesa
– vinogradarski
– grčki
– kasapski
– kasapski bez pirinča
– narodni
– od boranije
– od boranije sa piletinom
– od dunja sa mladim pilićima
– od zelene boranije
– oa jagnjetine sa turli tavom
– od krompira
– od papule
– od pečene jagnjeće glave
– od praziluka
– od raznog povrća
– od somovine
– postan od praziluka
– riblji sa paradajzom
– s jagnjećim mesom
– sa spanaćem
– hajdučki
– šopski
Nakon nabrajanja otišao sam korak dalje u svojoj kontraofanzivi, kako bih ostvario «pobedu za oboje» taktikom blic-kriga…
Naime, nakon proučavanja gradiva i tehnologije, uz malo pivom presečene žestine, odlučio sam da joj PRIREDIM jedan od tih drevnih djuveča, i to upravo onaj sa najmuževnijim nazivom – «hajdučki». Ali, pod jednim uslovom: mora da bude prisutna. Ona nije znala da se ovo jelo sprema tri sata, a pretpostavljao sam da i ona, kao i sve prestoničke ženske od stila i integriteta, ne podnosi da miriše na kuhinju… hehe…
I kucnuo je čas da joj saopštim svoj viteški naum: «Medena, danas je naš dan. Moram da te ubedim da kažeš DA, a nemam tri hiljade evra da ti dajem mesečnu platu. Zato ću ti učiniti nečuveni plezir. Tvoje je samo da gledaš i uživaš. Da se uveriš da sam za tebe – za ceo život».
Beli zubi sinuše vragolasto: «OK… Pokušaj, Pišče bez olovke i blokčića…».
Prvo sam spremio kilo crnog luka i počeo da seckam na tanka rebarca. Samo se prošunjala i zamjaukala: «Joj, pomogla bih ti, ali imam toliko osetljive oči da ću plakati ceo dan».
«Ne, ne, pomoć mi ne treba. Samo budi tu pored mene», smeškao sam se u sebi.
Na pola seckanja je krenula da zapomaže, kako cela kuća smrdi i kako joj je muka, i da je bolje da se ne jebavam sa tim.
«Ne, ne, ja uživam srećo dok te osvajam na starinski način, bez recitovanja i mrsomudjenja», zaneseno sam mrmljao, čežnjivo uzdišući.
Luku treba dodati tri-četiri paradajza isečena na kolutove… Budući da sam kuvanju vičan ko vinčesterka u kazanu, paradajz je prštao na sve strane i curio po astalu, a ja sam crkavao od smeha dok je ona – patološka čistunica! – skupljala u čučećem položaju nered oko mene, trudeći se da ne gundja, da me ne uvredi… Jedan od paradajza je pao na pod, a ja sam ga vrlo slučajno zgazio, tako da je od skupljanja prešla na ribanje…
A tu su i tri-četiri mlada krompira, nekoliko bamnji, jedan patlidžan iseckan na kockice, i jedna tikvica isto tako iseckana…
«Medena, je l’ meni ovoliki ili ovoliki?», poredio sam se sa patlidžanom i tikvicom istovremeno.
«Dođi», zadahtala je nestrpljivo, sita sveg tog pipavog posla u kojem sam se zatekao – nespretan a sklon pipanju i opipavanju. «Dođi da još jednom proverim, samo batali osvajanje. Živećemo nevenčani.»
«A, to ne dolazi u obzir», prozborih saosećajno ali odsečno, «neću da ostaneš baba-devojka».
«Kako si dobar», reče s mešavinom ganutosti i ironije.
Uzeh dve-tri dugačke zelene paprike, te je upitah blago panično: «Nije mi valjda ovako tanak?»
«Ne brini», spremno me uteši, «ugradiću ti diskretan produžetak fluoroscentne boje, pa ima i da sija.»
Ha, bem ti čuburskog mangupa…
Sitno seckam peršun i celer, naravno da mnogo toga pada okolo… Onda pola šolje pirinča, kesu sam visoko izvrnuo da što dalje padnu zrnca, ispod sudopere i ostalih radnih kuhinjskih delova… Mala počinje da zeleni bez šminke… Eh, našla si Nišviljanina da drkaš, je li… Dodajem so, biber i seckano svinjsko meso na komadiće…
«Je l’ mora svinjsko?», pita dok na kolenima kleči i skuplja zrnce po zrnce…
Odjednom, procedi glasom kakav ne koriste mlade za koje kandidati podvige razne čine: «Blesavi, da dodjem da ti popušim, pa da živimo dalje u slozi».
Jedva izdržah da kažem NE – u ime budućeg i trajnovažećeg DA!
«Kasnije, posle lepe klopice», zapalacao sam slasno jezikom.
Sve sam dobro izmešao, uzeo zemljanu tepsiju i u nju sipao presan đuveč, pa opet iseckao paradajz na kolutove, da pokrijem sud…
Ona počinje da vrišti: «UDAĆUSEZATEBENESVINJIMIKUĆU!»
Smirujem je smernim glasom: «Ljubavi, znam da ćeš se udati za mene, ali ja želim da spremim ovo zbog baka Rozalije i deda Petra».
Kad je videla da sam dodao i veliku kašiku masti i nalio vodom da povrće ogrezne, oprezno me je pitala: «Je l’ GOTOVO?».
Udelio sam joj još jedan pedagoški osmeh, pun misterioznih obećanja: «Jeste, samo ovaj đuveč mora da se peče najmanje tri sata, dok se sva zelen dobro ne upirjani. Ne sme biti čorbast, već dobro ukrčkan.»
Ona me odmerila, zahvalno trepćući.
«Blesavi, odoh da gledam burme. Ako nešto ne podnosim to je da mirišem na kuhinju. Doći ću za četiri sata, ti do tada sve lepo spremi i pospremi. Postavi sto, ali da bude GALA. I neka sve miriše na romantiku kad se vratim.»
UFFF! Koji potez, koje poentiranje! Posle svega, umesto da meraklijski cuclam pivo i slušam stari dobri soul iz šezdesetih, kao nagradu za ovaj SOUL FOOD koji sam uspeo nekako da napravim – crko sam od umora i ljubomore! Znala je da je neću proveravati da se ne ponižavam, iako sam se sve vreme pitao GDE je bila čitava četiri sata. Nije se još desilo da se toliko dugo ne čujemo, a već je ceo Nišvil pozdravljala kad ga sretne…
Hm… jedno «hehe» za mene… i jedno «hehe» za moj hajdučki djuveč koji je ispao vrlo «hajdučki»…
I tako mu bude…Sada moja gospođa Ćirić Lidija priča svim radoznalim dušama okolo, kako je, u stvari, «zamka» bila u pitanju; da me je upikirala još kad me je videla u emisiji kod Olje Bećković, i da je već tada znala da ću joj biti muž… CCC! Da se prekrstiš koliko neko može biti okorela Čuburka… To sam i učinio, kako bih nastavio da volim svoj šašavi brak za koji sam otkrio recept i stoički ga primenio na sebi i svojoj dragoj…
I eto ga jedino naravoučenije koje sam naučio izvan kreveta: recepata je mnogo, a brak je samo jedan… Zato nikada više ne kažem «hvala, izvolte», kada mi neko dobaci: «Prijatno»…
©LidijaJelisavčić Ćirić (na fotografiji L.J.Ć, Zoran Ćirić)
