Za sve one koji su muzički stasavali tokom 80-ih i 90-ih, eto sjajne prilike da na Glavnoj bini EXIT festivala provere u kakvom su stanju njihovi heroji danas, budući da se i Tehe Jesus, kao i Liam ovde, pojavljuju ne samo u statusu nekadašnjih velikih zvezda, već i kao sopstvenici aktuelnih novih albuma.
I bilo je, urgghhhhh. Ako ste samo malkice kasnili zbog gužve na Tvrđavi, da se baš od prvog trena osvedočite u pogledu kondicije veterana iz Ist Kilbrajda, Škotska, već ono prvo podrhtavanje tla pod nogama koje oni prouzrokuju i na daljinu, ali i ono rezanje gitarom u visini sluha, doslovno vas podstakne da potrčite iz sve snage. Jer, JAMC kao da nikada nisu ni odlazili od nas, njihov sada apsolutno milozvučni post-punk od milion vati, propušten kroz optiku braće Reid, postavio je zvuk baš svih indie bendova u budućnosti, a taj njihov jedinstveni vrisak ‘feedbacka’ može se smatrati jednom od važnijih inovacija u rokonerolu XX veka. Ne zvučni – već bučni zid JAMC, vredi više od svake pompe koja se danas podmeće kao rok.
Slušajte, posmatrate ove ljude na sceni koji nemaju ni šljašteću odeždu niti ikakvu prateću glamuroznu ambalažu, i verovatno nisu inkasirali mnogo toga u životu ni u najsrećnijim danima, ali su nekako stvarni ljudi i – znače nam toliko da ih godinama već pamtimo i volimo. A njihovi meci distorzije i omamljujući polagani trans sa sve zemljotresom ispod tabana, čine za nas i danas više nego mnogo šta drugo.
I onda na sve to stiže Liam, sa svojim pak pedigreom velikog pevača jednog nedvosmisleno velikog i legendarnog benda kakav beše Oasis, te sa reputacijom serijskog slamača ženskih srdaca i monumentalnog fana fudbalskog kluba Manchester city, između ostalog. Sa bendom sastavljenim po svom ukusu, on vam odmah u startu stavlja do znanja s kim te večeri imate posla. Jer, razbarušenost i vrhunski ‘cool’ a la Rolling Stones koje Liam i prijatelji isporučuju u „Rock n roll star“ i „Morning Glory“ proizvode već delirijum u publici i glasne ženske (ali i muške!) povike: Liam, Liam!
Društvo na sceni je živopisno, nema šta, ali kada se prihvate svojih instrumenata proizvode onaj opušten, a istovremeno ekstatičan zvuk koji vas momentalno učini obožavaocem, dok je Liamov glas još uvek upečatljiviji od svačijih onih novopridošlih što se izdaju za pevače. Ako je krenuo u ovaj nastup kao inficiran Stones buntovništvom, do kraja koncerta sve više postaje pravoverni ‘beatle’, čak u momentu naginjući i na kakvu Grant Hartovsku Husker Du stranu. Da vam peva i telefonski imenik – bili biste oduševljeni! Bez šale.
