Kako je lepo vreme ovih dana i visibabe su već nikle, pa se prosto zapitam zašto sam kupovala neke vatirane zimske kape, kada ih pošteno nigde nisam morala ni nositi, jer zvezda greje kao da je maj, a ne februar, jedan od onih meseci kada bi trebalo da zima najviše stisne.
Istina, bilo je ovakvih i februara i januara i ranijih godina, a ove godine je bar bilo i lepog snega. Obradovah se, jer je tako lepo napadao i to suv, pa dok sam hodala po njemu osetih kako škripi pod čizmama. Pa je tu onaj osećaj, koji nosimo mnogi još iz detinjstva, kada se ušuškamo u kape i šalove, a sneh pada po nama i kači se po pletenom, te dok stignemo do kuće počnemo da ličimo na Sneška Belića. Onda sledi trešenje snega i ulazak u toplo. Zacrvene se obrazi, nos, uši i prsti, pa prosto počne koža da pecka, a nas, sada dosta starije i bez sanki, dočekaju sa vrućim, kuvanim vinom, koje miriše na karanfilić i cimet, uuuuu, meraka.
Eto u sećanju odmah i muzičke pratnje – pesma Zdravka Čolića „Jedna zima sa Kristinom“.
Zato volim zimu. Tada bi najrađe da se u neku kućicu zavučem, cirkam kuvano vino uz vatru i dobru knjigu i da me nema za ovaj svet. Totalno isključenje iz dešavanja i apsolutni odmor od ove nazovi civilizacije, a realno buke i besa.
Tako skoro pročitah da su naučnici iz grčkog Demokritovog univerziteta u Trakiji pronašli dokaze zimske hibernacije ljudi, odnosno da su naši preci imali zimski san. A lepo osetim svake zime kako mi medvedi prave zazubice sa svojim odlaskom na zimski odmor i sanak do lepšeg vremena. Sve bih im se nekako pridružila, a svi me gledaju u stilu: „Lenčugo jedna, vidi se taj crnogorski gen kod tebe baš.“ Kada ono, pazite, jeste genetika, ali svih nas.
Dotični naučnici su pronašli dokaze zimske dremke na kostima fosila u Španiji. Kosti fosila su imale periodične prekide u rastu, koje su identične sa uzorcima kostiju pronađenih kod medveda. A uostalom, zimi se nekako lakše i ubucimo i onda mnogi kukaju kada dođe lepše vreme kako da skinu višak kilaže. Pa evo im odgovora i zašto se ubucimo – jer treba zaliha za dremku, a i zašto je teže skinuti tu kilažu na proleće – jer nema dremke koja bi je istopila.
Lepo kažu mnogi da smo se mnogo udaljili od prirode, pa sve bi nešto mi da gospodarimo njome, a nikako ne kontamo da ona određuje sve oko nas i nema tu nikakvog našeg gospodarenja, već pokušaja da sebi objasnimo ono što vidimo i osećamo. Nađosmo još i načine neke nove, pa to prozvasmo naukom i kao napredovali smo od predaka i sve ih nekako gledamo sa nipodaštavanjem. Kada ono, e i neće baš biti da je tako. Gledamo stari svet kao da su bili jadni i neuki, a još svoju, prepotentno nazvanu, nauku zasnivamo na njihovim osnovama.
Smatramo da nam priroda služi, a malo neka nepogoda nas zadesi i vidi se koliko smo nemoćni, pa tek tada neki dobiju želju još da nešto petljaju, kao bićemo mi neki super-gospodari, te ih priroda opet vrlo brzo demantuje i u tome. I tako u krug, dok neki ne budu prihvatili da smo deo iste ove prirode i da se manemo tog ćoravog posla, a nauku da uposlimo za neke druge, humanije rabote. Toliko o egu i umišljenosti savremenog čoveka.
I zato vaša Neda odluči da se oproba u zimskoj hibernaciji.
Moram reći, lepo mi je krenulo. Kilaža je počela kvalitetno da se lepi i sloj salceta za zimske hladne dane da se hvata. Udoban krevet je bio u pripravnosti, jer nemam krzna i pećinu, pa da probam u originalu kako bi to izgledalo, te lepo krenem postupno, a kako su svetska dešavanja počela da se odvijaju, ko zna, možda se, daleko bilo, opet vratimo u neke pećine. Uostalom, na ovim prostorima se to, nažalost, dešavalo i češće nego što volimo da se setimo, jer su nam preci u zbegovima često spas od osvajača nalazili i u pećinama, čak i u prošlom veku.
Pa se setim zašto je dobro poznavati svoju zemlju, a ne samo putovati po inostranstvu. I uvek se setim da su u jednoj osnovnoj školi koju sam pohađala, jer sam malo kanda menjala škole, imala predmet Upoznajte svoj zavičaj, uz koji smo dobili i knjigu, a na kraju je imala kartu regiona kojem je pripadao taj grad. Tu smo učili i istoriju i geografiju i sve ono što bi valjalo znati o kraju u kojem se živi. Tokom svojih selidbi uvidela sam koliko bi taj predmet mnogima dobro došao, jer sam dolazila u mesta u kojima su se ljudi hvalili da su tu još njihovi preci došli pre 200-300 godina, a da nisu znali ništa o tom mestu, niti o istorijskim mestima u istom. Tuga.
Elem, da se vratim na zimski san.
Moram vam reći da volim da spavam i da dugo spavam, ali nisam ipak u kondiciji za zimski san. Te kičma poče da koči, pa misli da lutaju i nešto bih kao da čitam, da gledam, da sa nekim porazgovaram, pa i nešto kreativno da uradim, i shvatih da ili radim nešto pogrešno ili smo toliko promenili svoje živote da za kvalitetan zimski san više i nemamo sposobnosti. Ili je ono „sladak limun, kiselo grožđe“ u pitanju, pa kada imamo vremena za odmor na pretek, tada bi nešto da radimo, a kada nešto moramo uraditi, tada bi se zavukli i odmarali. O, da, i to je zanimljiva ljudska osobina, naročito određenih krajeva. Setih se tada hora i kada počne priredba, pa moramo stajati mirno, a odjednom počne sve da svrbi – i nos, i leđa, ma sve, samo bi da se pomeramo, iako pre početka priredbe ništa nikog svrbelo nije.
Ko će čoveku udovoljiti?
Niko, dok sam ne bude shvatio ono što treba shvatiti.
I tako je eksperiment sa zimskim snom prošao solidno loše, a eto i kada vaša Neda hoće da eksperimentiše.
Te odlučih da skrenem misli i da nešto pročitam. Kako je ovo vreme sve luđe, kao da je iz neke od epizoda „Zone sumraka“ stiglo, odlučih da pročitam nešto od Borislava Pekića. Pade odluka na knjigu „Besnilo“.
Ala sam ubola knjigu za ovo vreme neke virusne aktivnosti, pa pravo u metu.
Doduše, i nije mi prvi put. Kada su nas bombardovali ’99-te, u jeku te agresije i prštanju bombi, čitala sam „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića, i taman sam završila početkom juna, pa ko veli klin se klinom izbija i da sada pročitam „Besnilo“, pa pomislih da će i sada biti tako i kada završim sa čitanjem da će valjda i kraj ovom dešavanju oko nas, sve se nadam. Inače, završila sam sa čitanjem pre nekoliko dana, pa ajde da vidimo.
No, da se vratimo na temu. Prava knjiga za ovaj trenutak. Radnja se odvija na aerodromu Hitrou u Londonu. Stiže putnica zaražena besnilom. Ali ne običnim, već modifikovanim. I kreće borba, jer vakcina ne deluje, a strah preovladava. Vidi se da se Pekić razumeo u psihologiju, što mu i beše struka (i to eksperimentalna psihologija). Neću dalje o radnji, da ne bih nekom kvarila užitak čitanja, ali samo nekoliko, kako danas vole reći, heštegova: laboratorija, eksperiment, eugenika, nacisti, modifikacija virusa, modifikacija gena, pokušaj stvaranja super-čoveka, ljudska glupost…. i misterija….
Napisah i više nego što sam mislila.
Zamišljena o onome što sam pročitala odlučih da se malo vratim proverenim serijama, kao zimski san će tako pre da se završi, a i volim nekada da ponovo pogledam neku dobru seriju, pa se „bacih“ na pretraživanje i nađoh je – serija „Dark Angel“ („Crni anđeo“), premijerno prikazana na TV Foks u SAD 3. oktobra 2000. godine, a prikazivana je i kod nas pre nekoliko godina, te da ne bi bilo zabune, jer ima više serija sa ovim imenom. Uostalom, muškoj populaciji ne bi trebalo da bude teško da zapamte, jer je u glavnoj ženskoj ulozi Džesika Alba (Jessica Marie Alba), a mi, ženski svet, možemo da vidimo srpskog zeta Majkla Vederlija (Michael Manning Weatherly Jr.) u glavnoj muškoj ulozi. Tvorci serije su Džejms Kameron (James Francis Cameron) i Čarls H. Egli (Charles Hamilton Eglee). Kroz seriju u epizodnim ulogama prodefilovalo je još poznatih glumaca, a ne bih da davim sada ko sve, osim napomene da je u prvoj sezoni jednu od bitnih uloga interpretirao i Džon Sevidž (rođen kao John Smeallie Youngs), dok u drugoj sezoni u nekoliko epizoda učestvuje više glumaca iz još jedne dobre serije „Svemirska krstarica Galaktika“ („Battlestar Galactica – BSG“), ali verzije iz 2004. godine, jer postoji i starija iz 1978. godine, kao i franšiza pod imenom „Galaktika“ iz 1980. godine, kao i nekoliko filmova iz novijeg vremena i godina koje počinju sa dvojkom.
Radnja se uklopila u dešavanja u realnosti i u temu knjige, kao naručena, jer se u seriji počinje najavom o bekstvu glavne junakinje Meks (Džesika Alba – naši umeju napisati Maks, ali kada se izgovorava napisano na engleskom Max čuje se Meks, pa po Vukovom „piši kao što govoriš“-pravilu teram ovu varijantu sa e) i njenih 11 braće i sestara iz vladine institucije Mantikor kada su imali 9 godina i to februara 2009. godine, a zatim se juna 2009. godine dešava teroristički napad oružjem koje stvara elektromagnetni impuls iznad SAD i time ih vraća prilično u kameno doba, odnosno sve na struju crkava, pa i mnogi kompjuteri, nastaje haos dok se sve to sredi i tako se potraga za odbeglom decom iz Mantikora usporava.
A Meks i njena braća i sestre su bili deo tajnog programa genetski modifikovane dece, koja su pripremana za super-ratnike. Zatim, „skačemo“ u 2019. godinu i sada već devetnaestogodišnja Meks radi kao kurir u firmi za dostavu pošiljki Džem Poni (Jam Pony) sa čijom propusnicom može proći u bilo koji sektor na koje je grad Sijetl, u kojem živi, podeljen, trudi se da nađe svoju braću i sestre, jer su izgubili kontakte nakon bekstva, i periodično od vrlo bogatih ukrade po neki predmet kako bi popunila svoj budžet. Te tako ukrade i od Logana (Majkl Vederli) vrednu statuu i kreće njihovo prijateljstvo, kada saznaje da je Logan ustvari novinar, koji hakuje TV-prenose pod pseudonimom „Samo oči“ („Eyes Only”) i bori se za pravdu u tom razrušenom svetu punom kriminala i korupcije, dok Logan saznaje da je Meks jedna od dvanaestoro dece koja su pobegla iz tajnog genetskog programa sa bar-kodom na vratu, tajnim agentima za petama i mačijim DNK u genima. Logan, radeći uz Meks, otkriva javnosti deo po deo priče i time postaje pretnja za Mantikor, te Meks uspeju zaraziti virusom genetski pripremljenim samo za Logana, a za koji lek postoji samo u njihovoj laboratoriji.
Tu se priča tek zahuktava, jer se vremenom otkriva još veća tajna ispod prve tajne i pravi razlog pokretanja programa Mantikor od strane Sendmena (Sandeman), pripadnika tajnog kulta zasnovanog na eugenici i očekivanje virusa, koji će zbrisati celo čovečanstvo osim članova kulta, čije se trag može pratiti vekovima unazad. Ali Sendmen postavlja prepreku kultu i njihovom planu, a Meks spašava ne samo braću i sestre sa kojima je pobegla, već i sve ostale iz Mantikora, i svakim danom saznaje zašto je Sendmenu bila bitna i ko je ustvari, te zašto je kultu tolika pretnja.
I tu je negde kraj druge sezone, jer nisu snimali više epizoda, ali napisane su tri knjige: „Crni anđeo: Pred zoru“ („Dark Angel: Before the Dawn“) iz 2002. godine koja je uvod u seriju i u kojoj je opisan život Meks nakon bežanja iz Mantikora 2009. godine, „Crni anđeo: Igra kože“ („Dark Angel: Skin Game“) iz 2003. godine koja je direktni nastavak serije i počinje dešavanjima od maja 2021. godine, a zatim i „Crni anđeo: Posle mraka“ („Dark Angel: After the Dark“) isto iz 2003. godine koja je nastavak prethodne knjige i u kojoj je opisano kako virus, koji Meks nosi nije više opasan po Logana i sama završnica dešavanja sa kultom i njihovim uverenjima da kometa treba proći blizu Zemlje i da će virus sa nje dospeti u Zemljinu atmosferu, te ubiti sve koji nisu članovi kulta ili genetski modifikovani u Mantikoru. Ali na žalost članova kulta, a na radost običnog sveta, kada kometa bude stigla niko se neće razboleti, te će se smatrati da su predviđanja kulta bila lažna.
I postoji i prateća knjižica „Crni anđeo: Dosije samo za oči“ („Dark Angel: The Eyes Only Dossier“, odnosno „Crni anđeo: Dosijei ‘Samo oči’“) koja počinje Loganovim pismom i sadrži dokumente četiri istrage koje je vodio, a namenjena je detektivu Met Sungu (Matt Sung), koji mu je pomagao od samog početka.
Te nakon čitanja i gledanja svega, kao i realnosti koja nas okružuje, odlučih da popijem još onog kuvanog vina, ugasim TV, zahvalim što ne moram spavati u pećini, niti bežati od raznih kultova i još jednom se setim reči oca Tadeja „Kakve su ti misli, takav ti je život“, te kao i naši preci što činiše, zamolim Nekoga od gore da se i ovaj put, kao nebrojeno puta pre, postara za sve nas, jer preci su znali mnogo više od nas, a na nama je da se probudimo, prihvatimo njihovo znanje i predamo ga potomstvu, da ne bismo zalutali tuđim stranputicama, koje neodoljivo mame svojim zabludama sa večitim prefiksom „super“.
Vaš „ekspert“ za pravila Neda
7. februar 2021. godine
