Emotivna, i pre svega uzvišena ljudska, priča iz knjige „Starost“
«Svi naši dani bili su veličanstveni. To su bili trenuci zajedništva, jednostavni i čisti. Držao sam oca za ruku i na kiši, i na uzanom trotoaru, i kada nismo bili na putu prema kući. Zašto ga onda nisam ispratio do kraja?»
Ovu neutešnu ispovest ću jednom videti u tvojim krupnim očima koje će mi se najpre zagonetno nasmešiti a onda postati tužne i neodlučne. Ali do tada, još će mnogo sutlijaša biti pojedeno dok se ne susretnu bezbrižni grešnik i kukavni svetac. Jer, kad si s nekim koga voliš uvek iskrsne nešto zbog čega ćeš kad-tad zažaliti…
Lagala bih kada bih ti, posle svega, rekla da je ovo gorko iskustvo za mene. Možda je za tebe teška priča, krvna veza je komplikovano nesalomiva. Ali kada ti kvalitetno ostareli čovek na samrti kaže da te voli iako si žena njegovog sina – e, to je veliko iskustvo koje dožive odabrani. Znaš ono kada te odjednom prožme misao da više nemaš nikoga koga odistinski možeš da povrediš?
Ne brini se, ti si još uvek ono što misliš da jesi.
Dok je tvoj otac ležao na Neurološkoj klinici mogao je da guta supice sa mrvljenim knedlama koje mu je njegova polupokretna žena sa svešteničkom predanošću pravila, rečito stisnutih usana. Čula sam zvuke njenog poslednjeg opela koje je zanemelo kao i njena izdajnička nepokretna noga. Sa neizmernom nemoći, pratila me je do vrata i uz lako razumljivu, iskrenu zavist posmatrala kako odlazim u bolnicu sa cegerom u kojem je njena supa, da nahranim njenog muža.
Kad su ga prebacili u Knez Selo, u brdovitu i šumsku okolinu grada gde je ukopana bolnica specijalizovana za neizlečive bolesti, klonuo je tiho: kao da je izgubio snagu i odlučio da se preda što neprimetnije. Možda ga je neočekivano preseklo osećanje da se još više udaljio od njegove davno izgubljene ali nikada tuđe žene. Nije više imao volje za gutanje milimetarski izdrobljenih knedlica i rendanih delića šargarepe.
Promenila sam repertoar najvećih hitova, ali ne i taktiku pevanja bez ikakve taktike… Mutim plazmu i mleko, kao što rade prave majke malim bebama koje se skidaju sa sise i prelaze na flašicu iako se ne zna kome je teže zbog odvajanja.
Tvoja mama koja sebično gunđa čak i u tim trenucima, ne verujući da neko može nekog da hrani, briše i podiže na uzglavlje od umoljčanih ćebadi miš boje i jastuka sa pocepanom jastučnicom… Da čini sve te poslove za koje jedino časne sestre imaju želudac, ruke i vid – a da od sve te istinski saučesničke mučnine nema nikakve vajde, nikakvo pravo iz domena nasledničke koristi …
Ipak mi je zahvalna jer muž joj je prepušten na milost i nemilost nadaleko ozloglašenim bolničarkama iz Knez Sela, koje odustanu odmah čak i od davanja leka…One to mrcvarenje, sasvim logično, kao profesionalni svedoci zaludnosti razbolelih ljudskih života, vide kao napornu besmislicu koja donosi platu i penziju i zdravstveno osiguranje za situacije kada se ima smisla osigurati… Nije ni čudo, godinama udišu ustajali posmrtni vazduh, ako ga tako mogu i nazvati. Mislim da svako ko je jednom kročio u taj zastareli zamak bude najpre omađijan najlepšim zelenilom – prirodnim bedemom koji smišljeno zavarava na prvi pogled. Ali kada posetilac ušeta unutra počne da oseća kako korača rame uz rame sa smrću. Jeziva fantazija, opipljivija od života i dodira kolega i ostalih bližnjih u belim mantilima. A ja, eto, tu fluidnu ravnopravnost smrti i smrti vidim kao ljubavni čin.
Možda zato što sam na vreme pročitala ponešto o tim prelaznim stanjima, graničnim a bezgraničnim. Ili si mi ti promrmljao nešto prigodno jednom dok smo se iz bolnice spuštali prema gradu i posmatrali kako munje osvetljavaju svakakve puteve ali ne žele da najave grmljavinu. Onako izgubljen i utučen i obnovljen, gunđao si da «neko» nije zalud nekada kazao kako mrtvi ne znaju da su mrtvi. Baš kao što ni živi ne znaju da su živi. Ne znam zašto, ali tada mi se učinilo da si mene citirao, iz onih besanih i bespolnih noći kada bismo iščekivali da telefon zazvoni i jave nam vest, koju si čekao kao neku olakšavajuću presudu u kojoj nema milosti za tebe…
Jedva te nateram da svaki dan odemo tamo…Znajući da je muškom detetu najteže da gleda oca kako nemoćno leži, a do pre neki dan je bdio i nad tobom i nad tvojim, bezbedno odbeglim sinom jedincem.
Svestan da si prefinjenu pedantnost i natprosečne higijenske navike nasledio upravo od njega, nikako se ne miriš sa tim ubljuzganim podovima i oronulom prljavštinom svega što ga okružuje: od poluraspadnute nahtkasne boje rđe, preko plakara uzetih iz spavaonica davno porušenih kasarni iz doba rušenja kraljevine komunista, pa do valovitog, koritastog kreveta koji žulja na prvi pogled. I, povrh svega, te odnekud iskopane igle sa skiseljenim tečnostima, nemarno zabodene u telesinama razbacanim svuda oko njega, kao i u njega. Sa gađenjem gledaš u očeve neisečene nokte, dok mi bolničarka objašnjava da to nije njihova dužnost. Nemoćan si u tim stvarima, baš kao i najveća grickalica sa dužinom koja odgovara rasponu lastavičinih krila. Preostaje ti samo da kao u bunilu ponavljaš kako imaš ženu koja te uvek uteši, usput radeći sve što treba sa lakoćom, čak i ono što je po bolničkom kućnom redu nemoguća rabota. Kažeš da opslužujem i oca i osoblje i okolne pacijente «kao da mi je ko zna koji put». I ja prepoznajem veterana patnje i majstora izdizanja iz najjadnijeg pada. Kod ovakvih padova važi pravilo: što su plići – više bole, što su dublji – duže se pamte, urezujući se bez anestezije na mestima gde je koža najtanja i najkrvavija.
Pristaješ iz ljubavi prema meni na svaki sledeći ritual viđenja i dodirivanja, a vidim tvoje usisavajuće i zračeće divljenje upućeno njemu – čak i sada kada nisi načisto dokle ide tvoj pravednički gnev, a odakle otpočinje fingirano osećanje osvete i naplata računa koje si sam napravio… Neka sećanja je teže izbrisati nego ih stvoriti…
Stežem te za mišicu i govorim ispravno: Ne grizi svoje desni, ne lomi bore beznadežnim grčom, ne gužvaj čelo mislima koje su mućak, ne ruži životinjskim grimasama svoje upisano lice jedinog očevog potomka….
Prestaješ da prikrivaš poštovanje njegovoj hrabrosti dok ga posmatraš i pokušavaš da ga utešiš zato jer se tvoj odbegli sin u međuvremenu pretvorio i u odbeglog unuka. Ne znaš kako da mu saopštiš da se ne javlja na pozive niti odgovara na hirurški precizne poruke u kojima mu nedvosmisleno jasno stavljaš do znanja zašto bi morao da dođe i obiđe svog «isusovskog dedu», kako si ga prozvao bez mrvice sinovljevske ljubomore. A tvoj otac sažvaće bezubim pokretima nešto nesažvakano u ustima bez pljuvačke i žuči. «Svako pokaže svoje pravo lice kad tad», govori glasom oslobođenim svake gorčine.
Nije hteo da smeta, a kamoli da bude na bilo čijem teretu, ali nekako se nije osećao suvišnim. Bilo je još nečeg što je hteo da učini za tebe. Da ti prenese neko tebi nezamislivo a toliko dragoceno iskustvo. Spojio nas je, videla sam da zna da je uspeo i koliko mu je drago što još uvek ima snage da uopšte poželi da našu ljubav podeli sa dobrim halucinacijama, koje su polako poprimale zagrobnu lepotu. Mada bi ti više voleo da kažem «neprolaznu». Ali mogla sam da uđem u njegovu još nepomućenu viziju u kojoj su bili svi njegovi – oni koje je zaštitio i oni koji umeju sami da se zaštite od lakomislenih košmara. Vlažne, staklaste oči su dovršavale neobaveznu propoved. Nema demona i anđela koji nisu onoliko zdravi koliko su duševno bolesni. Nema izabranih sudbina niti propuštenih šansi; nema ispuštenih ljudi niti zaturenih zlatnika. Nema neotkrivenih tajni niti neodsanjanih snova. I nema kajanja zbog proživljenog spokoja. Miran život treba privesti mirnom kraju.
Kad si ga, izjeden od nemoći i krivice, pitao: «Dobro, Ćiriću, i kako ti se čini sve ovo što je bilo i što će proći?», zažmurio je, upravljajući sklopljene oči pravo ispred sebe, kao da hoće da to što pristiže iz daljine ostane što dalje od tebe. Potom je umorno ali razgovetno promrmljao: «Sve što je trebalo dobio sam». To je bilo dovoljno pošteno rečeno da se zamisliš šta si ono bio poželeo da učiniš od svog umetničkog, brižljivo rastrojenog života… Nikada mi nečija koma nije ovoliko izgledala kao dobroćudno ostarela dremka, istrošena od toplih pogleda i stidljivih osmeha…
Iz dana u dan ga budim veštačkim oživljavanjem – unošenjem prevelike doze šećera iz voćnog jogurta ili mastiljavo bistrog soka od borovnice, samo da čujem još koju pričicu iz mog grada… Iz vremena kada je dobio taj muzičarski nadimak: Mikaš. Kazao si mi da su ga tako «krstili» neki od njegovih sviračkih kolega egzotičnijeg porekla: spominjao si mađarske Cigane ili asimilirane Čehe koji su imali vrlo formalno muzičko obrazovanje, i manje formalne karijere…
Mikaš ih je smestio u neki od kartonskih kofera kojih je njegova putujuća duša puna i ne misli da je važno da mi priča o njima. Umesto toga, drži me za ruku, trudeći se da to izgleda onako kavaljerski koliko je to moguće u ovim nestaromodnim trenucima… I kao da nam se slike prepliću…. Želim da se dovoljno povrati makar na mah i pogleda moje sličice koje mi teku kroz vene… Čujem njegov setni hropac koji zrači nadzemaljsku vedrinu.
«Ja sam bio Kralj Trube… Harao sam Beogradom, po igrankama… Od Voždovačke crkve, preko Vojvode Stepe i Autokomande, do Slavije… Tamo sam stigao sa četrnaest godina… Sam sebi prao veš i pravio hranu… Svirao u razne limene šerpe i ostale prtene imitacije instrumenta koji sam video kako izgleda u rukama Duška Gojkovića… Ali sam izdržao i zasvirao sa onima koji su izdržali… Postao sam muzičar, tražili su me, tražio sam i ja ko zna koga… Kada bi svirali u tek započetom Novom Beogradu, vraćali bi se peške… Cele noći se probijali do grada, tamo su nam bile gazdarice i rodbina kod kojih smo bili smešteni, uvek privremeno… Tada nije bilo prevoza, samo peščani nasipi i šljunkovite staze… Prelazio sam Železnički most, a negde u zoru svraćao na burek kod jednog mog Piroćanca… Bio je dobar majstor, nije mi obrukao zavičaj… To je bio pravi džezerski doručak… I sa drugih svirki sam se vraćao peške. Nigde nije bilo noćnog prevoza, ali sam imao San.»
Smejala sam se čisto, nekako prirodno bez obzira na trulež koji se hvatao po ivicama njegove prisilno dronjave pidžame…. Sedeći u prekratkoj haljinici na flekama prekrivenom krevetu mog svekra, bez trunke gađenja, kvasila mu skamenjeno čelo i «labelom» mazala ispucale usne boje sasušene krvi, sve vreme pazeći na prepunjeni kateter. Blenuo si u mene kao u čudo. Jer nisi mogao da gledaš u tu nabubrelu kesu koja je mirisala na gnjilu sluz koja se ne da iscediti. To je za tebe bila hrabrost i milost i ljubav i sve. Moja neizrečena odluka da se spustim na dno u kojem je neprohujali život ostavio tvoga oca da upozna sebe i svoj mir. Ni ja nisam varila tu ironiju, ali nisam o tome razmišljala kao o ironiji. Umiranje može ponekad biti i ozbiljna i dostojanstvena akcija. Samo što Mikaš nije imao snage da izvede tu akciju. Ali je zato imao mene.
Gledali su me i ostali pacijenti… Naročita dva mladića sa zvezdastim šavovima na loše obrijanim glavama… Kao da sam u njihovim otvaranim pa privremeno zatvorenim lobanjama prepoznala nevine mozgove, te im ulivala neku ljubavničku nadu u život… Tek koji dan kasnije si složio mozaik preporuka i veza koje si potezao medju uticajnim poznanicima, i shvatio da ti je otac smešten na odelenju za obolele od kancera na mozgu – jer nije bilo mesta među prostatičarima… Načelnik Onkologije ti je rekao da ih je najviše s takvim felerom – barem kad je u pitanju rak u muškaraca…
Bez obzira na izdajničku prostatu, Mikaš je znao svaku poru mog grada: prepoznavala sam te rupe u zidovima koji su pokušali nekad davno da mi ograniče odrastanje…
Ulazila sam i ja polako u svaku njegovu poru… Ljuspičavo telo prekriveno crnim flekama od popucalih kapilara. Još nisam bila bolničarka, to je jedino što sam mislila da nikad ne bih mogla da budem. Medjutim, ljubav nas natera na nemoguće stvari, zato i jeste slepa i malkice maloumna.
Naučila sam da baratam hranjenjem na slamčicu i osećala sam svako njegovo gutanje. Pojala iznutra dok sam ga pojila kašičicom, hvatajući njegov onemoćali ritam koji ipak nije prestajao da bude ritam. Znam, ovo zvuči kao laž, zato što istina ni u jednoj verziji ne postoji. Smrt radi svoj posao, ali i život ne zaostaje u surovom rmbačenju. Podelili smo tu meljavinu naživo, dvadeset dana je mera onostrane lojalnosti i opipljive istrajnosti. Svi ti odlasci u teretanu da li su tada dobili svoj razlog za napinjanje i upumpavanje krvi u mišićavo meso?
Svaki novi gutljaj mi je davao novu priču, a znala sam, što ih više bude ispričao ti ćeš mu biti bliže…Udaljeni ste već godinama, brojnim drumovima sa lažnim raskršćima… Ne brini, da nisi tada pobegao od njega danas ne bi stajao ovde. A ovo ovde je jedino mesto na celom svetu na kojem sada treba da budeš ceo prisutan, sa gordim samosažaljenjem u detinje krvoločnom srcu. Sa svim svojim gusto namrgođenim obrvama, razjarenim bubuljicama, isperutanim ožiljcima, urokljivim očima, i utrobom u kojoj tuga razblažuje bes dok bes čisti tugu od patetike…
Zamišljala sam te terase na kojima je mladi Trubač, stameno visok uz diskretni neiskvareni osmeh, zavodio gradske frajle željne pomalo sirove muževne lepote, pravilnih crta lica, širokih ramena, skromne elegancije, besprekorno začešljane frizure i sveže nerazređene plave boje u očima koje su prizivale poročne šlagerske pevače i zgodne glumce što… Znala sam da je svaka želela baš njega, takve smo mi urbane devojke. Mogla sam da čujem trubu i osetim ritam… U tom ritmu ponekad bih smetnula s uma mesto gde smo sve troje zaglavili, i vešto nas prebacivala u moj zvezdani Beograd. Čak si se i ti zabavljao zaboravljajući da su prozori hermetički zatvoreni, bez erkondišna na 38 stepeni. Videla sam da se smeškaš ponosno: «Nikada mi ovo nije pričao».
Ali bilo je trenutaka kad se nije moglo pobeći. Okrenuo si glavu za tren kada sam mu maramicom odlepila sa jezika neki crni grumen koji je podsećao na bradavičastog crva. Ta scena me je malo probudila iz sećanja, ali videla sam olakšanje na njegovom licu, kao da sam mu skinula ukletu amajliju koju je sebi natovario na grbaču. I tako se sagnuo suviše nisko da bi se usudio da se uspravi – u tom slučaju rizikovao bi da ugleda sebe kako se zbog kolotečine bračne ljubavi isuviše olako odrekao svog Sna…
Dovoljno puta si odgledao tu scenu prestajući da pružaš iole pristojan otpor. Samo si kroz stisnute zube procedio kako je vreme da mu kažem da ide… Nisi više želeo da mu zadaješ bol. Nema većeg bola od roditeljskog – kad roditelj shvati da su se uloge zamenile.
«Samo mu lepo dezinfikuj ruke»… Porodična tradicija pranja ruku više puta dnevno, nije smela biti prekinuta, čak ni u trenucima raspadnute agonije. Naročito ne tada.
Sledeći tvoja uputstva, rekla sam užurbanim glasom mlade majke: «Mikaš, ajde sad da se oprostimo. Moraš da ideš».
Skoro da je galantno klimnuo glavom. Naučio je da deli moju poslušnost. Već mi je ranije pričao kako su dolazila pogrebna kola i kako je video svoju majku. Iskrenuo je glavu ali nije uspeo da pronađe moj preklinjući pogled. Samo je krkljavo prozborio: «Obavezna masaža»
«Nego šta», rekla sam, hrabreći i sebe i njega, i zavetujući se budućem sećanju na onoga koji je proživeo svoje autsajderske adute. «Obožavam masažu».
Tada mi se poslednji put osmehnuo, bez nekontrolisanog keženja…
Na odlasku si se okrenuo i stao podbočen i poguren, ispravan i postiđen. A on ti je mahao poput suflera u lutkarskom pozorištu… Iako je dirigent bio negde drugde, tvoj otac je istrajno nastavio da zamahuje, u gologlavom bunilu, hrabreći te neizgovorenim «biće-sve-u-redu» pozdravom. Kao njegov testirani profesionalni sin, nepogrešivo si znao šta to znači.
Ujutru sam ipak došla sama. Ponela sam plazmu umuljanu u mleko i vodu…Zatekla sam krevet ograđen čaršavima. Tužni pogled mladića koji je danima gledao u mene, zbog koga si me terao da se oblačim kao za večernji izlazak – valjda da mu na neki način olakšam tajanstvena priznanja na kojima se zasniva prostačka medicinska istina…
Otišla sam do dežurne doktorke, spontano sažaljive osobe vredne sažaljenja. One iste koja ti je recitovala pesme njene pokojne majke, inače stogodišnjeg fenomena od starice što je stigla da bude i sluškinja u buržujskoj porodici i načelnik uprave za dečije dodatke. Vidim te kako je strpljivo slušaš u čudu, kao da deklamuje životopis tvoje prerano umrle prababe koju nisi stigao da upoznaš, ni ti, ni tvoji Singeri, Karveri, Babelji i ostali Hemigveji. A doktorka se držala Branka Ćopića i Mike Antića, dok ti je objašnjavala poreklo svoje i tvoje vrste. Koje nisu iste vrste… Tog četvrtka, bensedinski usporenim glasom rekla mi je: «Čekamo, pa ćemo vam javiti. Idite kući. Nemojte sad da ga dirate».
Pozdravile smo se učtivo i pošle svaka na svoje dežurstvo…
Morala sam da mu kažem nešto važno. Iskrala sam se i vratila do sobe. Obrisala sam ga kao da se ništa ne događa. Pokvasila sam njegovo nežno izborano, lepo usnulo, izmučeno lice. Vlažne maramice su mi ličile na granu bosiljka potopljenu u vodicu osvećenu tvojim neisplakanim suzama. Prisetila sam se kako si pričao pokajničkim glasom, u očajničkom napadu krivice, kako ti je otac nabavljao čitave grmove bosiljka sa Glavne pijace kako bi mogao njime da inhaliraš tvoje laringitične glasne žice. Koje nikada nisu prestale da vrište u znak pobede, i da mole za pomoć da tu pobedu nekako pobediš…
Takvu zahvalnost nikada nisam osetila. Jednostavno se obliznuo, dajući mi do znanja da je ipak tu.
«Kraljevi nikada ne umiru.To sam naučila od tebe», prošaputala sam s nepokolebljivim poverenjem. Ponovo se obliznuo ili mi se samo učinilo da mu je tako najlakše da mi pošalje signal odozgo.
«Sada možeš da kreneš. Slobodno putuj u svoj San i ne brini». Ovo nije bilo poslednje što sam mu rekla.
s ljubavlju: ©Lidija i Zoran Ćirić
