514
Понекад пружи ка небу руке
једна чупава мала глава,
враћа звезде у смирај луке
само да мирно спава.
Покрене тако малу олују
да се много узбурка јава,
ал’ се усне маме осмехују
и тад она мирно спава.
Прође дан, други, пети,
жуди за сенком свога лава,
чека да њен дан долети
да још мирније спава.
Поглед јој свој увек даје,
та љубав је искренa, права,
ко камен чврста, и онда је
таква да мирно спава!
Славен Ковачевић
(приредила : Анамарија Миловановић)
Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.