Pre par meseci, svake subote u sedmici vozio bih ”za svoje selo”. Famozna ”dvojka” od mnogo kilometara i ljudi. Malo pauze, ili nikako.
Na jednom od polazaka, na početnoj u pravcu ka Begaljici ulazi starac lepe spoljašnosti:
Delimično seda kosa, uglavnom na krajevima, isto tako šareni brci. Frizure onako ”engleske” kao što je imaju Rodžer Mur ili Sir Oliver iz stripa.
Uredno obučen, sa dugim zelenim-bordo šalom išaranim nepravilnim oblicima zlatkastih završetaka, poput šara na onim ciganskim maramama, debelim kleptonovskim naočarima i, pogađate – kišobranom pod pazuhom i najobičnijom kožnom tašnom u ruci.
Nastavnik Miša iz likovnog!
Isti!
Nepromenjenog lica i setnog polu-osmejka
Reklo bi se da je rođen sa tom maramom, uvek svetlim kompletom i dioptrijama.
Isti, mada stariji.
Posmatram ga kako ulazi tiho i u ritmu bata cipela po prohromskoj oplati stepenica autobusa, mekano se pridržavajući za rukohvat na otvorenim vratima. Shvatam da će mi veće uživanje biti ako mu se ne javim, i u daljoj mustri oduševljenja, prepoznavanja, ganutosti, i za njega, hiljadu puta isiljene forme ovakvih susreta, ubijem divnu mogućnost posmatranja.
Kao u nemuštom dogovoru, seda iznad prednjeg desnog točka. Savršen ugao za moju ljubopitljivost.
Do prozora, kraj njega sedi čovek negde njegovih godina, stariji ili ne, gojazan, sa plavom radničkom bluzom, sjajnih i masnih rukava, kragne i nabora. Potrošeni zanatlija, reklo bi se. Možda i on penzioner.
Vozimo se tako kusur stanica nas trojica i ostali putnici. Ja posmatram Mišu, on posmatra (u to sam siguran) pokretne slike, a onaj treći ne posmatra ništa.
I eto ga gde, u savršenom skladu sa svojom prirodom počinje: ,,Gospodine, da li biste bili ljubazni da zamenimo mesta? Znate, više mi se dopada pogled sa vašeg?”
Ovaj sa nevericom kreće da razmišlja i premotava pitanje. Malo krene – zastane – krene – zast…
Vidi se da mu nije najjasnija situacija, ali se takođe i vidi kako naslućuje neku težinu u svedenoj
molbi, ćutalačkoj pauzi posle. I.
Pristaje na rokadu uz manje negodovanje.
Vozim. Uživam.
Posmatram nastavnika onako kako ga posmatraju SVI nekadašnji učenici i onako kako nas je
učio da gledamo.
NENAD MILENKOVIĆ- PANIĆ
