Е да, кад год правим инвентар своје прошлости, сетим се да сам имала једну врло специјалну другарицу, умну Славицу. Од малена сам је звала Професор, волим да верујем да је то од милоште. Памтим је још као дете, чувала нас је у Баба Вишњиној док је наша мајка била на послу. Није била много старија од мојих сестара и мене, али довољно и некако „природно“ маторија да може да нас анимира и да изиграва кеву. У раном добу девојчице то баш готиве, касније се код многих та жеља и љубав претворе у обавезу, коју им је неко други наметнуо, муж или живот, и оне просто замрзе и своју децу – а камоли неће цео свет.
Професор је жена која, пре свега, држи до морала. Барем је тако себе описивала, а то је често радила. Тај врли морални карактер подразумевао је одређену строгоћу и према себи и према другима. У ствари, радило се о врло простој фалинки. Све што је икако повезано са сексом или било којом врстом физичког додира, њој је било одбојно и страно, да не кажем „прљаво“. Удала се рано за лепог плавог момка, Београђанина с педигреом, да оплемени боју крви њених наследника. Родила је три мушка детета, која је, наравно, одмах предала мами на чување; „њих не може упропастити као мене“, тако је стално говорила. А и одмах после порођаја схватила је да има дар од Свевишњег и да је рођени Писац. Свој задатак на земљи још увек вредно обавља.
Муж јој је био доколичар, песник, баш као и она, али њему је било лакше да се домогне дијагнозе. Тако су се и растали. Мајка је Професора Славицу научила да не би требало да квари свој статус у дрштву, а да је самохрана мајка увек жртва и стално јој сви помажу и сажаљевају је док изиграва мучену, и то још уметничку, душу.
Да појасним, она је живела са својом кевом Драгом, која је била позната и изван комшилука као изврстан шнајдер; такође, била је радник “Победе”, у оно време чувене државне фирме на углу Зорине улице. Деда јој је био свештеник, а она маг и пророк.
Игром случаја доселиле су се из Обреновца управо код моје бабе по мајци, у Баба Вишњиној 9. Тамо су живеле у колико-толико подношљивој собици, где је Драга, приватно, доводила своје “клијенте” да им шије венчанице, а уз то им у венчанице пришивала којекакве травке и конце који ће их “пратити” да им мужеви никада не оду, док их смрт не растави од брака и супруге. Подразумева се, свака од њих, остаће удовица са великом пензијом од покојног мужа и наследством. После тог обреда, обавезно су посећивале Ново гробље, где су обичаји другачији. Обилазе четири пута око споменика и свака понесе шал од будућег супруга и обмотава га око крста. Нас су водиле као покриће уз коментар: “Нек науче док су мале”. Тако смо ми училе и научиле. Нека више, нека мање, не пратим баш вештичје радње мојих сестара. Ипак, чини ми се да сам ја ту Драгину магију некако скроз упила у себе, кад су мушки у питању. Није ми потребно да их обавијам око гробова, довољно је да их мало провртим.
Код моје сад већ покојне бабе, Љиљане Кувекаловић, Драга је довлачила и неки фин свет из оближње кафане „Соколац“. Углавном камионџије, које су често штипкале мама Драгу за њене велике сисе, а она их је као права жена-каубојка терала у курац кроз смех, док им је за одређену своту кеша бацала пасуљ и давала им до знања ко јебе чију жену, али они су били толико пијани да нису могли да наслуте да им Драга само рецитује оно што је чула од њихових жена док им је бајала и пуштала сузе над њиховом судбином. Али, из неког разлога, Драга је била њихов спас. Тако да се кеш вртео као виртуоз на курцу, од мужева преко жена, па све до Драге и бабе, као валцер. То се зове Титово братство и јединство, које је на Славицу оставило неизбрисив траг. Драга је знала да своју гунђаву ћеру претури преко каде и оклагијом избацује њено гнушање над тим сценама. Сматрала је то делом здравог одрастања.
Славица је ноћу слушала своју мајку и њену станодавку, нашу маму, како преко радио-станице разговарају са таксистима и камионџијама. Никови су им били Срна и Пума, хахаха! Онај ко каже да је Цукермен измислио фејзбук – тај лаже. Њих две су доказ да је таква врста „умрежене комуникације“ постојала још седамдесетих. Оне су претеча скајпа, чета и вотсапа.
Сад овако, за једно претерано зрело женско дете попут Славице, ово поднебље је било растресито земљиште и плодно тло за стварање њеног новог света који је само она могла да види и доживи, а ми сестре, њене млађе и неуке другарице, само смо је пажљиво слушале и тек понекад покушавале да схватимо све те чудне ствари које су почеле да је опседају. Причала нам је да су је отели људи у црном мерцедесу са затамљеним стаклима, није се сећала како им је побегла, али је врло добро знала да су јој рекли да је „одабрана“, и да ће је Тајна полиција пратити током целог живота. Због тих прича била је више пута превијена преко каде и трпела ударце Драгине оклагије, али глас није испуштала, и после је нас кривила зато што смо све то испричале мајци из страха да се Професору нешто не догоди.
Праћење се из године у годину повећавало…
Када је, још увек у време срећне љубави, шетала са оцем своје деце по граду, увек је иза угла, само она, могла видети по једног пратиоца. То се данас зове код ових младих компјутерских дркаџија „фоловер“. Док је мученог мужа Зорана убеђивала да је она та, ненадмашна, најлепша, недодирљива и најдужих ногу на Чубури, што је реално и била, и да је због тога сви прате и хоће само да је јебу и шутну, његова мушкост је смештена у установу затвореног типа, а она је остала сама са мамом и уходама. Деца су и овако била ту тек онако, у пролазу, или као случајни сведоци – ако затреба, јер никад се не зна кад имаш посла с Тајном полицијом.
Ех, Килици ово није смешно, да вам кажем, јер је Професор део мог детињства и жена која је оставила и те какав траг на моје одрастање. Сећам се да ме је чешљала онако прозирну и плаву, и стално мантрала да би волела да буде тако белог, чистог тена. А ја сам знала да сви мисле да немам капи крви и да сам болесна. Увек сам желела да неко осмисли нешто што ће доскочити тој мојој мртвачкој боји. Женама никад удовољити.
У међувремену, Професор је одлучила да прода гајбу и купи нешто што ће је удаљити од старог живота. Први фоловер који се усудио јавно да се експонира био је Стева, продавац некретнина.
“Курац си ти продавац некретнина, знам ја ко те је послао”, сасула му је у фацу без устручавања.
Био је до те мере дрзак да је свакога дана звао. Је л’ можете да поверујете у толики идиотизам? Прво је заказивао гледање стана, а онда је ћутао. Да, ћутао ко пичка! Замислите тај безобразлук! Па та Тајна полиција већ годинама не зна са ким се у коло ухватила! Њу су нашли да прислушкују!
У километарским разговорима са нама, јединим пријатељицама из раног детињства, замајавала је “фоловере” и њихове “помоћнике” који су прислушкивали даноноћно. Подразумевало се да Стева сигурно седи негде и дрка док ми разглабамо о којечему. Знала сам да причам телефоном о свим својим авантурама уз довољно пикантних детаља за Стевину забаву.
„Ђубре једно“, рече Славица једног дана. „Али згодан је са оним једним оком, док му друго скроз бежи у страну. То жене, Лидо, обожавају.“
Више није чекала да телефон зазвони, дизала је слушалицу кад год би имала слободног времена и директно се обраћала Стеви. Упућивала му је отворене претње и уз помоћ њене изражене интуиције коју је наследила од мајке, закључила је да јој он све ово ради јер жели да је туца. Простак, као да је она пичка на колену! Будалетина није ни слутио да се она ни пред мужем није скидала гола. И шта уопште људи виде у тој јебачини? То је такво омаловажавање. Неће њу нико јебати…
“Је ли Лидо, а тај твој актуелни буџа, онај адвокат Кастратовић, је л’ те тера да се јебете?”
“Јок, Професоре, шта има да ме тера, ја то волим. Тражи само да се снимамо, ако хоћу.”
“Све је то оболело, тај има лове, па мисли да може све. Чувај се, Лидо, немој да те после уцењује.”
“Професоре, уцењиваћемо ми њега, он је тај гузоњин син, ми смо на добитку.”
“А беше он воли да лоче? Како ти не базди на алкохол?”
“Професоре, знала сам да пије кад сам га упознала, мада је сад престао, па не би могао да јебе, а њима је то важно. Да се доказују. Не иде му у прилог да не јебе. Ако кажем свима да је алкос, њега то неће дотаћи, међутим, ако му се курац не диже, и то се прочује, не опра га ни Дунав ни Сава.”
“Јао бре, Лидо, ко о чему ти о курцу причаш.”
“Па кад ме питаш. Нећу ваљда са тобом о књижевности да разглабам.”
Морала сам мало да се зајебавам да ово не би било толико мрачно, као њена соба у којој су увек биле упаљене свеће свих боја и величина.
“Паметнице моја, ко да те је Драга родила”
“И јесте ме она родила, само нисам од ње наследила толике сисе, па ми жао.”
“Е, јеси луда”
Некако сам је натерала да мало изађе из куће. Њене припреме су трајале по недељу дана унапред, што физичке, што психичке – ко висинске припреме за олимпијце, да га јебем. Од дијете до трајне шминке, само за једно вече.
“Лако је теби, млада си, видећеш кад дођеш до тридесете, све се мења. А ти, Лидо, не пијеш, а ја морам и то, само да разбијем трему.”
“Професоре, пила бих ја, али ме после друге заболи глава, и онда морам ’кафетин’, јебеш ти то, а трему немам, така сам на Драгојлу. Још само да почнем венчанице да шијем. Ај крени више, жено.”
Али Тајна полиција никада не спава. Стева је био у сваком кафићу од Чубуре до Дорћола, нисмо се могле скембати.
Телефонско праћење је трајало целу деценију. Једног јутра мама “Срна” је дошла и донела кувана јела за имагинарну децу која су седела по својим собама тако да не могу никоме да сметају. Док је вадила кабасте шерпе из торбе, пажљиво је извукла извештај из полиције. Стевин досије. Шила је некој жени венчаницу, а та жена ради у полицији, па јој је ова “учинила”. Покушала је да објасни ћери да је он обичан породичан човек, отац двоје деце, да није нико и ништа у друштву, а камоли шпијун.
Оклагија је прешла у Славичине шаке, а телефон, њен највећи непријатељ, направио је рупу у преградном зиду, не зато што је Славче метаросамдесет и осамдесет килограма, већ зато што је оно ђубре од мајстора Жике, користило јефтин материјал док јој је, по фенг шуи правилима, правио распоред зидова у стану.
Разбијањем телефона, класичном прислушкивању је дошао крај. Таман је мислила да ће мало да дане душом, али њена радозналост није могла да се успава.
“Лидо, кажи ти мени, какве су то кутије уместо писаћих машина. Чула сам да преко њих може да се комуницира са целим светом. Ти знаш зашто ја из куће не мрдам, да се не лажемо, али не би било лоше набавити то сокоћало.”
“Ако, то је супер ствар, можеш да пишеш и директно да шаљеш издавачима свој рукопис, а постоје и разни сајтови за упознавање људи. Ја сам на фејзбуку, али то је мени само онако, да зајебавам народ.”
Драга је убрзо прибавила комп преко жене чијој је ћери шила венчаницу; та нечија ћера је, као перспективно женско дете, отишла у Швајцарску, то је све Драга “закувала” тако да се без пензије сигурно не враћа; купиће она себи други, лепши и модернији компјутер.
“Е, Лидо моја, све те курве то на пичку зарађују, а гледај нас.”
“Професоре, сналазе се жене, а и ако, како би ти сад имала овакву машинерију.”
“Па не би, хвала њој. Али да јој није ове моје мајчурине, курац би се она икада удала.”
Ех, ниједна се не би удала да није Драге на земљи Чубури и шире. Тако је мој Професор Славица открила свет рачунара, а уз то нешто скроз ново и дивље. Мало је подсећало на “Срну и Ђуку”.
Сајтови за упознавање “слободних” људи. Иза сваког ника се крио Стева. Знала је одмах то, чим јој је први бизнисмен из Шведске понудио да кад буде долазио у Београд у обилазак родбине, узме собу у најскупљем хотелу за њих двоје.
“Лидо, шта све мушкарци неће да смисле да се домогну моје пичке. И како ли се те Швеђанке јебу?”
“Узми Професоре један порнић па види, није то лоше за разоноду.”
Морала сам мало да је поткачим, волим да је гледам кад се дубоко унесе у целу ту ствар.
“Узмеш и неки добар вибратор од природне коже и само све клизи, ко по лоју.”
“Ју, Лидо, шта ти би, дете. Иконе нас слушају.”
Снебива се и мршти, а лепо видим како се смешка крајичком усана. Иначе, у левом углу њене собе била је огромна Богородица, по фенг шуију. И стварно предивне иконе које не само да су нас гледале, него су се сигурно чуду чудиле.
“Лидо, ти кажеш да не бираш место и време, зар је потребно и вибратор да имаш?”
“Што да не, па не може мушкарац увек кад ја тражим, тако да је лепо да једно другом удовољавамо, и да се тако стапамо.”
Каква ли то жена треба да буде да се јебе по клубовима, џиповима, теретанама, и где год да пожели – и још да има вибратор? Па, мало јој све те јебачине него још и порниће да гледа и да се самозадовољава? Ау, која мука, која тајна, сестро слатка…
“Е, Лидо, Лидо, ти си заглибила до даске. Па, ти ко да имаш златну пичку, сваки полуди за њом. Докле ти мислиш да мењаш те љубави и да сваког волиш? Секс је само за продужавање врсте. Немој да дозволиш да те користе ти љигавци. После ће да те оговарају, и коме си дала и коме ниси. Измислиће уз то и да се дрогираш, или да пијеш. Да си нимфоманка, не дај Боже.”
“Професоре, можда си ти донекле у праву, али ја волим курац и да се лепо проводим са њим. Кога, бре, они занимају? Ма, они мисле само да нас користе, они немају снаге да нас задовоље. Осим тога, кад свом мушкарцу даш пичке, он после само прича о фудалу, филму и музици, веруј ми, они никада не разговарају о женама, то су све педери, ако се неко цео живот дружи са њима, то сам онда ја, осим тебе, Професоре, и пар другарица из детињства, жене за мене не постоје. Осим тога, ћале ми је локао цео живот, па и то је људски, ко зна кроз шта је све пролазио мученик са нашим кевама. Од његових ортака алкохоличара сам покупила све форе и фазоне, сад сам, мој Професоре, ненадјебива пичка космичка. И поносим се, ако, само нека причају. Па, да није било покојног Граде, курац би ја и диплому имала. То су, бре, људине.”
Она је пажљиво слушала и упијала сваку моју реч, а ја сам све то смишљено говорила – знала сам позадину њеног упијања сваке моје реченице. Нажалост, до тада су већ сви који су је боље познавали „прочитали“ све њене генијалне књижевне радове, које још није стигла да напише јер, ето, мора да се непрекидно бори против тако моћне и непријатељске силе.
Освануо је и дан када је Славица отворила профил на фејзбуку. И, наравно, сви са сајта за “упознавање” моментално су се накачили на њен профил. И сви хоће пичке. Изгледа да проверавају да није и она “застранила” као ја.
Ухођење је уватило маха, нарочито после њеног, коначно написаног романа о мењању стања свести. Неколико мука је убила истим ударцем. Рецензију за књигу је добила од Ниновца преко моје “златне пичке”, како смо је из милоште прозвали.
“А и ти писци су ко сликари наивци“, објаснила сам јој позадину моје најновије авантуре, „одлепе под старе дане, па се још и жене уз мантру НЕМА НАЗАД”.
“Лидо, ипак размисли, то је диван човек и велики писац, немој да га повредиш. Наше уметничке душе су преосетљиве, а и видео је човек колико те хвалим на фејсу. Ми се знамо у тим круговима, немој да ме обрукаш.”
“Професоре, да није и он послат да нас прати?”
Килица је стари зајебант. Не може да одоли кад јој неко легне на руду.
“Не лупетај, жено бесна, не би он то могао. Није он ко Стева, ми писци смо у свом свету. И да знаш да се сви по инбоксима питају како си га баш ти наватала од толиких интелектуалки. Молим те, више не псуј по туђим зидовима и не одговарај никоме ништа. Мало се уозбиљи. Да се не брукамо. Удала сам те ја, сад мируј.”
“Ако, само нека се питају, а јеси им рекла да ми је златна, или да ставим на статус? Е, да, украла сам ти број телефона оног његовог уредника и издавача, па ти пошаљи ту твоју ’несвест’ да човек прочита, имаш добру рецензију, што да не. За будућу сарадњу, да има ко да ти објави неку нову књигу”
“Како да га ја позовем, Лидо? Не знам га. И како си смела да украдеш број?”
“Професоре, тај број можеш наћи где год желиш, само сам убрзала процес, ко код Кафке, ха-ха. Па, није “Агора” Ћирићева, и није му Шапоња тата, он је издавач, не мораш да га познајеш. Јеботе, ви писци сте ко ретарди, кеве ми. Нисам му украла стан и преписала га себи.”
“Лидо, он беше има сина из првог брака?”
“Да, а што питаш? Па, не даје му син пичке него ја. Све је то моје, ја да ти кажем, ха-ха-ха. Е да, и тантијеме, и ауторска права, и пензија. И то хоћу Националну. ’Јок, шишке’, што каже његова мама Мирјана, рођена Нишлика.”
Гледала је у неверици. Изгледала је као да је пала у озбиљно бунило. Буквално сам видела о чему размишља, док ју је дрмала дубока и гадна грозница. Расправљала је неки тежак неспоразум са Богом, који је, као што знамо, највећи Фоловер. Чекај мало, Господе Боже, понекад чак и Професору треба времена да разуме неке „феномене“. Па, како сад ово блудници Лиди да се деси? Мислим, она и њена мајка су ме гајиле и училе, она је тај писац, ја сам обична клинка, нико и ништа, како да ТО Драга није успела да направи од ње, него је, уместо тога, целог живота издржава, храни и децу и њу, чак плаћа да јој ћерине књиге буду објављене.
Ех, тако то обично буде – од толике учености, финоће и талента, није ни могла да схвати просту, гробарску мантру: “Нека уче док су мале.”
Лидија Ћирић
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.
