„Knjige podjednako služe dobru koliko i zlu.“ Citiram po sećanju Kišovu „Knjigu kraljeva i budala“ iz „Enciklopedije mrtvih“. A Kiša nema više od četvrt veka, još od 15. oktobra 1989. Sada bi imao samo 80 godina. Ovo bi mogao biti rekvijem. Ali nije. Ovo je podsećanje na pravilo koje nisam razumeo. Jedini put kada smo razgovarali. Bilo je leto 1985, 86, 87, 88, – ne znam. Premijera „Judite“ Lasla Vegela u Filmskom gradu. Obojica smo bili autorovi gosti. Pre i tokom predstave, pristojno-nepristojni (dakle šapatom i grimasama) razmenjivali smo kurtoazne komentare. A onda, posle predstave, kada je konačno, još usplahiren od treme, Laslo shvatio da se nas dvojica u stvari ne poznajemo lično, obletao je i zatrpavao nas međusobno čas komplimentima čas informacijama. Hodali smo kroz noć Košutnjaka, između rimskih kulisa… Ali, svakako ne želim da prepričavam razgovor čiji glavni junak nije prisutan. (Možda će L. Vegel ili Z. Đerić, obojica čini mi se prisutni, kao talentovaniji to negde učiniti, ako se uopšte još sećaju.) Govorim o svom osećanju nepravde kada je Kiš, objašnjavajući mi zašto se na taj način raspituje (ko su sada novi pisci, o čemu pišu, ko su im uzori, imaju li ideologiju) pomalo rezignirano rekao da je poslednjih godina odlučio da ne čita savremenu književnost i nove knjige. Otprilike: „Nemam vremena da proveravam koja je nova knjiga dobra. Već znam za toliko dobrih knjiga koje još nisam pročitao. A i za njih će mi trebati godine i godine.“ Tada mi se učinilo da samo koketira. Da je nepravedan prema svim onim piscima koji se ugledaju na njega a da on nikada i neće pročitati nijednu njihovu knjigu jer se zaštitio tom elitističkom a dendijevskom dosetkom. Osmehnuo sam se s gorčinom, izvinio Vegelu što ipak neću moći sa njima na dogovorenu večeru, pozdravio se, seo u auto i otišao. Taj osećaj njegove nepravde, iz poštovanja prema delu, sakrio sam i kada sam pisao o njegovoj novoj knjizi, i 16. oktobra 1989. kada sam govorio o njegovom odlasku, i kada sam uređivao temate o tom delu, i kada sam narednih godina počeo da izdajem njegove knjige. A evo, već godinama, razumem i sledim njegovo gorko pravilo i tišti me što sam, u stvari, ja njemu naneo nepravdu nemim nerazumevanjem. „Slučaj-komedijant“ učinio je da pravilo prekršim prekjuče, 15. oktobra. Na kišni i Kišoviti dan. Nenadano sam na dar dobio roman rekvijem. „Rekvijem za jedan dan“. Prvi i jedini put sam sreo netipičnu „novu“ spisateljicu Lidiju Ćirić. I to u dečjem frizerskom salonu. (Njenom.) Bila je usplahirena od treme dok je pisala pa čitala posvetu (jer se ispostavilo da sam zaboravio naočare), dok je radije govorila o fejsbuku nego li o knjigama, o medijima i tračevima nego li o sebi, dečački bezazleno se skrivala od ozbiljnosti tema čuburskim dosetkama, „pravila“ da ne sluša moj telefonski razgovor, čak se profesionalno izmakla u najdalji kut salona, a potom „nepristrasno“ pitala zar sam i sa svojom dragom na „Vi“, pa odmah „frizerski iskusno“ delila površna iskustva o lekarima i bolestima, komšijama i grejanju, deci, ološu, Vračaru, Petru Panu i Zvončici, ali ni reč o politici. A onda sam juče iz pristojnosti na kratko otvorio knjigu. Prvih sto strana. I zapljusnuo me jezički raskošan „odabrani polusvet“ savremenog a bezvremenog Beograda. Sve junakinje (majka i pet sestara), njihove priče i životi, sabijeni u vrtlog nekoliko sati. Stešnjeni u stanu pokojnika do razuzdanosti. Gorka, komedijantska, ogoljena „ožalošćena porodica“, radosno cinična što nema ni žalosti ni saosećanja ni nasledstva ni pokojnika. A odlučna da se raspomami, žonglira i otima oko krivice i krivaca. Danas sam nastavio. Preostalih sto stranica. Zadovoljan što kršim odbačeno pa usvojeno pravilo. (Dok mi se i ovaj kišni dan pretvara iz radosne ode u rekvijem. Uostalom, rekvijem je, zanatski gledano, pre svega muzika.) Upravo čitam, 200. stranica: “Vesna je ovlaš pogleda s nekom nedodirljivom nežnošću… Niste vi ništa krive,…“ Ne znam zašto bih dalje delio svoje čitalačko zadovoljstvo sa vama dok vi traćite svoje nezadovoljstvo ovde, na fejsbuku. Izvolite knjigu pa čitajte sami.
Predrag Marković
Preuzeto sa ličnog fejsbuk profila uz dozvolu autora.
