Rođena je 07. Septembra 1971 godine u Aleksincu. Odrasla u obližnjem selu Bovan kod Aleksinca. Odrasta na selu u okruženju dede i babe koji joj usađuju ljubav prema selu i narodnoj tradiciji, pošto od nečega mora i da se živi pod uticajem svojih najbližih ostaje da živi na selu baveći se poljoprivredom.
Član je udruženja žena „Jezero“ Bovan i crkvenog odbora od 2016 godine. Izdvojila se kao jedina žena kosac na velikom takmičenju „Kosidba na Rajcu“ Sa svojim udruženjem učestvuje na mnogim takmičenjima širom Srbije na kojima predstavljaju najstarija srpska jela, običaje i druge vrednosti svoga kraja.
Za Slađanu je od neprocenjive vrednosti tradicija njenog kraja, kao i očuvanje srpske kulture, pravoslavne duhovnosti i običaja.
U Slobodno vreme ne gleda turske serije, i rijaliti programe, nego svoja osećanja pretače u pesme. U svojim pesmama piše o ljubavi, o tužnoj sudbini srpskih sela koja postepeno ostaju pustai nestaju, a neretko se oproba i u šaljivim temama.
Slobodno se može reći da je dostojni naslednik Dobrice Erića, jedna od velika želja joj je da upozna velikog narodnog pesnika, koji joj služii kao uzor.
Njeno pisanje nije ostalo nezapaženo, za svoje pisanje dobija i nagrade na pesničkim konkursima. poslednja nagrada joj je drugo mesto na pesničkom konkursu, „Čuvara Mojsinjske svete gore“ , na temu nesrećne ljubavi Vovode prijezde od Stalaća i njegove ljube vojvodkinje Jelice. U jakoj konkurenciji, gde je prvo mesto osvojio naš eminentni pisac i pesnik Veselin Dželetović, a Slađana je delila dugo mesto sa našim priznatim višestruko nagrađivanim piscem i novinarem Mihajlom Medenicom.
Slađana Božić pesnikinja , čista srca i žuljevitog dlana , sa osmehom na licu , patrijarhalno vaspitana , da uvek postavlja duhovne vrednosti iznad materijalnih nastavljajući tradiciju , čuvajući srpske običaje i ognjišta . A verujemo da će se uskoro videti i sa svojim pesničkim uzorom Dobricom Erićem , čuvarem ćirilice .
Jer , prelepa pesnikinja Slađana Božić, živi, voli i piše srcem.
Nagrađena pesma:
JECAJI MORAVE
Ispričala hladna reka
priču što se zbila davno.
Da je mogla toga dana
ne bi tekla vodoravno.
Kroz vekove ona teče
al joj srećno nije lice.
Pred očima stalno vidi
smrt Prijezde i Jelice!
Iz daljine videla je
zagrljeni kako stoje.
Jedno drugom zaklinju se
kako smrti se ne boje!
„Moj vojvodo od Stalaća
ljubav se životom plaća“.
„Uvek sam ti verna bila
sa tobom sam sve delila“.
„Ja sam reku izabrala
jer sam tebi ljubav dala“.
„Nek mi reka sad presudi
nego Turčin da me ljubi“.
Zaplakala tužna reka
zbog sudbine što ih čeka.
Ruke svoje raširila
dvoje mladih zagrlila.
Sve je tog trenutka stalo
čak i nebo zaplakalo.
Jedna ljubav ugašena
al živeće uspomena.
Prolaze joj tako dani
začas cela večnost mine.
Još ponekad u svom huku
čuje krike sa zidine .
Nesrećna je ova reka
nesrećna je u svom jadu.
Svima priča ovu priču
o Stalaću tužnom gradu.
Pesme o propadnju srpskog sela
TAMO GDE JE SELO NAPUŠTENO
Pitaju me odakle si rodom
gde je kuća tvojega detinjstva.
Na pitanje ja odgovor nemam
samo suza u oku mi blista.
Tamo gde je selo napušteno
gde je korov i gde trnje cveta.
Tu je kuća mojega detinjstva
al dvorištem sad niko ne šeta!
Najlepša si kućo moja draga
al ti neću preći preko praga.
Stepenice vode me ka kući,
od bola će srce moje pući.
Gde su sada roditelji moji
da mi vrata i ruke rašire.
Niz lice mi suze bola teku
ali dušu ne mogu da smire!
Kućo moja i ognjište drago
jedino sam ovde srećna bila.
Al sam jednom poleteti htela
kao ptica raširila krila!
Sada ne bih za sva blaga sveta,
već bi ovde provodila leta.
Nije sreća od kuće daleko,
Već je sreća kad te čeka neko.
PRIČA MOGA DEDE
Kraj ognjišta dok vatra pucketa,
slušam dedu od stotinu leta.
Izborano i lice i ruke,
tešku priču ispričale muke.
Teško vreme čemera i jadi,
malo hleba mnogo više gladi.
Al’ jednaki svi su tada bili,
svaku brazdu suzom su zalili.
Suva proja i svinjski opanci,
ruku ljube i ocu i majci.
Prazna sofra samo so i hleba ,
al’ za slogu više i ne traba.
Briše deda krišom svoje lice,
dok miluje kosu unučice.
„Drago dete nema veća kazna,
nego kuća kad ostane prazna.
„Zato čuvaj i prosledi deci,
Sve što su nam ostavili preci“.
Slađana Božić
Pripremila ; Slavica Jovanović novinar i književnik
