Baka Beka
Peđa Ristić, Heceg Novi, novembar 2023.
AKO PROMENITE NAČIN RAZMIŠLJANJA, PROMENIĆETE I SVOJ ŽIVOT
Vejn Dajer
2003.
Ja sam jednostavno, jedan veliki neuspeh, a život je prema meni uvek bio nepravedan. Možda ja i zaslužujem sve te loše stvari… Ljudi su prema meni uvek samo ljubazni, nikad iskreni! Smeškaju se i tapšu me po ruci, ili po ramenu, a u stvari me ne vole. I tu se ništa ne može promeniti. Svake večeri, pred spavanje, ja proživljavam iznova sva loša iskustva i razočarenja proteklog dana. Sa mojih 70 godina, nije ni čudo da me stalno obuzima nekakvo samosažaljenje. Spolja, ja delujem srećno, mirno, otvoreno… Družim se, imam poznanike i pokazujem interesovanje za sve i svašta, ali ta fasada krije moja unutrašnja osećanja koja ne delim ni sa kim…
IZA SVAKE POTISNUTE ŽELJE KRIJE SE NEOTKRIVENA SNAGA KOJA ČEKA DA JE OSLOBODIMO
Elenor Ruzevelt
Ne znam ni kompjuter da koristim. Unuk mi je kupio jedan leptop – to se tako valjda zove – i kad-kad dođe da me ponešto nauči. Volim ja, naravno, kad on dođe, ali isto tako znam da njemu nije zabavno, ni korisno, da provodi sate sa babom koja ništa ne može da skapira… A ja ne mogu sa onim mišem zbog Parkinsona . Kako spustim šaku na njega, strelica počne da jurca po ekranu kao luda – kako da je smirim? Probala sam i sa dve ruke, ali, kad jako stisnem, onda ne mogu šaku da pomerim uopšte. Kad malo popustim pritisak, strelica počne opet da luduje i ne mogu da ubodem ono polje na ekranu koje želim. Bezizgledan slučaj. Zato, čekam da mi dođe unuk, on mi otvori novi dokument, a ja, kad stavim šake na tastaturu, mogu da štekćem k’o šivaća mašina, koliko god, kakav god hoćeš tekst, bez greške – Beko, kažem sebi, nisi ti džabe bila celog veka daktilografkinja! E, dok ja tako otkucam moje pisamce, moj unuk nam skuva kaficu i, kad se vrati iz kujne, klikne dva-tri puta na ovo i ono polje na ekranu i moje pisamce ode već tamo gde treba.
NIKAD NIJE PREKASNO DA POSTANETE ONO ŠTO STE U STANJU POSTATI
Džordž Eliot
Baka Beka nije verovatno ni svesna da stalno izbegava kontakt pogledom, da gricka nokte i stalno žvaće usnu. Nisam to ranije primećivao, ali sad mi je posve jasno: ona je depresivna. Ne znam da li je to tačna medicinska dijagnoza – nisam psihijatar da se u to razumem, ali kad je vidim kako malo-malo pa pokriva lice rukama i naboranih očiju, bučno uzdiše kroz stisnute usne i mršti se, znam da joj nije dobro. Trudim se da je obiđem kad god mi obaveze na fakultetu dozvole i volim da dođem, da popijemo kaficu i da joj pomognem da otkuca i pošalje po neku poruku rođacima ili kakvo pisamce – hoće moja Beka da se žali i da piše vlastima, iako i ona i mi znamo da od te njene prepiske neće biti ništa.
NE GUBITE VREME NA SUMNJE I SAMOKRITIKU. ONI SU GUBLJENJE VREMENA I SNAGE
Anaïs Nin
Udala sam se premlada ‒ 1950. i izabrala pogrešnog čoveka. Rekla sam da kad mi je predložio da se udam za njega i od onda, evo više od pedeset godina, osećam da ne mogu da povučem reč. Tokom celog našeg braka nisam bila zaljubljena u njega. U stvari, veoma me je sramota kad se setim da sam, ponekad tokom decenija, poželela: Jo-oj, da ga samo više nema… – a da mi nikada nije učinio nikakvo zlo, što čini da se osećam još posramljenije. Nasuprot tome, on je uvek bio nepokolebljiv u svojoj ljubavi prema meni.
To se nastavilo i kad sam, pet godina nakon stupanja u brak, imala aferu. Bio je očajan kad sam ga ostavila. Vratila sam mu se posle tri meseca razdvojenosti, jer ta veza nije funkcionisala i nije imala budućnost, ali uglavnom i zato što sam bila usamljena. Primio me je bez reči i od tada smo, bez prestanka i bez kolebanja, stalno zajedno. Imali smo zlatnu godišnjicu venčanja pre dve godine. Imamo troje dece i već šestoro dragocenih unučadi, koji nam donose ogromnu radost. Svakodnevno govorim sebi da imam na čemu da budem zahvalna. Ja to i jesam, ali i dalje žalim što nisam izabrala životnog partnera sa kojim bih se osećala srećnije. Kako da odagnam negativne i katkad invazivne misli žaljenja i razočaranja, da bih mogla da uživam u ostatku života? Šta da uradim da doživim neko uzbuđenje? Kako ćeš da udahneš neki poslednji divlji vetar u svoj, u naš preostali život, Beko? ‒ pitam se često…
NAJVEĆI GUBITAK JE ODGAĐANJE VLASTITOG ZADOVOLJSTVA, ZBOG NEČEG ŠTO ŽIVITE SADA Ralf Valdo Emerson
2013
Dnevni glasnik, 17. Septembar 2013, 18 časova i 15 minuta.
Od našeg stalnog dopisnika
Osamdesetogodišnja žena (BG) koja je u proteklih 10 godina već osuđivana za pokušaje pljačke banaka, suočava se sa novom optužbom nakon što je, ovaj put uspešno, navodno izvršila pljačku tokom koje je predala blagajnici poruku u kojoj je pisalo: Nisam htela da te uplašim i bespravno odnela neutvrđenu količinu većih novčanica. BG je već osuđivana na višegodišnju uslovnu zatvorsku kaznu, uz visoku kauciju, nakon što je optužena za pokušaj krađe iz finansijske institucije u centru (2004.) a osuđena je i za pokušaj pljačke banke u predgrađu (2009.). Njena uslovna kazna zbog druge pljačke okončana je u novembru 2022, a sada, po svemu sudeći, Baka udara ponovo! Ovog puta je uspela da umakne policiji, pa je sada za njom raspisana poternica. Sudski dokumenti podneti u vezi sa ovim slučajem kažu da je „Baka pljačkaš predala šalterskoj službenici papirić na kome je rukom ispisano Što više krupnih novčanica, ispod čega još stoji, dalje: Hvala, izvini – nisam htela da te uplašim. Na snimku za nadzor takođe se vidi, a i svedoci su potvrdili, da je osumnjičena bila vrlo ljubazna, da je prvo uredno sačekala svoj red na šalteru ispred blagajne. Gospođa BG je bila obučena u sivi staromodni kostim, nosila klobučasti šešir i kožne rukavice, crnu masku N95 i tamne naočare za sunce. Zbog nedavne pandemije nikome njen izgled nije bio sumnjiv.
PROMENI SVOJ ŽIVOT DANAS… DELUJ ODMAH, BEZ ODLAGANJA
Simon de Bovoar
Dok sam kuckala kišobranom o šalter, rekla sam blagajnici da požuri, da ne broji novac i da mi ga samo dâ. Nisam htela da se dugo zadržavam, a mala rupa na vrhu kišobrana svakome ko pogleda, izgleda kao otvor puščane cevi. Meni to vrši posao! Stvar i nije u količini novca. Ama, nije ni u novcu, uopšte, samo to niko ne shvata. Imam ja koliko mi treba od penzije pokojnog muža… Ja ću te pare sutra i onako da uplatim u dobrotvorne svrhe, za neku bolesnu decu, naći ću već kome treba… Tu količinu adrenalina i unutrašnje energije nisam osetila još od one neuspele pljačke 2009. Toliko sam bila isceđena kad sam se, te večeri, vratila u starački dom, da sam pojela sve one bljutave punjene tikvice koje su me čekale na nahtkasni još od ručka. Posle sam gledala na Netflix-u dve epizode divne serije o engleskoj kraljici, mislim da se zove „Kraun”… Otkako je moj muž umro, bog da mu dušu prosti, ja sam rešila da u život unesem malo dinamike i više se ne osećam onako jadno i beskorisno, kao ono pre desetak godina. Mislim da to i moja deca, a i drugi oko mene u domu osećaju, „Beko, divno izgledaš za svoje godine”, kažu mi često. Život mi je nekako, hvala bogu, postao podnošljiv poslednjih godina.
NIKAD NISI PREVIŠE STAR DA BI POSTAVIO NOVI CILJ, ILI SANJAO NOVI SAN
Lesli Kelvin Braun
2023
Osoblje je u 02:35 15/3/23 pozvalo policajce u starački dom zbog, kako su rekli, žene naoružane nožem. Devedesetogodišnja starica Beka Gvozdenović je već nekoliko godina živela povučeno u domu, nije pokazivala nikakve znake agresivnosti i bila, kako navode staratelji u domu, uvek pozitivna i dobro raspoložena. Po dolasku patrole, policija je pozvala gospođu da baci, ili bar spusti nazubljeni nož za šnicle, pre nego što je krenula ka njima sporim tempom u svojoj hodalici. Dežurna sestra je dotrčala odnekud i viknula:
„Jela je jabuke u svojoj sobi i pošla da vrati nož u kuhinju!“ Kada je mlađi, dežurni policajac primetio da mu se, oslanjajući se tromo na svoju hodalicu starica i dalje približava, ponovio joj je energično da odbaci nož. Sestra je viknula: „Dementna baka je gluva, ne čuje Vas!“, ali je njeno objašnjenje stiglo kasno. Pošto ga starica nije poslušala, policajac je, sa udaljenosti od 4 metra, ispalio svoj tejzer na nju.
Incident je, nakon što je pala i udarila glavom o stepenik, prouzrokovao da jadna 90-godišnja gospođa zadobije kritičnu povredu glave. Beka Gvozdenović je mirno preminula nekoliko sati kasnije, u bolnici, okružena porodicom i najmilijima, saopštila je policija u sredu, dodajući da je imala osmoro unučadi i 15 praunučadi.
Policiji je dozvoljeno da koristi pištolje za omamljivanje, kada su životi u opasnosti, ali je nasilje nad starijom i onesposobljenom ženom izazvalo nacionalnu debatu o policijskoj upotrebi oružja u takvim okolnostima, kao i diskusiju o kompetenciji osoblja za staranje u staračkim domovima. Mladi dežurni policajac je osuđen na tri meseca zatvora, uslovno.
Dedina čuda
Mnogo sam voleo da me mama i tata, dok sam bio sasvim mali, ostave na čuvanje kod nane i dede. Nana je odlično kuvala i znala je tačno šta ja volim. Bila je blaga, uvek nasmešena i nikad se nije ljutila na mene. Čak me je i branila kad me mama ili tata nešto grde. Deda je umeo sa mnom da se igra. On je već bio strašno mator i prema odraslima obično prilično hladan i odsutan. Sedeo bi u velikoj, udobnoj fotelji, posle ručka na kojem smo svi kod nane i njega bili povodom nekog porodičnog ili državnog praznika i dremao, dok nana spremi kafu. Desetak-petnaest minuta, ne više. Kad stigne kafa i on bi se polako i otmeno pridružio stolu i pijuckao polako sa nama tursku bez šećera i bez mnogo reči. Ponekad, retko, tokom ručka, ili uz tu kafu, ispričao bi poneku anegdotu iz svoje riznice životnih događaja, često uz nanino naglašeno uzdisanje i prevrtanje očima: „Pričao si nam to već sto puta!” Meni su te njegove priče, koliko god puta da ih čujem, uvek bile interesantne i drage, valjda i zato što je on, u tim pričama, uvek bio heroj i pobednik.
Kad bi me moji ostavili kod nane i dede, na veče, na dan ili nedelju, zbog kakvog izlaska ili putovanja na koje nisu mogli mene da povedu, moj boravak je uvek imao sličnu strukturu: nana kuva, služi obroke i posprema, opominje me da sedim uspravno i ne stavljam laktove na sto, a posle mi namešta krevet i, na kraju, pita da li sam oprao zube i ušuška me u ćebiće. Ostalo vreme ispunjavalo je igranje i pričanje sa dedom. Igre su bile razne: šah, Ne ljuti se, čoveče! tablići… Priče su bile šaljive, ali poučne, o važnim životnim, moralnim temama, kao što su poštovanje, hrabrost, ljubaznost, samostalnost, ljubav prema učenju, empatija, tolerantnost, rodoljublje, porodične tradicije… Ja sam, naravno, poruke iz tih priča primao olako i detinje naivno, a shvatio i prihvatio ih tek nekoliko decenija kasnije.
Mama i tata su u mom vaspitavanju imali slične uloge: mama me je učila ljubavi, lepom ponašanju, kulturi i manirima, a tata poštenju i praktičnim aspektima uspešnog i udobnog života. Ali niko osim dede nije mi pričao ovakve priče; da se smrzneš, da razrogačiš oči, da se smeješ i da neveruješ. A onda, ipak, pomisliš: pa možda je to stvarno moglo tako da bude…
MEDA BRUNDA
Znaš, kad sam ja bio mladić, nešto malo stariji nego ti sada, živeo sam u Knjaževcu i često išao u lov sa mojim ocem, u šume Stare planine. Nije bio lov puškama, već, zajedno sa knjaževačkim veterinarom, kada smo strelicama za uspavljivanje gađali krupnu divljač, radi čipovanja, ili lečenja. Ponekad, baš retko, možda dva ili tri puta ukupno, ulovili bi nekog zeca kojeg bi moja majka pretvorila u dinstanu zečetinu, da poližeš prste. Vukova i medveda je bilo malo, za svo moje detinjstvo video sam ih samo nekoliko, skoro sve u zoološkom vrtu…
Ipak, jedan susret je bio veoma interesantan. Bio je na Staroj planini jedan nepopravljivo nespretni medved koga su zvali Brunda. Sreli smo ga na proplanku i gledali iz daljine. Veterinar doktor Zdravko, nam je šapatom otkrio da je Brundu pre nekoliko godina upoznao i čipovao, tako da zna da medved danas slavi okrugli, dvadeseti rođendan. Iza žbuna smo ga posmatrali. Brunda je odlučio da organizuje veliki piknik za sve šumske prijatelje. Imao je mnogo drugara u šumi. Njegov tata ga je zabrinuto pitao:
„Brundo, sinko, vidim hoćeš da pozoveš sve svoje prijatelje na rođendansko slavlje, ali, da li si razmišljao kako će i gde tvoji gosti da sede? Ko će gde i s kim?” Brunda je odmahnuo rukom, kao da mu do toga nije stalo. „Neka sedne ko gde hoće”, odlučio je.
„Je l’ ti treba pomoć, Brundice?”, mama mu je ponudila. „Da ti, mama, nešto nešto spremi za te silne goste!” Ali ne! Spremao je Brunda sâm posluženje već tri dana. Bilo je tu i meda i kolača, sutlijaša i pasulja, bilo je raznih salata i slanih štapića, slatkog voća i kiselih krastavaca…
Dok mi gvirimo iza velikog žbuna na ivici proplanka, gosti dolaze. Doktor Zdravko ih skoro sve zna po imenu: „Eno je sova Ljulja, a tu je i lija Cveta sa celom familijom,“, šapuće nam. „Aha, evo sad dolaze i zečevi Skokići: ona trojica su Skok, Skek i Skik…”. Kako su gosti navirali, tako se doktor Zdravko smeškao i pokazivao nam levo i desno. „Ona srna se zove Vitka… Au-uu, vidi, sad ima lane… E, to treba da overimo… Stigli su si fazani i fazanke – njima još ne znam imena… A-ha, eno ga i stari vuk Vujo – au-uu, sad može da bude nezgodno: Vujo ne voli familiju Skokić…”.
I stvarno, ispostavilo se da je Brundin tata tačno pretpostavio da je trebalo paziti ko će gde da sedne, jer se vuk namerio pravo na zekane. Oni su se raspršili na sve strane i vratili se na slavlje tek pošto je Vujo otišao u brlog. Sve bi drugo bilo dobro, Brundina mama nije morala da brine. Bilo je dovoljno finog posluženja za sve, da nije… Eh, da nije Brunda toliko nespretan! Sve je lepo skuvao, pripremio, dekorisao i servirao i bilo je za svakog po nešto, ali – Brunda je bio nespretan. (je l’ sam to već rekao?)
Dakle, Brundo se obukao svečano jer, kao što znamo, treba biti obučen na odgovarajući način za svaku priliku. Nosio je veliku šarenu maramu preko ruke, kao pravi kelner, oko vrata su mu stavili venčić od cveća koji mu je isplela i poklonila sova Ljulja, a na glavi mu se lepršao ogromni, svečani, slamnati šešir koji je ko-zna-gde u šumi neki šetač izgubio… Eh, taj šešir… Taj šešir je odigrao neslavnu ulogu! Dok je Brunda nosio jedan od poslužavnika sa hranom, sve onako fino poređano jedno do drugog i jedno preko drugog, prhnuo je vetrić, podigao šeširič i meda se o šešir spotakao i odigrao komičnu piourette .
Znamo kako je bio nespretan. Okrenuo je još i cabrole oko svoje ose, pa onda otklimao rikverc fouette -om, sve jedva pridržavajući pladanj sa posluženjem. Gosti su svi zadržali dah i posmatrali Brundinu nenamernu baletsku tačku, sa smeškom i blagom zabrinutošću. „Ju, pobogu, onoliki medved, da ne padne, da se ne povredi”, šaputali su neki.
Poslednji tour en l’air vratio ga je u ravnotežu, ali je na poslužavniku sada stajala kontra piramida od voća i kolača. Sve je bilo naopako, slano je curilo preko slatkog, crveno preko zelenog, belo više nije bilo belo… Ipak, umesto da se rasplače od sramote i tuge što je pokvario sopstvenu proslavu, Brundo se ozareno smejao. Svi gosti su ga pozdravili alplauzom i pohvalama za odlično izvedenu baletsku tačku. A bili su i gladni već, pa im nije mnogo smetalo što su pojedine đakonije bile malko ispreturane…
Nespretni Brunda je shvatio da je važno misliti na sve dok planiraš neki događaj i biti pažljiv, kad hodaš i uvek gledaš gde gaziš. Planiranje je ključ za smanjenje stresa, a pažljivost je majka sigurnosti. Sada, pre nego što organizuje piknik, prvo proveri da mu šešir čvrsto stoji na glavi! Ali taj piknik je ostao zapamćen i kao najveseliji i najsmešniji u šumi, zahvaljujući njegovoj baletskoj vratolomiji.
NAOČARE ZA KOKIJA
Znaš, kad sam ja bio mladić, nešto malo stariji nego ti sada, živeo sam u Knjaževcu a prve komšije su imali kera. Zvali smo ga Koki i po ceo dan se igrali sa njim. Dok, jednog leta, nismo primetili da se sa Kokijem nešto čudno događa. Pojurio bi, u igri sa nama, za loptom i udario u stub na ulici. Ili, pružio bih mu zalogaj bureka, a on bi škljocnuo zubima u stranu, pored moje ruke. „Koki ne vidi dobro!”, objasnio je nam čika Sveta, Kokijem vlasnik. „Moramo da ga vodimo kod očnog lekara”, zaključili smo. Znali smo mi šta je to. Svi smo mi, drugari iz sokaka, išli u školi na sistematske preglede. Doktor Boca nas je sve vakcinisao, slušao onim ‘ladnim slušalicama po golim leđima i gledao nam u grlo i u uvo. Jednom godišnje nam je gurao blješteću lampicu u oko i tražio da čitamo ona, sve sitnija i sitnija, slova na zidu preko puta ordinacije… Sećam se, jedne godine sam pogrešno čitao sitna slova u poslednjem redu pa mi je dr Boca rekao da ću, verovatno, od iduće godine morati da nosim naočare. Posle sam završio školu, otišao iz Knjaževca i, nešto kasnije u životu, stvarno počeo da nosim naočare…
Ali šta ako pas ne vidi dobro? Onda mora da uradi očni test. Ali kako njega da pitaš da ti pročita neka slova na zidu? Čika Steva se i to dogovorio sa našim doktor Bocom i poveo nas sve, celu komšijsku dečiju bulumentu, na Kokijev očni pregled u školsku ambulantu. Shvataš da je doktor Boca bio lekar za sve – i za nas decu, i za kučiće…
U jednu nedelju pre podne, kad škola ne radi, a dok mame i bake spremaju ručak, doktor Boca je došao u školsku ambulantu, a nas nekoliko, s čika Svetom na čelu, doveli smo Kokija na pregled. On je, onako blesav, trčakaro unaokolo i blesavio se sa svima nama. Očigledno je uživao u društvu i pažnji koju mu svi mi posvećujemo. A za nas, klince iz komšiluka, bila je ovo super avantura za nedelju pre ručka…
Kad smo konačno svi ušli u ambulantu, čika Sveta je seo na jednu stolicu, a Kokija smo posadili na drugu, pored. Onda je doktor Boca počeo pregled, gurao je psu one lampice u gušu i u uši, a ovaj je sve to herojski trpeo. Onda mu je doktor stavio povez na jedno oko i, na zidu preko puta, otkrio jednu tablu sa nacrtanih pet sličica kostiju, onakvih kakve Koki najviše voli da glođe, jedna do druge i uzviknuo: „Koki!” Ovaj se osvrtao levo-desno, gledao nas i u svog gazdu, mrtav hladan. Zatim je doktor boca otkrio drugi deo iste table sa četiri malo veća crteža istih onih kostiju, ali je Koki i dalje bio nezainteresovan. Doktor Boca je nešto važno beležio u svoj tefter i, sledeće, otkrio tablu sa tri a posle i sa dve poveće koske. Kad je Koki to spazio, zalajao je i zavrteo repom. „Znači, sad vidi!”, uzviknuo je doktor. Onda je premestio kuci povez na drugo oko i opet počeo celu priču iz početka, sa pet malih koskica. Kad je stigao do slike sa samo dve kosti, mi smo svi mislili da će Koki da reaguje ali, avaj, tek je zalajao kad je doktor Boca otkrio sliku sa jednom, najvećom koskom.
„Znači, na desno vidi slabo, a na levo još slabije!”, zaključio je doktor. Mi smo svi bili tužni što Koki loše vidi, ali i iznenađeni kako je doktor to lako utvrdio. Čika Steva je upitao: „Pa šta ćemo da radimo, doktore?”, na šta je dobio stručan odgovor: „Sad ćemo i to da sredimo!”
Okrenuo se prema ormanu, a nas nekolicina smo se malo razmakli da doktor može da ga otvori i, dok smo ga Koki i svi mi pažljivo posmatrali, doktor je malo prebirao po nekim kutijama i fiokama i, na kraju, izvadio dva okrugla staklića, malo veća od petodinaraca (što je, u to vreme, bio najveći novčić kod nas). Iz druge fioke je izvadio mali, smešan ram za naočare, drugačiji nego što smo navikli da vidimo, kad ga neki od nas klinaca ili odrasli nose. Ovaj ram je imao dva okrugla otvora gde se stave oni staklići, dve dugačke drške sve do ušiju i pantljiku za vezivanje, iza glave.
Koki je i dalje mirno sedeo, kao da zna šta se dešava i kao da shvata da je to za njegovo dobro, čika Sveta ga je pridržavao za jednu šapu, onako za podršku i ohrabrenje, a doktor Boca je uglavio ona dva staklića u naočare i okačio ih Kokiju na glavu. Pantljiku je blago zategao pozadi, iza velikih, klempavih ušesa. Koki je dobio naočare sa korigovanim sočivima. Da li su bile odgovarajuće, pitaš se? Doktor Boca je opet otkrio onu prvu sliku na zidu, sa pet malih, sočnih koskica i Koki je odmah veselo zalajao, ustao na sve četiri i počeo da maše repom. I još, uopšte nije mlatio glavom da zbaci svoje nove naočare, što bi čovek inače očekivao.
Vidiš, sinko, ne smeš – u životu nikad da odustaješ, ako ti se pojavi neki problem. Nema predaje dokle god nisi probao sva moguća rešenja, dok nisi ispitao sve mogućnosti i – ako ti nisi dovoljno stručan – dok se nisi raspitao kod onih koji znaju više od tebe. Kvalitetne informacije dolaze od kvalitetnih izvora.
KURS ‘TALIJANSKIH GESTOVA
Znaš, kad sam ja bio mladić, nešto stariji nego ti sada, živeo sam u Knjaževcu. Tada nije bilo svega i svačega da se kupi u radnjama kod nas pa smo, ponekad, organizovali putovanje u Trst, zbog kupovine. To ti je kad se društvo skupi – nas 5-6 najmanje – pa sednemo u voz i klackamo se celu noć do Trsta. U vozu se jede pileće pečenje, što nam je mama spremila za put i paradajz iz bašte, igraju se karte – tablići ili, ko zna, preferans – i, ko može uspe po malo i da spava. Onako, naslonjeni jedni na druge, u kupeu, klima ti glava levo-desno, svi skinuli cipele, pa smrdi kao kad neko pretače kiseli kupus, prozor zamagljen, neko hrče, a neko čita u polumraku… I onda, ceo dan jurnjava po robnim kućama ,UPIM, COIN pijaca Ponterosso… Predveče, sve pare si potrošio, ostalo ti samo za pola pice u ulici Via Kardući i onda, natrag na voz. Ništa naročito nisi kupio, ali si se osećao kao gospodin, kao da možeš da kupiš sve na svetu!
E sad, dok kupuješ, pogotovo ako si tamo prvi put, pojma nemaš šta se kako kaže, kako cene da preračunaš u naše pare, a nisi siguran ni šta govore prodavci, šta se međusobno domunđavaju, da li hoće nešto da te preveslaju žednog preko vode… Jedan nešto maše rukom, drugi se beči, treći samo diže ruke i viče: Mamma mia! Zato smo mi, posle, kad smo već bili malo stariji i kad smo već bili po nekoliko puta, organizovali kurs za buduće putnike za Trst. Evo kako je to izgledalo.
Napravili smo reklamu koju smo kačili na oglasne table i na drveće na štrafti – to ti je bio korzo ili šetalište u glavnoj ulici, kuda se petkom i subotom veče svi šetaju da se gledaju, da se upoznaju, da pokažu šta su prošle nedelje kupili u Trstu…
Kurs ‘talijanskih gestova! Planirate kupovinu u Trstu, a ne znate italijanski i niste nikad bili? Ovo je Kurs za vas! Da biste znali što mašu rukama i prave grimase – dođite u nedelju u 17č u kafanu Kod Đaleta
Deda okreće kažiprst ispred slepoočnice, kao da hoće da probuši sebi glavu i pita me – Šta misliš, šta ‘Talijan hoće da ti kaže, ako ti ovo pokazuje? Naravno nemaš pojma. Taj bezobraznik ti govori: Vi ste ludi! A ako stavi prst ispod oka i lagano ga povuče preko obraza na dole ovako, on hoće da kaže: Pažljivo me slušaj.
Podizanje vrhova prstiju dok šaka lagano ide gore-dole, znači MA CHE VUOI – Šta kažeš, ili šta hoćeš? izražava zbunjenost, ili nevericu. Sad ti, ‘ajd da vidim… Tako!
Zatvorena pesnica, a palac između kažiprsta i srednjeg prsta – IN BOCCA AL LUPO – Želim ti sreću! Kod nas je to nekulturno i zove se šipak. Kod njih, pak, ovaj gest govori da ti sagovornik želi uspeh. Ironično i kontradiktorno, ‘talijanski naziv može da se prevede kao u vučjim čeljustima. Englezi imaju nešto slično kad glumcu recimo, pred nastup na bini, kažu break a leg iliti slomi nogu. Naravno, žele ti sasvim suprotno, kao i ‘Talijani, koji ti sigurno ne prizivaju vuka.
Prelaženje šakom ispod brade, kao da proveravaš da li si se dobro obrijao, praćeno ozbiljnim izrazom lica, STAI ATTENTO! Nezadovoljstvo ili briga – način da se nekome kaže da bude oprezan, ili da pazi. Da vidim tebe! Aha!
Obe ruke se šire prema gore, a ramena blago uzdižu: NON ME NE FREGA NIENTE Više nema šanse – izražava ravnodušnost. ‘Ajde ti. Ne tako, vidi… E, sad je dobro…
Postavljanje šake ispod brade s dlanom na gore može ukazivati na skromnost ili nežnost, MANO SOTTO IL MENTO, znači Skromnost. ‘Ajd da vidim? Da-aa.
Eto, sad znaš kako da tumačiš ‘talijanske gestove. Ali, mnogo je još važnije da naučiš da treba uvek da se trudiš da razumeš druge kulture, ljude koji imaju drugačije navike, običaje, interesovanja. Nikad ne smeš da im se podsmevaš, ali nikad ni da podrazumevaš da si nešto shvatio, ako ti nije bilo baš sasvim očigledno. Vredi se potruditi, uvek se isplati naučiti kako drugi žive i šta je za njih važno, šta je dobro, a šta loše. Jedinstvo u različitosti. Sa tim saznanjima o drugima ćeš samo biti bogatiji i plemenitiji, a i bolje ćeš upoznati sebe.
GUSENICA KARLA
Znaš, kad sam ja bio dečko, nešto kao ti sada, živeo sam u Knjaževcu a još jedna šeprtlja je bila nesretnica gusenica po imenu Karla. Živela je u šumarku iza naše kuće u Knjaževcu. Ja sam je prvi put ugledao kad sam jednom izašao da se prošetam po hladovini velikih hrastova, pošto sam završio sve domaće. Bila je veoma mala, valjda i vrlo mlada i primetio sam da se nekako čudno kreće. Neprestano se spoplitala o svoje mnogobrojne noge. Padala je i prevrtala se, po nekad bi se i povredila pa bi ćopala nespretno. Mama joj je stalno govorila: „Jednu po jednu… Redom… Pazi… / Polako, gledaj i pažljivo gazi…”.
Najgore je bilo kad je ozbiljno uganula gležanj broj 67 pa joj je mama stavila gips od ljuske žira na dve nedelje. Jednog dana, kad je malo odrasla, Karla je shvatila da je imati tolike noge mnogo komplikovano, da veliki broj nogu nosi veliku odgovornost, ali i da tu odgovornost mora da preuzme na sebe. Zato je rešila da vežba marljivo da hoda pažljivo. Možeš da zamisliš: nekima je problem da se snađu i sa dve, a kamo li da ih imaš k’o stonoga. Prva levo, prva desno, druga levo, druga desno, treća… Uh-hh! Vežbala je Karla i vežbala i vežbala. Sve se manje spoplitala i sve brže hodala. Kad je bila zadovoljna sa tim šta je naučila, rešila je da krene i na ples i osnovala PAG – Plesnu Akademiju za Gusenice, učeći druge kako da elegantno prolaze kroz život s toliko mnogo nogu. Kada su šumski insekti čuli za Karlinu školu igranja PAG, priključivali su se, vežbali i uživali. Sada sve šumske bube plešu elegantno i sa preciznošću, sve zuji od igre i veselja – zahvaljujući Karlinim nespretnim počecima!
Ne smeš, sinko, da budeš trapav, neoprezan u životu. Ako i nisi bog-zna-kako spretan, a ti onda polako… Pažljivo. Vrlo je glupo da se spopleteš na pertlu, da oboriš čašu za stolom, da pojuriš pa padneš… Uopšte, oprez je majka mudrosti i čuvar zdravlja
MAŠINA ZA UČENJE PLIVANJA
Znaš, kad sam ja bio dečko kao ti sada, živeo sam u Knjaževcu i mi nismo išli svake godine na more. U stvari, nismo išli nikad na more. U Knjaževcu ima jedno jezero, Bovan i nekoliko reka – najveća je Timok – ali tamo nigde ne sme da se kupa. Jezero je prljavo i zagađeno, a reka prebrza pa nam roditelji nisu dali ni da uđemo u vodu. Tako sam ja doterao do ozbiljnih godina, a da nisam naučio da plivam. Kad smo se mnogo godina kasnije, tvoja nana i ja venčali, roditelji, komšije i prijatelji su nam darovali za svadbu toliko para, da smo rešili da, prvi put u životu, odemo na more i tamo provedemo desetak dana, takozvani medeni mesec. Ne pitaj me zašto se put od samo desetak dana zove mesec i zašto je meden – kad se ti budeš ženio, pronaći ćeš odgovore na ta pitanja.
Kad smo stigli u predivni hotel „Boka” u Herceg Novom, odmah je postalo jasno da su tamo – osim jela i pića – glavna zabava kupanje i plivanje. Nana je prvo govorila kako joj smeta ukus slane vode, kako je opasno da pod stare dane plivamo, da ne voli da joj voda uđe u uši, da čovek nije stvoren da boravi u moru nego na suvom i tako dalje. Meni je bilo jasno da se ona, jednostavno, plaši vode. I ja sam se, pomalo bojao, moram da priznam. Nekako mi to nije bilo baš jasno kako se svi ti kupači tako lako kreću kroz vodu, a da se ne podave. Ipak, rešili smo da probamo, da nađemo gde možemo, na brzinu, da naučimo da plivamo pa da se, zajedno sa ostalim interesantnim gostima hotela, zabavljamo na plaži. Preporučen nam je gospodin Željko Žežo i njegova specijalna MEHANIČKA MAŠINA ZA UČENJE PLIVANJA. Čim smo stigli kod njega, počeo je da nas podučava.
„Ako se uvežete u ovu specijalnu mašinu, bićete automatski vođeni u pokret. Na ovaj način možete naučiti plivanje na kopnu, pre nego što se upustite u duboke vode”, govorio je Žežo, a mi smo se osvrtali, u našim smešnim kupaćim kostimima i brinuli da li će neko, od negde, da nas gleda i da nam se smeje. „Moja mašina za učenje plivanja na suvom ima nekoliko ključnih elemenata. Pogledajte”, pokazivao nam je, „“ovo su noseće trake. Tu učenik leži i traka simulira lebdenje u vodi. Pokreće se pomoću mehaničkog sistema, slično kao lastiš. Ovde vam je sidro za telo. Korisnik je pričvršćen za trake, a sidro ga podržava i definiše njegov položaj tokom plivanja. Postoje i posebni pojasevi, poluge i držači koji pomažu održavanje položaja tela tokom vežbanja, kako bi učenik naučio da se ispravno drži u vodi”.
Tvoja nana i ja smo se odmah dali na vežbanje na Žežovoj mašini. Na raspolaganju su bili raznovrsni režimi rada ove nesvakidašnje mašine koja dozvoljava prilagođavanje brzine kretanja trake i nagiba, kako bi odgovarala različitim nivoima veštine plivača i ciljevima vežbanja. Gospodin Žežo je sve vreme bio sa nama i pratio naš napredak uz merenje i štopericu. . Tako je mogao da kontroliše brzinu, nagib, težinu i vreme vežbanja kao i da dokumentuje i verifikuje napredak svakog pojedinačnog učenika.
Pošto smo proveli ceo dan sa učiteljem, pridružili smo se ostalim kupačima na plaži i odvažili se da krenemo u vodu, prvo u plićak, a posle i dalje od obale… Zaključili smo da ništa ne može potpuno zameniti stvarno iskustvo plivanja. Već sledećeg dana osećali smo se kao riba u vodi, ali i bili zauvek zahvalni gospodinu Žežu.
Šta nam sve ova priča govori? Da bez alata nema zanata; da treba biti hrabar i ne ustručavati se od izazova jer ćeš se, kasnije, više kajati ako nešto nisi probao, nego ako si probao, pa nisi uspeo. I još, da treba učiti plivanje dok si mlad, ali ne samo plivanje: treba učiti sve i što više, dok je mozak svež. Ko rano rani, dve sreće grabi! Moram ti priznati da ovakvu mašinu posle, u životu, nigde više nisam video. Mada sam, dok mi je pomogla da naučim plivanje, mislio kako je to genijalan izum, posle se ispostavilo da možda baš i nije praktična te da je, moguće je, više bila plod nečije bujne mašte.
RAMPA ZA GUSKE
Znaš, kad sam ja bio dečko, kao ti sada, živeo sam u Knjaževcu, a moji baba i deda su živeli u selu Temska, na putu za Staru planinu. Imali su idilično imanje na reci gde su gajili razne životinje. Voleo sam me odvedu kod njih vikendom, kad nema škole, da se igram sa psima, telićima, guskama, mačkama i drugim domaćim životinjama. Gusaka je, u stvari, bilo najviše – možda pedesetak, kako koja poseta. Ponekad mi se učini da je gusaka manje nego prošli put, a drugi put vidim mnogo više pilića… Objasnili su mi da nekad te guske daju u druga mesta, da se druga deca malo poigraju. Kad sam porastao, shvatio sam šta se stvarno dešavalo sa tim guskama, ali to sad nije bitno. Ono što hoću da ti ispričam je kako sam ja, sa još nekoliko dečaka iz Temske, napravio dobro delo za selo i za guske.
Stara planina je vrlo lepa i mnogo ljudi odlazi tamo u kraće ili duže posete. Ceo taj kraj privlači sve više posetilaca, jer je tu napravljen rezervat, a priroda ga velikodušno obdarila lepotama flore i faune koje tursti rado gledaju i u njima uživaju. Ali, ponekad, umeju i da smetaju, mogu čak da budu opasni.
Dedine guske svakog dana izlaze na livadu, tamo borave preko celog dana, a predveče se sve zajedno, u redu kao školska deca, vraćaju u svoju štalu na spavanje. E, sad, tu vreba opasnost: da bi sa livade došle do štalu, guske moraju da pređu preko puta kojim jure automobili, a one, glupe k’o guske, sve se zalete jedna za drugom preko i ne vode računa o saobraćaju…
Ja sam se celo leto igrao po tim poljanama, kupali smo se na Krivom viru, jurcali i smejali se sa jatom dedinih gusaka… A onda su jednog dana predveče guske pojurile kući i nekoliko ih je završilo pod automobilima… Auto-put je stao, turisti si jurcalu unaokolo, mi smo plakali, seljani iz Temske su dotrčali – napravila se velika ujdurma. Kad je moj deda čuo šta se sa njegovim guskama dogodilo, strašno se rastužio. Dva dana nije izlazio iz svoje sobe, pa smo baba i ja morali sve sami da radimo. Guske nismo puštali na pašu. Kada sam se sledećeg dana našao sa drugarima, nije nam bilo do igranja i jurcanja. Sedeli smo ispod velikog hrasta i uglavnom ćutali. Onda mi je pala na pamet ideja, pa sam viknuo:
„Moramo da napravimo rampu, preko puta, za guske!”
„A ko će tu rampu da diže i spušta?”, pitao je odmah Jovica, pametnjaković iz ulice.
„Rampa mora da bude automatska!”, uključila se i mala Zinka, iz kuće na ćošku.
„Pa da, mora da se spusti kad naiđu guske i, pošto one uvek idu u grupi, da se podigne kad prođe posldnja”, rekao sam, kao da znam kako to da se uradi… Otrčao sam kući i naterao dedu da izađe iz sobe. Kada sam mu rekao šta treba da se napravi, nekako je procvetao, probudio se. Zajedno smo odjurili u sresku upravu, pravo kod načelnika. Deda je znao kako tamo treba da se razgovara, pa je priču nakitio, tako da nije bila više reč samo o guskama, nego je uključio i bezbednost dece…
Sledećeg dana, načelnik je agažovo Dobricu, sina komšinice Milke, koji je studirao na Mašinskom fakultetu, da smisli kako da se napravi rampa. Rekli smo mu našu ideju za automatiku i on je sve rešio. Zna se dobro da guske uvek idu istim putem, tako da nije bio problem gde će da se postavi rampa. Zna se i kojom brzinom se guske gegaju pa smo, na licu mesta, pomogli Dobrici da izračuna gde da se postavi malo tepihče preko koga će guske da prođu na prilazu ulici.
„U tepihu će da bude senzor koji daje signal da se rampa spusti”, objasnio je mašinac. „Taman dok guske stignu do ulice, saobraćaj če biti zaustavljen. Minut pošto poslednja guska pređe preko tepihčeta, rampa će da se diže. Jednostavno, zar ne?”
Deda je dao para koliko je imao, srez je dao nešto, a prijatelji dodali koliko treba još, za materijal. Komšija bravar Milojko je ponudio da napravi celu skalameriju, za siću… Kad je sve bilo isečeno, zavareno, zašrafljeno, zakucano, obojeno i montirano, Dobrica, Milojko i deda su nas decu pozvali da isprobamo rampu. Postavili su sve na nekoj livadi, daleko od saobraćaja i rekli nam da idemo, jedan za drugim, onako kako to obično rade guske. Ja sam išao napred, iza mene Zinka, Jovica i ostali klinci. Gegali smo se i kikotali, imitirajući guske. Kad sam nagazio na tepihče na travnjaku, nešto je počelo da zuji tamo gde se ispred nas nalazila rampa. Video sam je kako se spušta i, taman dok sam ja stigao, rampa je bila horizontalna. Onda smo cupkali dalje i osvrtali se da bismo videli, kad je poslednji, Miško, pregazio tepihče i prošao celu dužinu, rampa počela da se podiže. Terali su nas još nekoliko puta da ponovimo ceo eksperiment, a Dobrica je nešto šrafio i beležio, stalno zamišljeno gunđajući… Već sledeće nedelje rampa je bila postavljena preko puta i guske su, od onda, bezbedne. Ja sam mogao mirno da se vratim u Knjaževac, u školu.
Šta nam sve ova priča govori? Prvo: da treba biti obazriv prema svim božijim bićima na zemlji. Drugo: da mora čovek – mlad ili star – kad vidi da drugi ne preduzimaju ništa, sâm da preuzme inicijativu. Ne čekaj na lidera; budi lider, budi promena koju želiš da vidiš u svetu. Treće, da kad se ljudi dobre volje udruže, mogu da prevaziđu sve prepreke: Jedan za sve – svi za jednog! Na kraju, da ne treba da se krećemo kao guske u magli, nego da pazimo na saobraćaj.
MOLERI NA ŠTULAMA
Znaš, kad sam ja bio mladić, nešto malo stariji nego ti sada, živeo sam u Knjaževcu Majstor Fridrih Hofštajner iz Sent Morica u Švajcarskoj, došao je kod nas na par meseci, da pomogne da se montiraju i puste u rad mašine koje je naš industrijalac Jovan Pantelić kupio od nemačkog Thyssen-a za svoju fabriku. Trebalo je da ostane par meseci, i pomogne oko uhodavanja mašina i obuke radnika, ali je upoznao Anku, Pantelićevu ćerku. Zaljubila se ona u njega, zaljubio se on u nju i u našu Timočku Krajinu i rešio da ostane. Jovan mu je našao posao u fabrici, Fridrih je naučio srpski, izrodili su decu, uklopili se u sredinu… Posle prvih nekoliko srećnih godina su Bugari uništili Pantelićevu fabrika, a njega, starca, ubili, pa su Anka i Fridrih spali skoro na prosjački štap. Nije mu se vraćalo u njegovu Nemačku, jer je tamo bilo još gore nego u Srbiji tokom i posle Velikog rata. Ovde je bar bio na strani pobednika.
Da bi se prehranili, krene Fric, kako su ga komšije prozvale, da radi kao moler. On je bio mlad, spretan i preduzimljiv, a posla je posle ratnih razaranja bilo na pretek. Anka je gajila dvoje, troje, pa četvoro dece i imala oko toga pune ruke posla, a Fridrih je razvijao biznis i, sa desetak majstora, krečio po celom Knjaževcu i okolini.
Početkom dvadesetih došao je na genijalnu ideju, kako da uveća produktivnost svojih majstora i poveća prihod. Krenuo je da obučava svoje molere i gipsare da rade sa štulama. Pokazalo se da je rad na štulama mnogo efikasniji od rada na merdevinama, na primer kod malterisanja ili farbanja plafona, kao i u drugim situacijama, kada je potrebno dohvatiti visoke i, čoveku nepristupačne visine, nedohvatlje delove građevine. Hofštajner je pretpostavio i, s vremenom dokazao, da jedan majstor na štulama može da uradi 50-60% veće površine, nego, ako se, na potrebne visine, penje i spušta na merdevinama. Merio je pedantni Nemac štopericom učinak svojih molera i, uveče, objašnjavao svoju ideju Anki, pošto su smestili decu u krevet.
„Pet sekunden treba majstor da popne sebe, pažljivo sa kantom boje, još pet sekunden langsam runter , tri da spusti kantu i četku, desetak sekunden da premesti Merdiwan (‘el se tako kaže?) na novo mesto i namesti fest , i još novih pet sekunden da ponovo popne. I mora još doda nekoliki sekunden, ako nešto zaboravio, ako čeka drugi majstor da prođe, ili da se skloni… To je skoro pola minuta do minut izgubljenog vremena, a za to vreme – majstor na štule: pola plafona, jedna ruka, fertig !”
“Razumem, dragi, ali ti moraš sve te štule da kupiš – to je investicija! A treba i ti ljudi da nauče da se kreću tako…”
„Da, naravno! Divno razmišljaš, Schatzi ! Uh-hh… Ich liebe dich… Volim te takvu pametnu i obazrivu! K’o da si Nemica! Naravno da su štule investicija, ali njih ne treba mnogo – samo dva-tri para. Ne radi se baš uvek i samo na visini… A, ako baš za neki veliki posao zatreba, tu je uvek ovaj naš lokalni cirkus, pa ću da pozajmim njihove žonglerske štule na par sati, ako je… wie sagt Mann? … Stani-pani.”
„A šta ćeš, ako neki majstor padne sa štula, ako se povredi?”, glumi Anka je đavoljeg advokata.
„Uh, Schatzi, zašto padne? Pada štule isto kako pada Merdiwan. Aber , neće padne! Ja nauči svaki majstor da hoda na štule a, ako baš mora padne, ja ga nauči kako i gde pada, sebe ne provredi!”
Fridrih je organizovao poludnevni, uvodni kurs u okviru koga novi radnici uče kako da izaberu odgovarajući model štula i podese njihovu veličinu, probaju brzo i lako stavljanje i skidanje štula i vežbaju kretanje sa njima. Posebnu pažnju Hofštajnerovi učenici posvećuju bezbednosti na radu. Kad je došao da kreče kod nas u kuči – tako smo se i upoznali – gledao sam kako radi sa svojim majstorima. Veliki deo uvodnog kursa posvetio je tome da majstori na štulama nauče kako da padaju, a da se ne povrede. „Uvek na ruke!”, ponavlja Hofštajner, a polaznici se uvrću i okreću, kako bi u svakoj nezgodnoj situaciji padali uvek licem prema zemlji, što olakšava kontrolu pada i obezbeđuje spretan doček na tlo. I stvarno, okrečili su nam celu kuću za upola manje vremena nego što smo mi očekivali, a na sreću, niko nije padao, pa nismo imali oko čega da se brinemo.
Smejući se, deda mi je na kraju još rekao: „Eto vidiš: đavo Švaba! Šta sve može čovek, kad razmišlja kako da unapredi svoj život i svoj posao. Spretnost otvara vrata uspeha! Velika je stvar da se čovek ne podsmeva inovacijama i da ne okleva da, ono što se kaže, misli izvan kutije! Svaka izlazna vrata su ulaz u novi svet.
SIBIRSKI SKOK U DALJ
Znaš, kad sam ja bio mladić, nešto malo stariji nego ti sada, živeo sam u Knjaževcu, ja sam učio ruski, a naša gimnazija je imala pobratimsku školu u dalekom Tjumenu. Svake godine, treći razred odavde bi otputovao na nedelju dana tamo, a naredne godine bi njihov treći razred dolazio kod nas. U međuvremenu bismo se dopisivali i na razrednom času čitali najinteresantnija pisma. Ja sam baš bio u trećem razredu kad je bio red na nas. Bilo je to moje prvo turističko putovanje, prvi put sam imao pasoš i putovao bez mame i tate, sa drugarima iz razreda. Možeš da zamisliš veselja.
Po dolasku u Tjumen, posle dva dana klackanja u vozu, bili smo raspoređeni po kućama đaka domaćina. Išli smo sa njima na časove, jeli njihove specijalitete borщ i blinы, uveče jurili na korzo u šetnju, za vikend, u Muzej revolucije. U nedelju pre podne bilo je organizovano međuškolsko sportsko takmičenje u raznim disciplinama. Mi smo pobedili u fudbalu na male goliće, oni u rukometu, naše cure su blistale u odbojci, a njihove bile brže u štafeti. Bacali smo kamena s ramena, preskakali motku, trčali oko stadiona… A onda je došao na red skok u dalj.
Ovo je posebna sportska disciplina u kojoj se ne radi klasični skok u dalj, nije čak ni troskok… U ovoj disciplini, koju oni zovu Sibirskiй prыžok v dlinu, prvo skačeš pet puta na jednoj nozi – sâm biraš na kojoj ćeš – zatim pet puta naizmenično, s noge na nogu i na kraju pet puta sa obe noge zajedno. Mo’š misliti kako blesavo to izgleda. A još je blesavije kad treba ti to lično da uradiš – da tako kažem – odskačeš. A tamo, u Tjumenu, mene i još dvojicu je naš razredni izabrao da skačemo taj Sibirski, protiv domorodaca. Imalo smo pola sata priprema. Ja sam odmah znao da ću onaj prvi deo da skačem na levoj, jer mi je jača. Brinuo sam se za one skokove sa obe noge – nisam znao kako ću to da prođem. Onda sam video da ni mojim drugarima, a bogami ni domaćima, nije lako. Jedan se spopleo, drugi se ‘vatao za leđa posle nekoliko probnih skokova, treći je sav crven u licu hvatao vazduh k’o riba na suvom… Tako sam sa nešto malo više samopouzdanja ušao u takmičenje. Skakali smo naizmenično, jedan naš pa jedan njihov, a preskočeni metri se sabiraju ekipno. Publika – svi đaci iz Tjumena i svi naši navijali su, naravno svako za svoje, i to tako što su vikali, svi u glas: „Hu! Hu! Hu…”, na svaki naš skok.
Šta misliš, ko je pobedio? Naravno, Rusi. Za dva metra su ukupno dalje dosegli nego mi – zajedno njih trojica 40 metara u skoku u dalj – pa to mora da je svetski rekord! Ali sam ja bio najbolji u našoj ekipi sa 14 metara. A šta misliš, da li sam ikad ponovo u životu skakao SIBIRSKI SKOK U DALJ? Naravno da nisam.
I sad, na kraju, šta smo naučili? Da je važno da upoznajemo strane jezike i kulture, da se družimo i takmičimo sa vršnjacima u raznim sportskim i drugim disciplinama: Ne gazi tuđi vrt, uživaj u raznolikosti cveća. Drugo, treba uvek da verujemo u sebe – samopouzdanje je ključ uspeha. Važno je da pokušamo da učestvujemo, a nije neophodno da uvek pobedimo i budemo najbolji u svemu. Ako veruješ u sebe, sve je moguće.
KOFER ZA SPASAVANJE
Znaš, kad sam ja bio mlad čovek, nešto stariji nego ti sada, iz Knjaževca sam prešao u Beograd i osnovao advokatsku kancelariju. Jednom smo dobili da zastupamo nekog Amerikanca i trebalo je da putujem u Njujork, brodom. Vozom sam stigao prvo dao Pariza, pa onda do Le Avra i tu se ukrcao na Kuin Meri. Odmah po ukrcavanju, mornari i oficiri su organizovali obuku putnika za slučaj nesreće. Kako da prepoznamo šta je u pitanju, gde da idemo, šta da radimo, šta da ponesemo, a šta da ostavimo… Onda su nam pokazali čamce za spasavanje i svakom objasnili koji je čiji, da se ne bi u panici pravila gužva i dešavale zabune, jer čamac neće dugo da čeka… Na kraju su nam pokazali gde su i kako se koriste pojasevi za spasavanje, za slučaj da ne stignemo do čamca, nego upadnemo u vodu. Zgrozio sam se na tu pomisao, setio se, naravno, priče o Titaniku i – šta ću drugo? – otišao u jedan od brodskih barova na piće, da smirim živce.
Pored mene je, za šankom, sedeo sredovečni čovek i, kad smo obijica dobili svoj viski, pitao na engleskom da li može da mi se obrati. „Da, naravno”, odgovorio sam. Predstavio se kao Džon Smit i pružio mi vizit-kartu. Ja sam uzvratio istom merom. Tada je on razvezao priču o svom pronalasku, KOFERU ZA SPASAVANJE i rekao da, eto, sad putuje u Ameriku kako bi tamo pokušao da zainteresuje neke investitore za tu ideju. Pošto sam već i onako bio malo uznemiren celom pričom o bezbednosti na brodu, zamolio sam ga da tu temu radije razvijemo sutra, na palubi, posle doručka. Prihvatio je, sa napomenom da svoj spasilački kofer neće da iznosi na palubu, jer želi da kotroliše ko ga je video i ko zna za tu njegovu ideju, od koje se nadao da postane milioner. Brzo smo ispili svoja pića i povukli se u svoje sobe, čim je Kuin isplovila.
Ujutru, za doručkom, pogledao sam Džonovu posetnicu i okrenuo je na poleđinu. Tamo je stajalo: Sve svoje sobom nosite / Revolucionarno! Novi pojas da se spasite / Kad i gde god da na vodi ste! Kada smo se kasnije tog prepodneva našli, Džon me je pozvao u kabinu, da mi pokaže svoj projekt. To je bio jedan specijalni kofer. Na prvi pogled, u brzini, ne bi čovek ni primetio da je specijalan: srednje veličine, pravougaonog oblika, mal-te-ne kao svaki drugi, možda pomalo starinski, žućkasti kožni kofer, sa dve kopče za zaključavanje sa strane. Kad sam, međutim, malo bolje pogledao, primetio sam da kofer, po sredini ima jedan kružni šav. Džon je zatim kofer otvorio i pokazao mi da, sa jedne i druge strane može dosta stvari da stane. On je tu, radi demonstracije, strpao jednu pižamu i cipele, nešto veša, košulju, kapu i džemper. Za dobru meru, stavio je i po jedan sapun, pastu i četkicu za zube. Sve to bilo je naređano u koferu u krug, oko okruglih, odvojenih prostora u sredini jedne i druge strane, koji su ostali prazni. Nešto otprilike ovako:
„Znači”, nastavio je Džon svoju prezentaciju, „ovde, kao što vi-diš, može – dakle – dosta toga da stane. Taman onoliko koliko je svakome dovoljno za preživljavanje, zar ne?” Kada sam potvrdno odgovorio, Džon je nastavio.
„E, vidiš sad… Čovek krene na put, stavi šta mu treba u ovaj kofer i ukrca se na brod. Posle iznesnog vremena, kad i ako brod počne da tone i čovek se – dakle – nađe u situaciji da ne može da stigne do čamca, ili je čamac pretrpan… U svakom slu-čaju, treba da spasava živu glavu. Pre nego što dospe u vodu, čovek pritisne svoj napunjen kofer u sredinu, ovako…”.
Džon pritisnu svoj zatvoren kofer po sred onog kružnog šava i iz njegovog kofera ispade kožni valjak, ostavljajući iza sebe veliku kružnu rupu. Onda Džon reče: „…Gde je ova okrugla rupa, u koju se može spakovati ovalna kutija. U slučaju nužde – dakle – izvadite ovu kutiju sa sredine, vežete je ovim kaišem sa strane za kofer, a vi se provučete kroz ovalnu rupu. Na kraju imate kofer, kao pojas za plivanje oko sebe i u njemu – dakle – sve stvari koje mogu da vam budu od koristi u slučaju nužde”.
Ja nisam mogao da se nagledam kofera, niti načudim čuda, koliko čovek može da bude istovremeno i genijalan i lud. Uzdržavao sam se da ne prasnem u smeh, da ga ne uvredim, ali i razmišljao da li tog čoveka treba prijaviti na neko ozbiljno lečenje. Glupost je jedino neiscrpno dobro, pomislio sam. Neometan, Džon je privodio svoju prezentaciju kraju.
„Dodatno možete”, rekao je, „prema sopstvenom nahođenju – dakle – iskoristiti i ovalnu kutiju koju ste izvadili iz sredine kofera – na primer, tu možete smestiti svoje dragocenosti, kao u neki sef ili taj oval napuniti vodom, ili nečim drugim za piće. Sa druge strane, taj valjak može – ako mu skinete poklopac sa jedne strane – da vam posluži kao šešir za zaštitu od sunca, ili ako vas – dakle – na moru uhvati kiša”.
Smejući se, deda je na kraju još dodao: moraš dobro da paziš, kad u životu upoznaješ nove ljude koji ti možda na prvi pogled deluju kao genijalci, dobro da ih proveriš i oceniš, da te ne bi navukli na tanak led nekom ludačkom idejom. Jer, s glupima nema rasprave. Nema veće gluposti od gluposti koja ne zna da je glupa.
KRAVLJA ŠKOLA SKIJANJA
Znaš, kad sam ja bio mladić, nešto malo mlađi nego ti sada, živeo sam u Knjaževcu, a mama i tata su me jednom poveli na zimovanje u Austriju. Tata je, valjda, zaradio neki bonus ili napravio neki odličan posao, pa je rešio da nas časti skijanjem u inostranstvu. Putovali smo dugo i dosadno, ja sam stalno pitao: „Mama, je l’ smo stigli?” i „Tata, kad ćemo da stignemo?”, a oni su se samo smeškali, jeli sendviče, pijuckali kafu iz žutog termosa i pokazivali mi svakojaka čudesa pored kojih smo se vozili. Prenoćili smo negde u Hrvatskoj i, drugog dana predveče, stigli u Badgegenštajn, u seosko domaćinstvo Peter Oestera koga je tata upoznao par godina ranije na nekom međunarodnom skupu gde su se sprijateljili i koji nas je pozvao da budemo njegovi gosti. Peter je imao ženu Lizelote i dve ćerke, Helene i Marlene, koje su – obe – bile krajnje nesimpatične, najviše zato što nismo mogli nikako da pričamo, jer nismo znali ni jedan drugi jezik osim maternjeg. Nisam siguran da ti pravo kažem kako je mama pričala sa Lizelote, ali je tata znao nemački, pa je sa Peterom brbljao k’o navijen.
Prvog dana, mama je odlučila da ostane u kući sa Lizelote, da zajedno spremaju neke naše i austrijske specijalitete za večeru, a Peter sa svojim ćerkama, moj tata i ja smo izašli na sneg. Devojčice su otišle na skijaške staze i nisu se mnogo obazirale na nas, a tata i ja smo ostali sa domaćinom. Na skijalištu nam je Peter obojici stavio na noge teške gojzerice i uglavio ih u vezove na skijama i počela je obuka. Trapkali smo u mestu, štampali malo uz padinu i klizili polako nizbrdo. I tata i ja smo pali po nekoliko puta na sneg, ali to nije bilo ništa strašno, polako smo išli, a sneg mek. Oko podne smo napravili pauzu u Peterovoj kolibi na livadi iza njegove kuće gde nam je poslužio čaj, meni i kuvano vino, kao tati i njemu. Peter je onda nešto rekao, a meni je tata preveo kao: „Kaže da nam odlično ide učenje skijanja, obojici! Sad će nešto drugo, interesantno da nam pokaže”. Otklizali smo se, polako i oprezno, niz blagu padinu do štale na drugom kraju livade, gde je Peter držao nekoliko krava. Skinuli smo skije i ušetali u šupu. Tamo je bilo smrdljivo i toplo, sa desetak većih i manjih krava i nekoliko teladi. Peter je prišao jednom teletu i poveo nas sve, sa njim, do izlaza iz štale.
„Sad će da nam pokaže kako se njegove krave skijaju!”, objasnio mi je otac. Ja sam bio preneražen, nisam znao kako da prestanem da se smejem. Ali, kad je Peter iz ćoška doneo četiri cipelice i navukao ih onom teletu preko kopita, a onda, uz našu malu pomoć i pridržavanje, popeo telence na dve skije, nije mi više bilo do smeha. Peter je izmislio i napravio posebne skije, prilagođene za krave, sa mekanim kopitama na skijama koje olakšavaju klizanje. Shvatio sam da ovo nije vic, nego zbilja, iako krave nisu baš poznate po svojoj skijaškoj veštini. Mislim, ni ljudima skijanje ne ide lako, a kamo li kravama, koje imaju duplo više nogu. Pridružile su nam se i Peterove ćerke, pa smo zajedno izgurali telence koje nije davalo znake straha, do izlaza iz štale, tamo smo stavili svoje noge u skije i sva trojica, sve sa telencetom na skijama, otklizali niz blagu padinu. Dobro, nije to bilo baš neko pravo skijanje, više je kao sankanje na skijama, ali videlo se da su i tele, a i svi Oesterovi potpuno naviknuti na ovo, da im ništa od svega ovoga nije strano.
Posle ručka tog dana, sutradan i sve do kraja zimovanja, skijali smo se svakog dana. Tata i ja smo bivali sve bolji i savlađivali sve duže, strmije i lepše staze. Ja sam, međutim, svakog dana sa nestrpljenjem čekao kada će Peter da izvede svoje krave i telad, uvek po jedno ili dvoje, ne više – na skijanje. Helene i Marlene su skijale sa nama. Ili su se trkale sa mnom, ili pomagale ocu oko krava-skijaša. Trećeg dana je Peter obukao specijalnu belu ski-odoru sa braon kravljim šarama i, dok smo se mi spuštali i polako penjali sa onim telencetom, kao ski-instruktor, strpljivo pokazivao jednoj od krava iz njegove štale osnove skijanja sa specijalno prilagođenim bakandžama i skijama.
Četvrtog dana je moj tata došao na ideju kako da pomogne Peteru da unapredi svoju ski-školu za krave. Video je da Peter negde u šupi ima motokultivator, pa je predložio da razvuku dugačku, čeličnu sajlu od te mašine, na dnu livade do nekog velikog drveta na njenom gornjem kraju, pa da to bude mali, kravlji, ski-lift, da ne moramo za svako penjanje uz padinu da svima (i telencetu i kravama i nama) skidamo skije. Tom specijalnom dizalicom je bilo omogućeno i ljudima i kravama da se lagano uzdignemo na vrh staze, kako bismo ponovili spust. Tako smo, od tog popodneva, uživali. Kako ko završi silazak niz livadu, uhvatio bi se za sajlu, tata bi uključio motokultivator i sajla bi nas izvukla gore. Onda bi Peter zajašio kravu na skijama, obavio sajlu oko njenih rogova i – motokultivator bi i njih dvoje izvukao gore. Zabavi nikad kraja. Mama i Lizelote su nas gledale iz kuće kroz prozor i, sa rukom na ustima, vrištale od smeha.
Petog dana se nisu samo mama i domaćica smejale i nismo se samo nas trojica, dve krave, dve cure i telence skijali. Pročulo se u selu Badgegenštajnu za ovo kravlje skijalište, pa su komšije počele da dolaze sa svojom stokom. Peteru je odmah palo na pamet da počne da naplaćuje za usluge iznajmljivanja kravlje skijaške opreme, podučavanje krava skijanju i korišćenje lifta na njegovoj padini. Tata i ja smo čak prestali da skijamo, jer je Peteru bila potrebna pomoć oko izdavanja opreme, prilagođavanja i nameštanja skija, prema veličini krave, oko naplate i upravljanja motokultivatorom. Peter je imao pune ruke posla, obučavajući komšijske krave i telad skijaškim veštinama, obučen kao ski-instruktor u onaj smešni kravo-skijaški kombinezon.
Sutradan, za doručkom, Peter i tata su razrađivali planove za dalji razvoj ovog kravljeg ski-biznisa. Izabraćemo različite staze za sve nivoe veština krava, uključujući osnovne, izazovne, staze sa preprekama i skakaonice, kao i staze za štafetne trke. Biće nam potrebno, naravno, novih motokultivator motora ali – šta je to prema mogućnostima koje nam se otvaraju. Ne treba da čekamo na goste i vodimo računa o raspoloživim smeštajnim kapacitetima! Ove krave i telad su svi tu, u Badgenštajnu!” Onda su se setili i da bi mogli da ponude obroke za skijaše: posebne šećerne štapiće za krave i telad koji se prodaju na vrhu staze, jer će krave sigurno voleti da uživaju u nekom ukusnom, malom osveženju u toku skijanja, sa lepim pogledom. Mama je obećala da će da nauči Lizelote da pravi gibanicu za vlasnike krava-skijaša, a Lizelote će mamu da nauči da pravi kuvano vino. Na kraju doručka Peter je dodao: „Kravlji Après Ski! Specijalno dizajnirane prostorije za opuštanje nakon skijanja, sa mekanim ležajevima i posebnim krmivom koje krave vole! Biznis će da cveta!”
Predveče, šestog dana, zabava je, nažalost, naglo prestala. Motor motokultivatora je naglo pregoreo kada je Peterov komšija Johan zatražio da njegovog ogromnog bika izvuče, na skijama, na vrh livade. Motor, koji je već par dana neprekidno brundao i uveseljavao mnoge seoske krave i telad, a Peteru donosi fini mali prihod, odlučio je da je dosta bilo i rešio da neće više da se muči. Da je znao da priča, motor bi sigurno rekao gazda Peteru: „Što je mnogo – mnogo je!”
Sedmog dana smo se oprostili i krenuli natrag za Knjaževac. Ostalo nam je zauvek u divnom sećanju ovo putovanje, divni Peter, Lizelote, Helene i Marlene Oester, Badgegenštajn i sve njihove i komšijske krave i telad. A šta smo iz ove priče naučili? E, pa, sinko, naučio si, valjda, da ne treba da veruješ da je sve što deda priča uvek istina, zar ne?
***
Prošlo je mnogo decenija od kad mi je deda pričao ova čudesa. Ni dede već više od pola veka nema. A je se često setim njegovih bajki, basni i pričica i uvek se iznova zapitam – šta je tu stvarno a šta je stari šaljivdžija izmislio. I, dok mi se nešto čini da medvedi sigurno ne mese kolače a gusenice ne plešu po šumi sa drugim bubama – nisam baš siguran da li neki ljudi stvarno uče da plivaju u deus ex machina na suvom ili neki drugi vežbaju italijansku gestikulaciju u učionici. Za krave na skijama sam, dugi niz godina, bio ubeđen da su sigurno dedina izmišljotina, dok ih nisam video na jednoj snežnoj padini na planini Fudži, kao što sam svojim očima ugledao i kofer za spasavanje u jednom izlogu na Madagaskaru… Sibrsko poskakivanje mi deluje nekako smešno, blesavo – šta ti misliš? A naočare za kuce? Video sam pse sa velikim okovratnikom, sa jaknicom i sa cipelicama za sneg ali naočare? Jel to ima negde? Bez obzira na sve, nadam se da su te ove pričice nasmejale i da ćeš ih se dugo sećati.
A nemoraš ni ti baš da veruješ kad čuješ da sam ja bio na planini Fudži i na Madagaskaru…
