Вечерас нећу сићи код школе. Хоћу да купим пиво у центру, и видим радове у грочанској вароши. Сјајно изгледа. Мислио сам да ће и овога пута у питању бити нека крпарошка импровизација, али није.
Пола једанаест је, и изузев оно мало људи што ради ту, пар људи у ‘Осмицама’ и мене, нема никог. Аутоматски успоравам корак, ношен осећајем да шетам својим двориштем. Хладно је, ветровито свакако, и веома тихо. Вучем се и посматрам како су изведени нови тротоари, како је припремљен пешчани слој за постављање нове калдрме, какав је однос свега тога спрам фасада старих грочанских кућа на излазу, одушевљавам се будућом вегетацијом…
Видим, на неких двадесетак метара, пијанца.
Један локални, на ивици делиријума, преморен од лоших услова живота и свакодневног жицања испред Иде(ј)е и Амана, ту доле. Утрнуо и спор. Бивши надничар у селу. Гледа ка мени, и као да ме проучава. По аутоматизму и лагано забацујем левом руком кесу са лименком изван његовог видног домета, и равномерним, неосетно бржим корацима почињем да му се приближавам. Јурим му за очима како бих, у размени погледа проценио ситуацију.. климам главом ка њему, он узвраћа непријатним и питомим мрмљањем и креће да псује ровокопач који се налази на недовршеном делу калдрме.
Пролазим између њих Двојице и полако прелазим на другу страну улице, у подножју цркве. Размишљам о механизму догађаја од малопре и несвесно, или услед професионалне деформације, да гледам ка изворима вештачког светла, бацам поглед ка станици код ‘Трскаре’, оној на којој нисам хтео да сиђем.
Тамо видим силуету пса на центру паркића.
Који је у мраку, али позадинско осветљење станице и главне саобраћајнице чине да једино силуету видим.
Устаје, и уз разметљиво и мршаво каскање излази из мрака и стаје на сред недовршеног дела, чини се геометарски подједнако удаљен од обојице.
Добермански шпицасте и дуге њушке, али ушију оних црнобраон јазавичара, које претежу у утиску. Исто је и у погледу грађе. Никако здепаст, али нескладан. Транспарентно врти својим црним, такође несразмерно дугим репом.
Млад, међутим (тако му и очи сјаје).
Гледа наизменично у мене и пијанца. Понавља радњу.
Прави револверашку паузу у виду некаквог ‘размишљања’ и… креће на моју страну тротоара.
Почаствован сам.
Али и забринут.
Зашто му је требало тако пуно времена да одлучи на коју ће страну?
НЕНАД МИЛЕНКОВИЋ- ПАНИЋ
