Večeras neću sići kod škole. Hoću da kupim pivo u centru, i vidim radove u gročanskoj varoši. Sjajno izgleda. Mislio sam da će i ovoga puta u pitanju biti neka krparoška improvizacija, ali nije.
Pola jedanaest je, i izuzev ono malo ljudi što radi tu, par ljudi u ‘Osmicama’ i mene, nema nikog. Automatski usporavam korak, nošen osećajem da šetam svojim dvorištem. Hladno je, vetrovito svakako, i veoma tiho. Vučem se i posmatram kako su izvedeni novi trotoari, kako je pripremljen peščani sloj za postavljanje nove kaldrme, kakav je odnos svega toga spram fasada starih gročanskih kuća na izlazu, oduševljavam se budućom vegetacijom…
Vidim, na nekih dvadesetak metara, pijanca.
Jedan lokalni, na ivici delirijuma, premoren od loših uslova života i svakodnevnog žicanja ispred Ide(j)e i Amana, tu dole. Utrnuo i spor. Bivši nadničar u selu. Gleda ka meni, i kao da me proučava. Po automatizmu i lagano zabacujem levom rukom kesu sa limenkom izvan njegovog vidnog dometa, i ravnomernim, neosetno bržim koracima počinjem da mu se približavam. Jurim mu za očima kako bih, u razmeni pogleda procenio situaciju.. klimam glavom ka njemu, on uzvraća neprijatnim i pitomim mrmljanjem i kreće da psuje rovokopač koji se nalazi na nedovršenom delu kaldrme.
Prolazim između njih Dvojice i polako prelazim na drugu stranu ulice, u podnožju crkve. Razmišljam o mehanizmu događaja od malopre i nesvesno, ili usled profesionalne deformacije, da gledam ka izvorima veštačkog svetla, bacam pogled ka stanici kod ‘Trskare’, onoj na kojoj nisam hteo da siđem.
Tamo vidim siluetu psa na centru parkića.
Koji je u mraku, ali pozadinsko osvetljenje stanice i glavne saobraćajnice čine da jedino siluetu vidim.
Ustaje, i uz razmetljivo i mršavo kaskanje izlazi iz mraka i staje na sred nedovršenog dela, čini se geometarski podjednako udaljen od obojice.
Dobermanski špicaste i duge njuške, ali ušiju onih crnobraon jazavičara, koje pretežu u utisku. Isto je i u pogledu građe. Nikako zdepast, ali neskladan. Transparentno vrti svojim crnim, takođe nesrazmerno dugim repom.
Mlad, međutim (tako mu i oči sjaje).
Gleda naizmenično u mene i pijanca. Ponavlja radnju.
Pravi revolverašku pauzu u vidu nekakvog ‘razmišljanja’ i… kreće na moju stranu trotoara.
Počastvovan sam.
Ali i zabrinut.
Zašto mu je trebalo tako puno vremena da odluči na koju će stranu?
NENAD MILENKOVIĆ- PANIĆ
