E da, kad god pravim inventar svoje prošlosti, setim se da sam imala jednu vrlo specijalnu drugaricu, umnu Slavicu. Od malena sam je zvala Profesor, volim da verujem da je to od milošte. Pamtim je još kao dete, čuvala nas je u Baba Višnjinoj dok je naša majka bila na poslu. Nije bila mnogo starija od mojih sestara i mene, ali dovoljno i nekako „prirodno“ matorija da može da nas animira i da izigrava kevu. U ranom dobu devojčice to baš gotive, kasnije se kod mnogih ta želja i ljubav pretvore u obavezu, koju im je neko drugi nametnuo, muž ili život, i one prosto zamrze i svoju decu – a kamoli neće ceo svet.
Profesor je žena koja, pre svega, drži do morala. Barem je tako sebe opisivala, a to je često radila. Taj vrli moralni karakter podrazumevao je određenu strogoću i prema sebi i prema drugima. U stvari, radilo se o vrlo prostoj falinki. Sve što je ikako povezano sa seksom ili bilo kojom vrstom fizičkog dodira, njoj je bilo odbojno i strano, da ne kažem „prljavo“. Udala se rano za lepog plavog momka, Beograđanina s pedigreom, da oplemeni boju krvi njenih naslednika. Rodila je tri muška deteta, koja je, naravno, odmah predala mami na čuvanje; „njih ne može upropastiti kao mene“, tako je stalno govorila. A i odmah posle porođaja shvatila je da ima dar od Svevišnjeg i da je rođeni Pisac. Svoj zadatak na zemlji još uvek vredno obavlja.
Muž joj je bio dokoličar, pesnik, baš kao i ona, ali njemu je bilo lakše da se domogne dijagnoze. Tako su se i rastali. Majka je Profesora Slavicu naučila da ne bi trebalo da kvari svoj status u drštvu, a da je samohrana majka uvek žrtva i stalno joj svi pomažu i sažaljevaju je dok izigrava mučenu, i to još umetničku, dušu.
Da pojasnim, ona je živela sa svojom kevom Dragom, koja je bila poznata i izvan komšiluka kao izvrstan šnajder; takođe, bila je radnik “Pobede”, u ono vreme čuvene državne firme na uglu Zorine ulice. Deda joj je bio sveštenik, a ona mag i prorok.
Igrom slučaja doselile su se iz Obrenovca upravo kod moje babe po majci, u Baba Višnjinoj 9. Tamo su živele u koliko-toliko podnošljivoj sobici, gde je Draga, privatno, dovodila svoje “klijente” da im šije venčanice, a uz to im u venčanice prišivala kojekakve travke i konce koji će ih “pratiti” da im muževi nikada ne odu, dok ih smrt ne rastavi od braka i supruge. Podrazumeva se, svaka od njih, ostaće udovica sa velikom penzijom od pokojnog muža i nasledstvom. Posle tog obreda, obavezno su posećivale Novo groblje, gde su običaji drugačiji. Obilaze četiri puta oko spomenika i svaka ponese šal od budućeg supruga i obmotava ga oko krsta. Nas su vodile kao pokriće uz komentar: “Nek nauče dok su male”. Tako smo mi učile i naučile. Neka više, neka manje, ne pratim baš veštičje radnje mojih sestara. Ipak, čini mi se da sam ja tu Draginu magiju nekako skroz upila u sebe, kad su muški u pitanju. Nije mi potrebno da ih obavijam oko grobova, dovoljno je da ih malo provrtim.
Kod moje sad već pokojne babe, Ljiljane Kuvekalović, Draga je dovlačila i neki fin svet iz obližnje kafane „Sokolac“. Uglavnom kamiondžije, koje su često štipkale mama Dragu za njene velike sise, a ona ih je kao prava žena-kaubojka terala u kurac kroz smeh, dok im je za određenu svotu keša bacala pasulj i davala im do znanja ko jebe čiju ženu, ali oni su bili toliko pijani da nisu mogli da naslute da im Draga samo recituje ono što je čula od njihovih žena dok im je bajala i puštala suze nad njihovom sudbinom. Ali, iz nekog razloga, Draga je bila njihov spas. Tako da se keš vrteo kao virtuoz na kurcu, od muževa preko žena, pa sve do Drage i babe, kao valcer. To se zove Titovo bratstvo i jedinstvo, koje je na Slavicu ostavilo neizbrisiv trag. Draga je znala da svoju gunđavu ćeru preturi preko kade i oklagijom izbacuje njeno gnušanje nad tim scenama. Smatrala je to delom zdravog odrastanja.
Slavica je noću slušala svoju majku i njenu stanodavku, našu mamu, kako preko radio-stanice razgovaraju sa taksistima i kamiondžijama. Nikovi su im bili Srna i Puma, hahaha! Onaj ko kaže da je Cukermen izmislio fejzbuk – taj laže. Njih dve su dokaz da je takva vrsta „umrežene komunikacije“ postojala još sedamdesetih. One su preteča skajpa, četa i votsapa.
Sad ovako, za jedno preterano zrelo žensko dete poput Slavice, ovo podneblje je bilo rastresito zemljište i plodno tlo za stvaranje njenog novog sveta koji je samo ona mogla da vidi i doživi, a mi sestre, njene mlađe i neuke drugarice, samo smo je pažljivo slušale i tek ponekad pokušavale da shvatimo sve te čudne stvari koje su počele da je opsedaju. Pričala nam je da su je oteli ljudi u crnom mercedesu sa zatamljenim staklima, nije se sećala kako im je pobegla, ali je vrlo dobro znala da su joj rekli da je „odabrana“, i da će je Tajna policija pratiti tokom celog života. Zbog tih priča bila je više puta previjena preko kade i trpela udarce Dragine oklagije, ali glas nije ispuštala, i posle je nas krivila zato što smo sve to ispričale majci iz straha da se Profesoru nešto ne dogodi.
Praćenje se iz godine u godinu povećavalo…
Kada je, još uvek u vreme srećne ljubavi, šetala sa ocem svoje dece po gradu, uvek je iza ugla, samo ona, mogla videti po jednog pratioca. To se danas zove kod ovih mladih kompjuterskih drkadžija „folover“. Dok je mučenog muža Zorana ubeđivala da je ona ta, nenadmašna, najlepša, nedodirljiva i najdužih nogu na Čuburi, što je realno i bila, i da je zbog toga svi prate i hoće samo da je jebu i šutnu, njegova muškost je smeštena u ustanovu zatvorenog tipa, a ona je ostala sama sa mamom i uhodama. Deca su i ovako bila tu tek onako, u prolazu, ili kao slučajni svedoci – ako zatreba, jer nikad se ne zna kad imaš posla s Tajnom policijom.
Eh, Kilici ovo nije smešno, da vam kažem, jer je Profesor deo mog detinjstva i žena koja je ostavila i te kakav trag na moje odrastanje. Sećam se da me je češljala onako prozirnu i plavu, i stalno mantrala da bi volela da bude tako belog, čistog tena. A ja sam znala da svi misle da nemam kapi krvi i da sam bolesna. Uvek sam želela da neko osmisli nešto što će doskočiti toj mojoj mrtvačkoj boji. Ženama nikad udovoljiti.
U međuvremenu, Profesor je odlučila da proda gajbu i kupi nešto što će je udaljiti od starog života. Prvi folover koji se usudio javno da se eksponira bio je Steva, prodavac nekretnina.
“Kurac si ti prodavac nekretnina, znam ja ko te je poslao”, sasula mu je u facu bez ustručavanja.
Bio je do te mere drzak da je svakoga dana zvao. Je l’ možete da poverujete u toliki idiotizam? Prvo je zakazivao gledanje stana, a onda je ćutao. Da, ćutao ko pička! Zamislite taj bezobrazluk! Pa ta Tajna policija već godinama ne zna sa kim se u kolo uhvatila! Nju su našli da prisluškuju!
U kilometarskim razgovorima sa nama, jedinim prijateljicama iz ranog detinjstva, zamajavala je “folovere” i njihove “pomoćnike” koji su prisluškivali danonoćno. Podrazumevalo se da Steva sigurno sedi negde i drka dok mi razglabamo o koječemu. Znala sam da pričam telefonom o svim svojim avanturama uz dovoljno pikantnih detalja za Stevinu zabavu.
„Đubre jedno“, reče Slavica jednog dana. „Ali zgodan je sa onim jednim okom, dok mu drugo skroz beži u stranu. To žene, Lido, obožavaju.“
Više nije čekala da telefon zazvoni, dizala je slušalicu kad god bi imala slobodnog vremena i direktno se obraćala Stevi. Upućivala mu je otvorene pretnje i uz pomoć njene izražene intuicije koju je nasledila od majke, zaključila je da joj on sve ovo radi jer želi da je tuca. Prostak, kao da je ona pička na kolenu! Budaletina nije ni slutio da se ona ni pred mužem nije skidala gola. I šta uopšte ljudi vide u toj jebačini? To je takvo omalovažavanje. Neće nju niko jebati…
“Je li Lido, a taj tvoj aktuelni budža, onaj advokat Kastratović, je l’ te tera da se jebete?”
“Jok, Profesore, šta ima da me tera, ja to volim. Traži samo da se snimamo, ako hoću.”
“Sve je to obolelo, taj ima love, pa misli da može sve. Čuvaj se, Lido, nemoj da te posle ucenjuje.”
“Profesore, ucenjivaćemo mi njega, on je taj guzonjin sin, mi smo na dobitku.”
“A beše on voli da loče? Kako ti ne bazdi na alkohol?”
“Profesore, znala sam da pije kad sam ga upoznala, mada je sad prestao, pa ne bi mogao da jebe, a njima je to važno. Da se dokazuju. Ne ide mu u prilog da ne jebe. Ako kažem svima da je alkos, njega to neće dotaći, međutim, ako mu se kurac ne diže, i to se pročuje, ne opra ga ni Dunav ni Sava.”
“Jao bre, Lido, ko o čemu ti o kurcu pričaš.”
“Pa kad me pitaš. Neću valjda sa tobom o književnosti da razglabam.”
Morala sam malo da se zajebavam da ovo ne bi bilo toliko mračno, kao njena soba u kojoj su uvek bile upaljene sveće svih boja i veličina.
“Pametnice moja, ko da te je Draga rodila”
“I jeste me ona rodila, samo nisam od nje nasledila tolike sise, pa mi žao.”
“E, jesi luda”
Nekako sam je naterala da malo izađe iz kuće. Njene pripreme su trajale po nedelju dana unapred, što fizičke, što psihičke – ko visinske pripreme za olimpijce, da ga jebem. Od dijete do trajne šminke, samo za jedno veče.
“Lako je tebi, mlada si, videćeš kad dođeš do tridesete, sve se menja. A ti, Lido, ne piješ, a ja moram i to, samo da razbijem tremu.”
“Profesore, pila bih ja, ali me posle druge zaboli glava, i onda moram ’kafetin’, jebeš ti to, a tremu nemam, taka sam na Dragojlu. Još samo da počnem venčanice da šijem. Aj kreni više, ženo.”
Ali Tajna policija nikada ne spava. Steva je bio u svakom kafiću od Čubure do Dorćola, nismo se mogle skembati.
Telefonsko praćenje je trajalo celu deceniju. Jednog jutra mama “Srna” je došla i donela kuvana jela za imaginarnu decu koja su sedela po svojim sobama tako da ne mogu nikome da smetaju. Dok je vadila kabaste šerpe iz torbe, pažljivo je izvukla izveštaj iz policije. Stevin dosije. Šila je nekoj ženi venčanicu, a ta žena radi u policiji, pa joj je ova “učinila”. Pokušala je da objasni ćeri da je on običan porodičan čovek, otac dvoje dece, da nije niko i ništa u društvu, a kamoli špijun.
Oklagija je prešla u Slavičine šake, a telefon, njen najveći neprijatelj, napravio je rupu u pregradnom zidu, ne zato što je Slavče metarosamdeset i osamdeset kilograma, već zato što je ono đubre od majstora Žike, koristilo jeftin materijal dok joj je, po feng šui pravilima, pravio raspored zidova u stanu.
Razbijanjem telefona, klasičnom prisluškivanju je došao kraj. Taman je mislila da će malo da dane dušom, ali njena radoznalost nije mogla da se uspava.
“Lido, kaži ti meni, kakve su to kutije umesto pisaćih mašina. Čula sam da preko njih može da se komunicira sa celim svetom. Ti znaš zašto ja iz kuće ne mrdam, da se ne lažemo, ali ne bi bilo loše nabaviti to sokoćalo.”
“Ako, to je super stvar, možeš da pišeš i direktno da šalješ izdavačima svoj rukopis, a postoje i razni sajtovi za upoznavanje ljudi. Ja sam na fejzbuku, ali to je meni samo onako, da zajebavam narod.”
Draga je ubrzo pribavila komp preko žene čijoj je ćeri šila venčanicu; ta nečija ćera je, kao perspektivno žensko dete, otišla u Švajcarsku, to je sve Draga “zakuvala” tako da se bez penzije sigurno ne vraća; kupiće ona sebi drugi, lepši i moderniji kompjuter.
“E, Lido moja, sve te kurve to na pičku zarađuju, a gledaj nas.”
“Profesore, snalaze se žene, a i ako, kako bi ti sad imala ovakvu mašineriju.”
“Pa ne bi, hvala njoj. Ali da joj nije ove moje majčurine, kurac bi se ona ikada udala.”
Eh, nijedna se ne bi udala da nije Drage na zemlji Čuburi i šire. Tako je moj Profesor Slavica otkrila svet računara, a uz to nešto skroz novo i divlje. Malo je podsećalo na “Srnu i Đuku”.
Sajtovi za upoznavanje “slobodnih” ljudi. Iza svakog nika se krio Steva. Znala je odmah to, čim joj je prvi biznismen iz Švedske ponudio da kad bude dolazio u Beograd u obilazak rodbine, uzme sobu u najskupljem hotelu za njih dvoje.
“Lido, šta sve muškarci neće da smisle da se domognu moje pičke. I kako li se te Šveđanke jebu?”
“Uzmi Profesore jedan pornić pa vidi, nije to loše za razonodu.”
Morala sam malo da je potkačim, volim da je gledam kad se duboko unese u celu tu stvar.
“Uzmeš i neki dobar vibrator od prirodne kože i samo sve klizi, ko po loju.”
“Ju, Lido, šta ti bi, dete. Ikone nas slušaju.”
Snebiva se i mršti, a lepo vidim kako se smeška krajičkom usana. Inače, u levom uglu njene sobe bila je ogromna Bogorodica, po feng šuiju. I stvarno predivne ikone koje ne samo da su nas gledale, nego su se sigurno čudu čudile.
“Lido, ti kažeš da ne biraš mesto i vreme, zar je potrebno i vibrator da imaš?”
“Što da ne, pa ne može muškarac uvek kad ja tražim, tako da je lepo da jedno drugom udovoljavamo, i da se tako stapamo.”
Kakva li to žena treba da bude da se jebe po klubovima, džipovima, teretanama, i gde god da poželi – i još da ima vibrator? Pa, malo joj sve te jebačine nego još i porniće da gleda i da se samozadovoljava? Au, koja muka, koja tajna, sestro slatka…
“E, Lido, Lido, ti si zaglibila do daske. Pa, ti ko da imaš zlatnu pičku, svaki poludi za njom. Dokle ti misliš da menjaš te ljubavi i da svakog voliš? Seks je samo za produžavanje vrste. Nemoj da dozvoliš da te koriste ti ljigavci. Posle će da te ogovaraju, i kome si dala i kome nisi. Izmisliće uz to i da se drogiraš, ili da piješ. Da si nimfomanka, ne daj Bože.”
“Profesore, možda si ti donekle u pravu, ali ja volim kurac i da se lepo provodim sa njim. Koga, bre, oni zanimaju? Ma, oni misle samo da nas koriste, oni nemaju snage da nas zadovolje. Osim toga, kad svom muškarcu daš pičke, on posle samo priča o fudalu, filmu i muzici, veruj mi, oni nikada ne razgovaraju o ženama, to su sve pederi, ako se neko ceo život druži sa njima, to sam onda ja, osim tebe, Profesore, i par drugarica iz detinjstva, žene za mene ne postoje. Osim toga, ćale mi je lokao ceo život, pa i to je ljudski, ko zna kroz šta je sve prolazio mučenik sa našim kevama. Od njegovih ortaka alkoholičara sam pokupila sve fore i fazone, sad sam, moj Profesore, nenadjebiva pička kosmička. I ponosim se, ako, samo neka pričaju. Pa, da nije bilo pokojnog Grade, kurac bi ja i diplomu imala. To su, bre, ljudine.”
Ona je pažljivo slušala i upijala svaku moju reč, a ja sam sve to smišljeno govorila – znala sam pozadinu njenog upijanja svake moje rečenice. Nažalost, do tada su već svi koji su je bolje poznavali „pročitali“ sve njene genijalne književne radove, koje još nije stigla da napiše jer, eto, mora da se neprekidno bori protiv tako moćne i neprijateljske sile.
Osvanuo je i dan kada je Slavica otvorila profil na fejzbuku. I, naravno, svi sa sajta za “upoznavanje” momentalno su se nakačili na njen profil. I svi hoće pičke. Izgleda da proveravaju da nije i ona “zastranila” kao ja.
Uhođenje je uvatilo maha, naročito posle njenog, konačno napisanog romana o menjanju stanja svesti. Nekoliko muka je ubila istim udarcem. Recenziju za knjigu je dobila od Ninovca preko moje “zlatne pičke”, kako smo je iz milošte prozvali.
“A i ti pisci su ko slikari naivci“, objasnila sam joj pozadinu moje najnovije avanture, „odlepe pod stare dane, pa se još i žene uz mantru NEMA NAZAD”.
“Lido, ipak razmisli, to je divan čovek i veliki pisac, nemoj da ga povrediš. Naše umetničke duše su preosetljive, a i video je čovek koliko te hvalim na fejsu. Mi se znamo u tim krugovima, nemoj da me obrukaš.”
“Profesore, da nije i on poslat da nas prati?”
Kilica je stari zajebant. Ne može da odoli kad joj neko legne na rudu.
“Ne lupetaj, ženo besna, ne bi on to mogao. Nije on ko Steva, mi pisci smo u svom svetu. I da znaš da se svi po inboksima pitaju kako si ga baš ti navatala od tolikih intelektualki. Molim te, više ne psuj po tuđim zidovima i ne odgovaraj nikome ništa. Malo se uozbilji. Da se ne brukamo. Udala sam te ja, sad miruj.”
“Ako, samo neka se pitaju, a jesi im rekla da mi je zlatna, ili da stavim na status? E, da, ukrala sam ti broj telefona onog njegovog urednika i izdavača, pa ti pošalji tu tvoju ’nesvest’ da čovek pročita, imaš dobru recenziju, što da ne. Za buduću saradnju, da ima ko da ti objavi neku novu knjigu”
“Kako da ga ja pozovem, Lido? Ne znam ga. I kako si smela da ukradeš broj?”
“Profesore, taj broj možeš naći gde god želiš, samo sam ubrzala proces, ko kod Kafke, ha-ha. Pa, nije “Agora” Ćirićeva, i nije mu Šaponja tata, on je izdavač, ne moraš da ga poznaješ. Jebote, vi pisci ste ko retardi, keve mi. Nisam mu ukrala stan i prepisala ga sebi.”
“Lido, on beše ima sina iz prvog braka?”
“Da, a što pitaš? Pa, ne daje mu sin pičke nego ja. Sve je to moje, ja da ti kažem, ha-ha-ha. E da, i tantijeme, i autorska prava, i penzija. I to hoću Nacionalnu. ’Jok, šiške’, što kaže njegova mama Mirjana, rođena Nišlika.”
Gledala je u neverici. Izgledala je kao da je pala u ozbiljno bunilo. Bukvalno sam videla o čemu razmišlja, dok ju je drmala duboka i gadna groznica. Raspravljala je neki težak nesporazum sa Bogom, koji je, kao što znamo, najveći Folover. Čekaj malo, Gospode Bože, ponekad čak i Profesoru treba vremena da razume neke „fenomene“. Pa, kako sad ovo bludnici Lidi da se desi? Mislim, ona i njena majka su me gajile i učile, ona je taj pisac, ja sam obična klinka, niko i ništa, kako da TO Draga nije uspela da napravi od nje, nego je, umesto toga, celog života izdržava, hrani i decu i nju, čak plaća da joj ćerine knjige budu objavljene.
Eh, tako to obično bude – od tolike učenosti, finoće i talenta, nije ni mogla da shvati prostu, grobarsku mantru: “Neka uče dok su male.”
Lidija Ćirić
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
