Пре пар месеци, сваке суботе у седмици возио бих ”за своје село”. Фамозна ”двојка” од много километара и људи. Мало паузе, или никако.
На једном од полазака, на почетној у правцу ка Бегаљици улази старац лепе спољашности:
Делимично седа коса, углавном на крајевима, исто тако шарени брци. Фризуре онако ”енглеске” као што је имају Роџер Мур или Сир Оливер из стрипа.
Уредно обучен, са дугим зеленим-бордо шалом ишараним неправилним облицима златкастих завршетака, попут шара на оним циганским марамама, дебелим клептоновским наочарима и, погађате – кишобраном под пазухом и најобичнијом кожном ташном у руци.
Наставник Миша из ликовног!
Исти!
Непромењеног лица и сетног полу-осмејка
Рекло би се да је рођен са том марамом, увек светлим комплетом и диоптријама.
Исти, мада старији.
Посматрам га како улази тихо и у ритму бата ципела по прохромској оплати степеница аутобуса, мекано се придржавајући за рукохват на отвореним вратима. Схватам да ће ми веће уживање бити ако му се не јавим, и у даљој мустри одушевљења, препознавања, ганутости, и за њега, хиљаду пута исиљене форме оваквих сусрета, убијем дивну могућност посматрања.
Као у немуштом договору, седа изнад предњег десног точка. Савршен угао за моју љубопитљивост.
До прозора, крај њега седи човек негде његових година, старији или не, гојазан, са плавом радничком блузом, сјајних и масних рукава, крагне и набора. Потрошени занатлија, рекло би се. Можда и он пензионер.
Возимо се тако кусур станица нас тројица и остали путници. Ја посматрам Мишу, он посматра (у то сам сигуран) покретне слике, а онај трећи не посматра ништа.
И ето га где, у савршеном складу са својом природом почиње: ,,Господине, да ли бисте били љубазни да заменимо места? Знате, више ми се допада поглед са вашег?”
Овај са неверицом креће да размишља и премотава питање. Мало крене – застане – крене – заст…
Види се да му није најјаснија ситуација, али се такође и види како наслућује неку тежину у сведеној
молби, ћуталачкој паузи после. И.
Пристаје на рокаду уз мање негодовање.
Возим. Уживам.
Посматрам наставника онако како га посматрају СВИ некадашњи ученици и онако како нас је
учио да гледамо.
НЕНАД МИЛЕНКОВИЋ- ПАНИЋ
