397
Како је лепо време ових дана и висибабе су већ никле, па се просто запитам зашто сам куповала неке ватиране зимске капе, када их поштено нигде нисам морала ни носити, јер звезда греје као да је мај, а не фебруар, један од оних месеци када би требало да зима највише стисне.
Истина, било је оваквих и фебруара и јануара и ранијих година, а ове године је бар било и лепог снега. Обрадовах се, јер је тако лепо нападао и то сув, па док сам ходала по њему осетих како шкрипи под чизмама. Па је ту онај осећај, који носимо многи још из детињства, када се ушушкамо у капе и шалове, а снех пада по нама и качи се по плетеном, те док стигнемо до куће почнемо да личимо на Снешка Белића. Онда следи трешење снега и улазак у топло. Зацрвене се образи, нос, уши и прсти, па просто почне кожа да пецка, а нас, сада доста старије и без санки, дочекају са врућим, куваним вином, које мирише на каранфилић и цимет, ууууу, мерака.
Ето у сећању одмах и музичке пратње – песма Здравка Чолића „Једна зима са Кристином“.
Зато волим зиму. Тада би најрађе да се у неку кућицу завучем, циркам кувано вино уз ватру и добру књигу и да ме нема за овај свет. Тотално искључење из дешавања и апсолутни одмор од ове назови цивилизације, а реално буке и беса.
Тако скоро прочитах да су научници из грчког Демокритовог универзитета у Тракији пронашли доказе зимске хибернације људи, односно да су наши преци имали зимски сан. А лепо осетим сваке зиме како ми медведи праве зазубице са својим одласком на зимски одмор и санак до лепшег времена. Све бих им се некако придружила, а сви ме гледају у стилу: „Ленчуго једна, види се тај црногорски ген код тебе баш.“ Када оно, пазите, јесте генетика, али свих нас.
Дотични научници су пронашли доказе зимске дремке на костима фосила у Шпанији. Кости фосила су имале периодичне прекиде у расту, које су идентичне са узорцима костију пронађених код медведа. А уосталом, зими се некако лакше и убуцимо и онда многи кукају када дође лепше време како да скину вишак килаже. Па ево им одговора и зашто се убуцимо – јер треба залиха за дремку, а и зашто је теже скинути ту килажу на пролеће – јер нема дремке која би је истопила.
Лепо кажу многи да смо се много удаљили од природе, па све би нешто ми да господаримо њоме, а никако не контамо да она одређује све око нас и нема ту никаквог нашег господарења, већ покушаја да себи објаснимо оно што видимо и осећамо. Нађосмо још и начине неке нове, па то прозвасмо науком и као напредовали смо од предака и све их некако гледамо са ниподаштавањем. Када оно, е и неће баш бити да је тако. Гледамо стари свет као да су били јадни и неуки, а још своју, препотентно названу, науку заснивамо на њиховим основама.
Сматрамо да нам природа служи, а мало нека непогода нас задеси и види се колико смо немоћни, па тек тада неки добију жељу још да нешто петљају, као бићемо ми неки супер-господари, те их природа опет врло брзо демантује и у томе. И тако у круг, док неки не буду прихватили да смо део исте ове природе и да се манемо тог ћоравог посла, а науку да упослимо за неке друге, хуманије работе. Толико о егу и умишљености савременог човека.
И зато ваша Неда одлучи да се опроба у зимској хибернацији.
Морам рећи, лепо ми је кренуло. Килажа је почела квалитетно да се лепи и слој салцета за зимске хладне дане да се хвата. Удобан кревет је био у приправности, јер немам крзна и пећину, па да пробам у оригиналу како би то изгледало, те лепо кренем поступно, а како су светска дешавања почела да се одвијају, ко зна, можда се, далеко било, опет вратимо у неке пећине. Уосталом, на овим просторима се то, нажалост, дешавало и чешће него што волимо да се сетимо, јер су нам преци у збеговима често спас од освајача налазили и у пећинама, чак и у прошлом веку.
Па се сетим зашто је добро познавати своју земљу, а не само путовати по иностранству. И увек се сетим да су у једној основној школи коју сам похађала, јер сам мало канда мењала школе, имала предмет Упознајте свој завичај, уз који смо добили и књигу, а на крају је имала карту региона којем је припадао тај град. Ту смо учили и историју и географију и све оно што би ваљало знати о крају у којем се живи. Током својих селидби увидела сам колико би тај предмет многима добро дошао, јер сам долазила у места у којима су се људи хвалили да су ту још њихови преци дошли пре 200-300 година, а да нису знали ништа о том месту, нити о историјским местима у истом. Туга.
Елем, да се вратим на зимски сан.
Морам вам рећи да волим да спавам и да дуго спавам, али нисам ипак у кондицији за зимски сан. Те кичма поче да кочи, па мисли да лутају и нешто бих као да читам, да гледам, да са неким поразговарам, па и нешто креативно да урадим, и схватих да или радим нешто погрешно или смо толико променили своје животе да за квалитетан зимски сан више и немамо способности. Или је оно „сладак лимун, кисело грожђе“ у питању, па када имамо времена за одмор на претек, тада би нешто да радимо, а када нешто морамо урадити, тада би се завукли и одмарали. О, да, и то је занимљива људска особина, нарочито одређених крајева. Сетих се тада хора и када почне приредба, па морамо стајати мирно, а одједном почне све да сврби – и нос, и леђа, ма све, само би да се померамо, иако пре почетка приредбе ништа никог сврбело није.
Ко ће човеку удовољити?
Нико, док сам не буде схватио оно што треба схватити.
И тако је експеримент са зимским сном прошао солидно лоше, а ето и када ваша Неда хоће да експериментише.
Те одлучих да скренем мисли и да нешто прочитам. Како је ово време све луђе, као да је из неке од епизода „Зоне сумрака“ стигло, одлучих да прочитам нешто од Борислава Пекића. Паде одлука на књигу „Беснило“.
Ала сам убола књигу за ово време неке вирусне активности, па право у мету.
Додуше, и није ми први пут. Када су нас бомбардовали ’99-те, у јеку те агресије и прштању бомби, читала сам „Време смрти“ Добрице Ћосића, и таман сам завршила почетком јуна, па ко вели клин се клином избија и да сада прочитам „Беснило“, па помислих да ће и сада бити тако и када завршим са читањем да ће ваљда и крај овом дешавању око нас, све се надам. Иначе, завршила сам са читањем пре неколико дана, па ајде да видимо.
Но, да се вратимо на тему. Права књига за овај тренутак. Радња се одвија на аеродрому Хитроу у Лондону. Стиже путница заражена беснилом. Али не обичним, већ модификованим. И креће борба, јер вакцина не делује, а страх преовладава. Види се да се Пекић разумео у психологију, што му и беше струка (и то експериментална психологија). Нећу даље о радњи, да не бих неком кварила ужитак читања, али само неколико, како данас воле рећи, хештегова: лабораторија, експеримент, еугеника, нацисти, модификација вируса, модификација гена, покушај стварања супер-човека, људска глупост…. и мистерија….
Написах и више него што сам мислила.
Замишљена о ономе што сам прочитала одлучих да се мало вратим провереним серијама, као зимски сан ће тако пре да се заврши, а и волим некада да поново погледам неку добру серију, па се „бацих“ на претраживање и нађох је – серија „Dark Angel“ („Црни анђео“), премијерно приказана на ТВ Фокс у САД 3. октобра 2000. године, а приказивана је и код нас пре неколико година, те да не би било забуне, јер има више серија са овим именом. Уосталом, мушкој популацији не би требало да буде тешко да запамте, јер је у главној женској улози Џесика Алба (Jessica Marie Alba), а ми, женски свет, можемо да видимо српског зета Мајкла Ведерлија (Michael Manning Weatherly Jr.) у главној мушкој улози. Творци серије су Џејмс Камерон (James Francis Cameron) и Чарлс Х. Егли (Charles Hamilton Eglee). Кроз серију у епизодним улогама продефиловало је још познатих глумаца, а не бих да давим сада ко све, осим напомене да је у првој сезони једну од битних улога интерпретирао и Џон Севиџ (рођен као John Smeallie Youngs), док у другој сезони у неколико епизода учествује више глумаца из још једне добре серије „Свемирска крстарица Галактика“ („Battlestar Galactica – BSG“), али верзије из 2004. године, јер постоји и старија из 1978. године, као и франшиза под именом „Галактика“ из 1980. године, као и неколико филмова из новијег времена и година које почињу са двојком.
Радња се уклопила у дешавања у реалности и у тему књиге, као наручена, јер се у серији почиње најавом о бекству главне јунакиње Мекс (Џесика Алба – наши умеју написати Макс, али када се изговорава написано на енглеском Max чује се Мекс, па по Вуковом „пиши као што говориш“-правилу терам ову варијанту са е) и њених 11 браће и сестара из владине институције Мантикор када су имали 9 година и то фебруара 2009. године, а затим се јуна 2009. године дешава терористички напад оружјем које ствара електромагнетни импулс изнад САД и тиме их враћа прилично у камено доба, односно све на струју цркава, па и многи компјутери, настаје хаос док се све то среди и тако се потрага за одбеглом децом из Мантикора успорава.
А Мекс и њена браћа и сестре су били део тајног програма генетски модификоване деце, која су припремана за супер-ратнике. Затим, „скачемо“ у 2019. годину и сада већ деветнаестогодишња Мекс ради као курир у фирми за доставу пошиљки Џем Пони (Jam Pony) са чијом пропусницом може проћи у било који сектор на које је град Сијетл, у којем живи, подељен, труди се да нађе своју браћу и сестре, јер су изгубили контакте након бекства, и периодично од врло богатих украде по неки предмет како би попунила свој буџет. Те тако украде и од Логана (Мајкл Ведерли) вредну статуу и креће њихово пријатељство, када сазнаје да је Логан уствари новинар, који хакује ТВ-преносе под псеудонимом „Само очи“ („Eyes Only”) и бори се за правду у том разрушеном свету пуном криминала и корупције, док Логан сазнаје да је Мекс једна од дванаесторо деце која су побегла из тајног генетског програма са бар-кодом на врату, тајним агентима за петама и мачијим ДНК у генима. Логан, радећи уз Мекс, открива јавности део по део приче и тиме постаје претња за Мантикор, те Мекс успеју заразити вирусом генетски припремљеним само за Логана, а за који лек постоји само у њиховој лабораторији.
Ту се прича тек захуктава, јер се временом открива још већа тајна испод прве тајне и прави разлог покретања програма Мантикор од стране Сендмена (Sandeman), припадника тајног култа заснованог на еугеници и очекивање вируса, који ће збрисати цело човечанство осим чланова култа, чије се траг може пратити вековима уназад. Али Сендмен поставља препреку култу и њиховом плану, а Мекс спашава не само браћу и сестре са којима је побегла, већ и све остале из Мантикора, и сваким даном сазнаје зашто је Сендмену била битна и ко је уствари, те зашто је култу толика претња.
И ту је негде крај друге сезоне, јер нису снимали више епизода, али написане су три књиге: „Црни анђео: Пред зору“ („Dark Angel: Before the Dawn“) из 2002. године која је увод у серију и у којој је описан живот Мекс након бежања из Мантикора 2009. године, „Црни анђео: Игра коже“ („Dark Angel: Skin Game“) из 2003. године која је директни наставак серије и почиње дешавањима од маја 2021. године, а затим и „Црни анђео: После мрака“ („Dark Angel: After the Dark“) исто из 2003. године која је наставак претходне књиге и у којој је описано како вирус, који Мекс носи није више опасан по Логана и сама завршница дешавања са култом и њиховим уверењима да комета треба проћи близу Земље и да ће вирус са ње доспети у Земљину атмосферу, те убити све који нису чланови култа или генетски модификовани у Мантикору. Али на жалост чланова култа, а на радост обичног света, када комета буде стигла нико се неће разболети, те ће се сматрати да су предвиђања култа била лажна.
И постоји и пратећа књижица „Црни анђео: Досије само за очи“ („Dark Angel: The Eyes Only Dossier“, односно „Црни анђео: Досијеи ‘Само очи’“) која почиње Логановим писмом и садржи документе четири истраге које је водио, а намењена је детективу Мет Сунгу (Matt Sung), који му је помагао од самог почетка.
Те након читања и гледања свега, као и реалности која нас окружује, одлучих да попијем још оног куваног вина, угасим ТВ, захвалим што не морам спавати у пећини, нити бежати од разних култова и још једном се сетим речи оца Тадеја „Какве су ти мисли, такав ти је живот“, те као и наши преци што чинише, замолим Некога од горе да се и овај пут, као небројено пута пре, постара за све нас, јер преци су знали много више од нас, а на нама је да се пробудимо, прихватимо њихово знање и предамо га потомству, да не бисмо залутали туђим странпутицама, које неодољиво маме својим заблудама са вечитим префиксом „супер“.
Ваш „експерт“ за правила Неда
7. фебруар 2021. године
