За све оне који су музички стасавали током 80-их и 90-их, ето сјајне прилике да на Главној бини EXIT фестивала провере у каквом су стању њихови хероји данас, будући да се и Tehe Jesus, као и Liam овде, појављују не само у статусу некадашњих великих звезда, већ и као сопственици актуелних нових албума.
И било је, урггххххх. Ако сте само малкице каснили због гужве на Тврђави, да се баш од првог трена осведочите у погледу кондиције ветерана из Ист Килбрајда, Шкотска, већ оно прво подрхтавање тла под ногама које они проузрокују и на даљину, али и оно резање гитаром у висини слуха, дословно вас подстакне да потрчите из све снаге. Јер, JAMC као да никада нису ни одлазили од нас, њихов сада апсолутно милозвучни пост-пунк од милион вати, пропуштен кроз оптику браће Реид, поставио је звук баш свих индие бендова у будућности, а тај њихов јединствени врисак ‘феедбацка’ може се сматрати једном од важнијих иновација у роkonerolu XX века. Не звучни – већ бучни зид JAMC, вреди више од сваке помпе која се данас подмеће као рок.
Слушајте, посматрате ове људе на сцени који немају ни шљаштећу одежду нити икакву пратећу гламурозну амбалажу, и вероватно нису инкасирали много тога у животу ни у најсрећнијим данима, али су некако стварни људи и – значе нам толико да их годинама већ памтимо и волимо. А њихови меци дисторзије и омамљујући полагани транс са све земљотресом испод табана, чине за нас и данас више него много шта друго.
И онда на све то стиже Liam, са својим пак педигреом великог певача једног недвосмислено великог и легендарног бенда какав беше Oasis, те са репутацијом серијског сламача женских срдаца и монументалног фана фудбалског клуба Manchester city, између осталог. Са бендом састављеним по свом укусу, он вам одмах у старту ставља до знања с ким те вечери имате посла. Јер, разбарушеност и врхунски ‘cool’ а ла Rolling Stones које Лиам и пријатељи испоручују у „Rock n roll star“ и „Morning Glory“ производе већ делиријум у публици и гласне женске (али и мушке!) повике: Лиам, Лиам!
Друштво на сцени је живописно, нема шта, али када се прихвате својих инструмената производе онај опуштен, а истовремено екстатичан звук који вас моментално учини обожаваоцем, док је Лиамов глас још увек упечатљивији од свачијих оних новопридошлих што се издају за певаче. Ако је кренуо у овај наступ као инфициран Стонес бунтовништвом, до краја концерта све више постаје правоверни ‘беатле’, чак у моменту нагињући и на какву Грант Хартовску Хускер Ду страну. Да вам пева и телефонски именик – били бисте одушевљени! Без шале.
