Ponekad pruži ka nebu ruke
jedna čupava mala glava,
vraća zvezde u smiraj luke
samo da mirno spava.
Pokrene tako malu oluju
da se mnogo uzburka java,
al’ se usne mame osmehuju
i tad ona mirno spava.
Prođe dan, drugi, peti,
žudi za senkom svoga lava,
čeka da njen dan doleti
da još mirnije spava.
Pogled joj svoj uvek daje,
ta ljubav je iskrena, prava,
ko kamen čvrsta, i onda je
takva da mirno spava!
Slaven Kovačević
(priredila : Anamarija Milovanović)
Svako neovlašćeno kopiranje, montiranje i javno izvođenje bez saglasnosti autora najstrože je zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
